UMETNOST

Putovanje kao metafora slobode nepresušni je izvor stvaralačkog nadahnuća. Skenlanova knjiga bavi se putom i putovanjem kao okvirima nastanka bluza Delte Misisipija, čiji je duh ugrađen u same temelje rokenrola kao muzičkog izraza i životnog stava. O tome u ovoj knjizi svedoče životi i dela njenih protagonista: od Čarlija Patona i Sana Hausa, preko Boba Dilana i Džima Morisona, do Rolling Stonesa i Led Zeppelina.

Putovanje kao metafora slobode nepresušni je izvor stvaralačkog nadahnuća. Skenlanova knjiga bavi se putom i putovanjem kao okvirima nastanka bluza Delte Misisipija, čiji je duh ugrađen u same temelje rokenrola kao muzičkog izraza i životnog stava. O tome u ovoj knjizi svedoče životi i dela njenih protagonista: od Čarlija Patona i Sana Hausa, preko Boba Dilana i Džima Morisona, do Rolling Stonesa i Led Zeppelina.

Knjiga predstavlja opštu situaciju na polju scenske umetnosti, polazeći od liste kritičkih i teorijskih termina koji su često u upotrebi od šezdesetih godina dvadesetog veka, a još češće početkom novog milenijuma.

Od osamdesetih godina, pozorište je prošlo kroz najmanje tri značajne promene: vrhunac i pad kritičke režije i klasičnog repertoara, osnivanje pozorišta slika koje je okupilo najrazličitije scenske prakse i imalo za cilj estetsku autonomiju; podjednako brzi razvoj i nestajanje interkulturalnog pozorišta. Uporedo sa ovom evolucijom pozorišta koje se još uvek smatralo estetskim i fiktivnim delom, institucionalizacija studija performansa (performance studies) i studija kulture (cultural studies), u pragmatičnom anglofonom svetu, postala je značajan fenomen u domenu kulture i lingvistike.

Na svetskom nivou, eksponencijalan rast performansa u kulturi – kulturalnih performansa, predstavlja pojavu koja je obeležila početak ovog milenijuma. Ova knjiga želi da posvedoči upravo o tom performativnom preokretu i njegovim posledicama za scensku produkciju, a da pri tom ne zapostavi estetska i umetnička dela kontinentalne tradicije koja ostaju osnovni predmet ovog istraživanja.

U svojoj knjizi Iva Nenić spaja svoja dosadašnja interesovanja i istraživanja, koja se kreću kroz ukrštanja etnomuzikologije, savremenih teorija ideologije, performativnosti, roda, identiteta i razlike, uvek propuštanih kroz sočiva studija kulture. Autorka u svom naučnom radu pokreće raspravu odnosa identitetske politike i muzike. Posvećenost temi žena, žena koje su u istoriji i danas preuzimale identitete koji se u stereotipnim prikazima ne smatraju ženskim, i posebno to propuštajući kroz muziku, kao izvođačku praksu i kao određeni umetničko-životni etos, autorka je načinila značajan proboj, ne samo u relativno maloj i na našim prostorima nedovoljno razvijenoj oblasti studija roda, već i u šire postavljenom teorijskom i istorijskom razmatranju položaja žena u Srbiji i na Balkanu.
Iz recenzije Adriane Zaharijević

Iva Nenić:
Osnovne i doktorske studije završila je na Odseku za etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a na Interdisciplinarnim studijama teorije umetnosti i medija beogradskog Univerziteta umetnosti magistarske studije.
Angažovana je na programima Beogradske otvorene škole, Istraživačke stanice Petnica i Centra za ženske studije. Predavala je na brojnim akademskim institucijama u Srbiji i inostranstvu.
Naučne radove, eseje i kritike objavljuje u domaćim i stranim naučnim časopisima. Njena interesovanja se vezuju za kulturalne studije muzike, kritičku teoriju, muziku i identifikaciju/transgeneracijsko pamćenje, popularnu kulturu i teoriju ideologije.

Reč je o odlično napisanoj i veoma dobro dokumentovanoj knjizi, čiji najbolji deo je posvećen estetici savremenog postdramskog pozorišta, praksama koje ne samo što ne koriste dramski tekst kao svoje polazište, već u njima dolazi do brisanja granica među umetnostima: od umetnosti performansa do pozorišta potlačenog i nevidljivog pozorišta Augusta Boala koji je svoje sledbenike našao u Dah teatru i u angažovanom pozorištu Zorice Jevremović.

