Među književnim vrstama koje su negovane u staroj srpskoj književnosti, osim žitija drugi prozni žanrovi kao što su pohvala, poslanica, putopis, slovo, molitva, beseda, plač, zapis ili natpis, obimom su dosta kraći, a njihova jezgrovitost nametala je piscima posebna izražajna traganja. Stoga su dela ovih književnih vrsta češće obeležena retorskim i pesničkim rešenjima nego narativnom širinom, te upravo zato nisu retki slučajevi da se pojedina od njih i danas u izvesnoj meri doživljavaju kao poetska proza ili poezija. To naročito važi za sastave monahinje Jefimije (1349-1404-5) i despota Stefana Lazarevića (1377-1427) koji obiluju lirskim tonovima. Sem ta dva autora, u ovaj izbor su ušli - Hilandarska povelja Stefana Prvovenčanog, Služba Svetom Simeunu od Svetog Save, Zapis Teodora Gramatika, Molitva Bogorodici Dimitrija Kantakuzina, Putovanje ka gradu Jerusalimu od Jeroteja Račanina, Janičarove uspomene Konstantina Mihajlovića iz Ostrovice i druge.
