U istoriji srednjovekovne grčke književnosti žene pisci predstavljaju retke izuzetke. Stoga nije neobično što su ličnost i delo Kasije, monahinje iz XI veka, izazivali tako snažan utisak na potonja pokoljenja da se oko nje, baš kao i oko pesnikinje Sapfo nekih petnaest vekova ranije, ispleo veo legende. Da svoje istaknuto mesto među vizantijskim pesnicima nije stekle nezasluženo, svedoči činjenica da je njena poezija još uvek u liturgijskoj upotrebi u pravoslavnoj crkvi. U savremeno doba, ponovo probuđeno interesovanje za Kasiju poklapa se sa počecima vizantijske filologije kao nauke. Već joj je začetnik ove naučne discipline, legendarni minhenski profesor Karl Krumbaher, krajem XIX veka posvetio obimnu studiju, a od tada je njeno mesto analizirano u desetinama naučnih radova i monografija. U našoj nauci Kasija je dobila svog idealnog tumača u ličnosti mr Koste Simića, koji je, opremljen mnogostranom i filološkom erudicijom, njenu poeziju osvetlio iz više uglova. Neizbežna suvoparnost jezičkog izraza naučne studije ublažena je nadarenim i nadahnutim, ali istovremeno filološki pedantnim i akribičnim, prevodom celokupnog autentičnog Kasijinog opusa. Svaki kanon ili stihira propraćeni su obimom i učenim komentarom, zasnovanim na dobrom poznavanju kako izvora, tako i sekundarne literature. Već sam njihov spisak predstavlja dragocenu informaciju za svakog budućeg ispitivača i komentatora Kasijinog pesničkog dela. Značajan originalni naučni doprinos predstavlja autorova analiza staroslovenskih prevoda Kasijine poezije, brižljivo i minuciozno izvedena.