Aleksandra Jovićević, La Sapienza, Rim



Ova studija uspeva da predmetu istraživanja pristupi iz više perspektiva, ukazujući na domete i značenja umetničkih praksi. Ona pokazuje da umetnost može da prethodi društvenoj pobuni, artikulišući umetničkim sredstvima suštinu problema; da umetničkom praksom bude paradigma društvenog procesa i time ga estetski legitimiše; da se inspiriše pobunom i održava njen duh živim, te da ostaje u posedu aktera i kada pobuna postane istorijskom činjenicom, svejedno da li je reč o pobedi ili porazu.

Branimir Stojković, Fakultet političkih nauka, Beograd

Sadržaji i tumačenja svih sačuvanih antičkih drama u jednoj knjizi


Autor je profesor uporedne i helenske književnosti na Univerzitetu u Pizi i veliki poznavalac grčkog i rimskog pozorišta, naročito njihovih tema, o čemu svedoči i ovo delo. Po načinu izlaganja slično je indeksima operskih i baletskih libreta, sa detaljnim prikazima svake drame po činovima. Posebno je značajno u našoj sredini gde retko imamo priliku da vidimo autentično antičko pozorište. Čak i oni koji su studirali ili studiraju dramu, pronaći će u ovoj knjizi dragocene i nepoznate detalje.

Knjiga predstavlja pregled od Eshilovih Persijanaca, zaključno sa Senekinim Herkulom na Eti i Oktavijom .Osamdeset i pet sačuvanih dela grčkog i rimskog teatra prikazano je u ovoj knjizi sa uverenjem da je antičko pozorište živi deo naše sadašnjice.Gvido Paduano je za svaku dramu prikazao njenu tematsku strukturu, glavne probleme i značajne motive. Prikazana su sva sačuvana dela Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana, Menandra, Plauta, Terencija i Seneke, a bogatstvo njihovih tema prepoznavaće se u delima kasnijih dramatičara, pre svega Šekspira, potom španskih i francuskih tragičara, zaključno sa operskim libretom koji svoje početke vezuje za antiku (Monteverdi Krunisanje Popeje, Perslova Didona i Enej itd).

Može se koristiti kao uvodnik za one koji ne poznaju antičko pozorište ali žele da budu obavešteni , ili kao podsetnik za čudesni svet antičkog teatra, nikad do kraja odgonetnutog niti otrgnutog od mita. Knjiga Gvida Paduana donekle će ublažiti prazninu u ovakvoj literaturi na našem jeziku, naročito blistavim uvodom koji je sročen kao kraće predavanje. Ujedno i inspiracija pozorišnim rediteljima u uslovima nekog novog, bogatijeg teatra koji bi se vratio klasičnim vrednostima.


SADRŽAJ

PREDGOVOR

PREDUSLOVI GRČKOG POZORIŠTA

ESHIL

SOFOKLE

EURIPID

ARISTOFAN

MENANDAR

PLAUT

TERENCIJE

SENEKA

Bibliografija

Indeks


Gvido Paduano:
Predaje uporednu književnost i helensku književnost na Univerzitetu u Pizi. Među njegovima najznačajnijim knjigama izdvajaju se: Duga istorija kralja Edipa: Frojd, Sofokle i zapadno pozorište(1994) i Komičar (1999).

Priređivač je brojnih dela Aristofana, Euripida, Plauta i drugih.

Okupljajući radove autora različitog profila – istoričara, istoričara umetnosti i istoričara/teoretičara arhitekture – ovaj zbornik ispituje sličnosti i razlike u procesima planiranja, izgradnje, uređenja, organizacije i ulepšavanja gradova Evrope i Balkana

Bilo da je reč o rušenju srednjovekovnih zidina ili uklanjanju starih četvrti iz osmanskog perioda, jasno je da su gradovi Balkana i Evrope, svaki sa svog istorijskog, političkog i kulturološkog polazišta, prolazili kroz slične procese radikalnog preosmišljavanja. Te transformacije gradova, koje su planski sprovođene u XIX veku, bile su ključni događaji urbane istorije. Upravo njima je strukturalno i vizuelno definisana sama ideja grada, koja i danas čini važan deo kolektivnog identiteta i savremene urbane kulture.
Okupljajući radove autora različitog profila – istoričara, istoričara umetnosti i istoričara/teoretičara arhitekture – ovaj zbornik ispituje sličnosti i razlike u procesima planiranja, izgradnje, uređenja, organizacije i ulepšavanja gradova Evrope i Balkana. Istražujući devetnaestovekovne koncepte pojma „modernizacije“, kao i njegovo različito razumevanje u pojedinim državama i regijama, knjiga osvetljava pojedinačne slučajeve planske urbanizacije i restruktuiranja gradova Zapadne i Srednje Evrope, kao i onih na Balkanu: Atine, Sofije, Rusea, Bukurešta i Beograda.

