TEORIJA, TUMAČENJE I ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI

Da se pitamo o neizrecivom u poeziji Dušana Matića, povoda za to nalazimo maltene u svakoj njegovoj pesmi. Od onih najranijih pa do najdocnijih stihova Matić iskazuje, kao jedno od prvih, ali i trajnih, zato najdubljih, osećanja i saznanja: da nije sve rečeno, da ono najglavnije i najvažnije nije zapisano u knjigama, da se ono najbitnije ne otkriva našem pogledu; mnoga pitanja ostaju bez odgovora, saznanje nam je nepouzdano, istina se ne poseduje (pogotovu ne jednom za svagda); osećanja su nam nesigurna, misao nam izmiče, a reči su „trošne“, „škrte“, „lomne“ – „smrtne“, pa je pesniku teško da izrekne i ono znano, a kamoli neznano; i ono što je po sebi razumljivo, a kamoli tajnu koju naš pesnik oseća u svemu: u dalekom i bliskom, u nevidljivom i vidljivom – tajnu koja ga privlači više nego išta drugo, koju bi da izrekne a ne da s njom u sebi ćuti – što mu je, inače, dato kao čoveku, ali ne i kao pesniku. Pesnik i ćutanje mora da iskaže rečima.
Šta je to neizrecivo pred čim se Matićeva pesma stalno nalazi? Zašto je nešto neizrecivo i može li se ono izricati, ipak, i kako? Jer Matićeva pesma o čemu peva ako ne o onom što je privlači i uznemirava, a to je tajna za koju bi pesnik dao tajnu svaku…
Dimitrije Tasić

Kompleksnost individualne psihe koju Džozef Konrad i drugi modernisti teže da prikažu u svojim delima reflektuje kompleksnost opšte duhovne klime i drastičnih promena u načinu života na početku XX veka. Modernistički subjektivizam naročito je podstaknut potrebom da se istaknu vrednost i značaj unutrašnjeg biča pojedinca u okolnostima kada je ono sve više ugroženo opštim društvenim tendencijama ka uniformnosti i instrumentalizaciji.
Konrad deli sa drugim modernistima interesovanje za ona područja psihe koja ostaju zanemarena u utilitarnom, materijalističkom sistemu vrednosti poznog kapitalizma: imaginaciju, intuiciju, atavističke porive, snove, kao i afektivni domen bića. Povezivanje sa nepoznatim ili potisnutim aspektima jastva manifestuje se u Konradovim romanima kroz intimna psihološka iskustva prepoznavanja, bliskosti, srodstva, empatije ili projekcije koja jedan lik usmerava prema drugom. ovakva iskustva identifikacije i kontinuiteta često su propraćena nelagodom i uznemirenošću, moralnim dilemama i otvaranjem kompleksnih egzistencijalnih pitanja. Navedeni motivi koncentrišu se u arhetipskim figurama „tajnog saputnika‟, obezakonjenog dvojnika ili problematičnog „mlađeg brata‟, bliskim predstavama o ličnoj senci u Jungovoj psihologiji. Kao i u Jungovim teorijama, i u Konradovoj koncepciji jastva susret sa senkom destabilizuje ego i uzrokuje krizu svesnog stava, ali može dovesti i do moralnog uvida u produbljenje samospoznaje, što su značajne teme Konradovog stvaralaštva.