Istorija filma Dejvida A. Kuka sveobuhvatni je vodič kroz filmsku umetnost od njenih početaka do današnjih dana. Autor obrazlaže sve bitne aspekte filma i filmskog stvaralaštva i ujedno nas upoznaje sa tehnološkim, društvenim i ekonomskim kontekstom u kom je nastala i razvijala se svetska kinematografija. U istorijski pregled Kuk znalački uklapa detaljnu analizu najznačajnijih filmskih ostvarenja kao što su Rađanje jedne nacije, Oklopnjača Potemkin i Građanin Kejn. Pritom, on svoju pažnju posvećuje i filmovima koji su snažno uticali na karijere najpoznatijih reditelja, svrstavajući tu Hičkokovu Vrtoglavicu, Renoarovo Pravilo igre, Ozuovu Tokijsku priču i Paradžanovljeve Senke zaboravljenih predaka. Delo donosi obilje podataka o najvažnijim periodima u razvoju filma i čuvenim filmskim školama: vajmarskom filmu, ruskom filmu predsovjetskog perioda, francuskom Novom talasu, novom španskom filmu...; govori o razvoju filmske tehnologije i, naravno, o najpoznatijim filmskim rediteljima: Grifitu, Velsu, Kurosavi, Bergmanu, Stounu... Novo izdanje nudi iscrpan pregled promena koje su se dogodile u savremenoj kinematografiji: od digitalnih inovacija i njihovog uticaja na distribuciju, potrošnju i nezavisnu produkciju filmova, do ispitivanja mogućnosti za formiranje globalnog filmskog pejzaža.

Muzeji u savremenom digitalnom svetu, haotičnom i prezasićenom svakojakim informacijama, predstavljaju bezvremene oaze u kojima ljudi pronalaze mir i autentičnost. Broj muzeja širom sveta iz godine u godinu ubrzano raste, a broj njihovih posetilaca nikada nije bio veći. Muzeji su postali masovni mediji koji ne samo da predstavljaju kulturni identitet nego ga postavljanjem okvira stvaraju.

O ogledalima, ružama i ništavilu je prvo sveobuhvatno, interdisciplinarno razmatranje velike, a skoro zanemarene teme kulturne istorije, pitanja vremena i prolaznosti u baroku. Autorka jasno pokazuje da je barokni čovek egzistirao u rezmeđi dvaju velikih vremenskih polariteta, između večnosti i prolaznosti. Knjiga obuhvata izuzetan opseg: istorija umetnosti je konstantno obasjana poređenjima sa savremenom poezijom.O ogledalima, ružama i ništavilu unapređuje znanja čitalaca o svim baroknim umetnostima.

ada se neka knjiga u prvom izdanju štampa u 100.000 primeraka i kad je amazon.com proglasi za «hit meseca» – da li biste ikad rekli da ta knjiga ima bilo kakve veze s naukom?
Jedna garancija za tako nešto jeste da je autor Oliver Saks, jedini lekar današnjice koji u najvažnijim stručnim časopisima objavljuje kratke priče i s izuzetnim literarnim darom svoje knjige ispunjava povestima osoba s najneobičnijim neurološkim simptomima: čoveka koji ne razlikuje predmete koje svakodnevno koristi, hirurga koji ima jake tikove sve vreme osim kad operiše, slikara koji u nesreći gubi mogućnost opažanja boja; zajednice osoba koje ne čuju govor ali su razvile sopstveni jezik, ili stanovnika malog pacifičkog ostrva koji uopšte ne raspoznaju boje; ponekad sebe samog, ne samo u formi memoara, već i nakon ozbiljne povrede nogu …
Ni Saks, međutim, ne bi mogao da očekuje takvo interesovanje čitalaštva da njegova tema ovog puta nije povezanost muzike i mozga. Njegove priče pokazuju kako (ponekad i zašto) mozak čini da neko ima apsolutni sluh, a neko ne može da čuje melodiju već opaža samo izolovane tonove. Još upečatljivije, Saks detaljno opisuje kako muzika može makar na trenutak da probudi sećanja u osobama obolelim od Alchajmerove bolesti ili da unese red u život s Parkisonovom bolešću. Objašnjenje izuzetne moći muzike Saks prevodi na novi plan: izgleda da nema nijednog fenomena koji zahteva veću integraciju moždanih struktura i angažuje više moždanih procesa.
U Muzikofiliji, životnih priča je više nego u ranijim Saksovim knjigama, pa može izgledati da je pristup površniji. Jedini razlog za to je čista zaljubljenost: Saks je od detinjstva obožavao Baha i očigledno je priče o muzici i mozgu skupljao celog života.

Čak i oni koji nisu mnogo naklonjeni istorijatu džeza na našim prostorima, naći će dovoljno povoda da uživaju u prisećanjima ovog izvrsnog dirigenta, kompozitora i aranžera. Autentični Beograd, koji se i sada, u ovim godinama nemaštine i tranzicijskih lomova, bori za svoj dah, ima u Bubišinim svedočenjima dragocenog sagovornika i tumača.
iz pogovora Milana Vlajčića

Kao pri­stu­pa­čan uvod u stu­di­je po­pu­lar­ne mu­zi­ke, ova knji­ga jed­no­stav­nim i is­crp­nim she­mat­skim pri­stu­pom pred­sta­vlja či­tav niz po­pu­lar­nih mu­zič­kih žan­ro­va i is­pi­tu­je nji­ho­ve pre­te­če, isto­ri­ju, vi­zu­el­nu este­ti­ku i dru­štve­no-po­li­tič­ki kon­tekst. U sre­di­štu pa­žnje sva­kog po­gla­vlja na­la­zi se tek­stu­al­na ana­li­za ključ­nih pri­me­ra od­re­đe­nog žan­ra: soul, psi­ho­de­li­ja, pro­gre­siv­ni rok, re­ge, fank, he­vi me­tal, pank rok, rep, sint­pop, in­di, džangl. Ova­kav in­ter­di­sci­pli­nar­ni žan­rov­ski pri­stup pru­ža či­ta­o­cu uvid u me­đu­sob­ne od­no­se po­pu­lar­ne mu­zi­ke, kul­tur­ne isto­ri­je, eko­no­mi­je, po­li­ti­ke, iko­no­gra­fi­je, pro­duk­cij­ske teh­ni­ke, teh­no­lo­gi­je, mar­ke­tin­ga i mu­zič­ke struk­tu­re. Auto­ri ovom knji­gom uvo­de ključ­ne ter­mi­ne i kon­cep­te u stu­di­je po­pu­lar­ne mu­zi­ke, da­ju­ći pre­po­ru­ku za da­lje pro­u­ča­va­nje li­te­rar­nih i audio tek­sto­va na kra­ju sva­kog po­gla­vlja. Knji­ga je opre­mlje­na reč­ni­kom ključ­nih te­o­rij­skih ter­mi­na.

Knjiga Kolektivizam posle modernizma analizira kolektivne umetničke prakse od perioda hladnog rata do današnjih dana. Organizovan oko niza studija slučaja širom Evrope, Japana, SAD, Afrike, Kube i Meksika, ovaj zbornik radova govori o aktivnostima renomiranih umetničkih kolektiva poput Guerrilla Girls, Yes Men, kao i drugih, manje poznatih grupa. Svaki od autora u ovoj knjizi obraća se određenom pitanju – uspesima i promašajima umetnika kao i komplikacijama na koje nailaze dok nastoje da savladaju postojeće prilike i teret iz prošlosti. Baveći se time, oni neizbežno stižu i izvan zamišljenog okvira – „kolektivizma posle modernizma“ – koji ih je od početka okupio. Knjiga pruža istorijsko razumevanje neophodno za promišljanje postmoderne kolektivne umetničke prakse, sada i u budućnosti. Modernistički kolektivizam posle rata više nije imao smisla i tek sada se ponovo javlja na horizontu.

Ova knjiga pokušava da na prigodan i, gde je to moguće, zabavan način odredi Šekspirov položaj u odnosu na glumce i druge pisce njegovog vremena. Ona prati i dalje razvija savremenu kritičku i naučnu misao koja Šekspira vidi ne kao usamljenog velikana, već kao punopravnog člana pozorišne zajednice, zaposlenog dramskog pisca sa profesionalnim obavezama prema ostalom pozorišnom osoblju bez čije pomoći njegova umetnost ne bi bila toliko uspešna.

Šta je virtuelna umetnost? Nikad ranije svet slika oko nas nije se tako brzo menjao kao poslednjih godina, nikad ranije nismo bili izloženi tolikom broju različitih svetova slika, i nikad ranije se način proizvodnje tih slika nije tako temeljno menjao. Obim nedavnog i tekućeg upada medija i tehnologije na radna mesta i u radne procese predstavlja pometnju kakvu prethodne epohe nisu doživele što je ostavilo traga u mnogim segmentima umetnosti. Medijska umetnost – odnosno video, kompjuterska grafika i animacija, umetnost pomoću Interneta / Net-umetnost, interaktivna
umetnost u svom najnovijem obliku virtuelne umetnosti s podžanrovima umetnosti teleprisutnosti i genetske umetnosti – polako osvaja teorije slike i umetnosti. Smatra se da je virtuelna stvarnost sasvim nova pojava, međutim, ovom knjigom autor nastoji da se pokaže da ideja postavljanja posmatrača u hermetički zatvoren slikovni prostor privida nije vremenski povezana s tehničkim izumima kompjuterski stvorenih virtuelnih stvarnosti. Naprotiv, virtuelna stvarnost je u srži ljudskog odnosa prema slikama. Dodatno, autor prati estetski pojam virtuelnog likovnog
prostora, njegovog istorijskog nastanka kroz istoriju umetnosti zapadnog sveta, uključujući i prekide koji su postojali.

U istoriji XX veka značajno mesto pripada filmu, tehničkom i izražajnom instrumentu koji ume neposredno i živo da prikaže ne samo činjenice i događaje već i ideje, običaje, modu, individualne i kolektivne obrasce ponašanja. I u istoriji Italije film je predstavljao umetničku i kulturnu oblast od velikog značaja čijom se analizom taj narod, “uhvaćen” i predstavljen u svojim aktivnostima i navikama, može bolje razumeti i upoznati Otud i odluka Akademije nauka u Torinu i Nacionalnog muzeja filma da organizuje međunarodni skup na kome bi još jednom razmotrila istoriju italijanskog filma i uticaj koji je on ostvario na društvo i okruženje. Knjiga je zbirka radova sa ovog skupa koji su koncentrisani oko dve velike teme:
· Istorija italijanskog filma, s osvrtom na posebnost i karakteristike.
· Ekonomska priroda fenomena koji odlikuju filmsku produkciju: njen nastanak u formi industrije, razvoj kroz oblike visokog zanatstva i, naravno, kriza.
Grupa kvalifikovanih stručnjaka okupila se tako da bi što bolje sagledala različite aspekte italijanskog filma: proizvodne, ekonomske, umetničke, ideološke, umetničke, pa i teorijske, a nisu zanemareni ni oni aspekti koji su donosili različite novine i ideje. Istorijsko gledište upotpunjeno je doprinosima sociologa, lingvista, semiotičara, što je omogućilo da na kraju skupa budu izdvojeni neki tipični sadržaji italijanskog filma i sagledane njegove karakteristične izražajne forme i način komunikacije.

Veličanstvena, hladna lepota tajlandskog kon teatra sa maskama, pokreti burmanskih plesača koji su nalik na lutke, i meka, meditativna elegancija vajang vong plesne drame sa Jave vrhunski su primeri klasične pozorišne umetnosti jugoistočne Azije. Pozorišne tradicije tog dela Azije po svojoj veličanstvenosti i stepenu stilizacije mogu se uporediti sa vrhunskim pozorišnim žanrovima drugih zemalja, kao što su evropska opera ili balet, japanski kabuki i indijski katakali.
Knjiga je uvod u osnovne tradicije pozorišta i plesa jugoistočne Azije. Na tom prostoru postoje stotine, možda i hiljade različitih formi pozorišta i plesa, od kojih su mnoge deo ritualnih tradicija manjinskih etničkih grupa. Ovo delo se prevashodno bavi klasičnim tradicijama koje se još uvek izvode i koje se mogu videti na sceni. Najviše pažnje posvećeno je Burmi, Tajlandu i Indoneziji, a takođe su predstavljene pozorišne forme Kambodže, Laosa i Malezije, zemalja u kojima klasične tradicije polako nestaju i koje strani posetioci ne mogu lako videti. Takođe je predstavljeno i kinesko pozorište koje je, pored indijskog, najsnažnije uticalo na pozorišne tradicije u jugoistočnoj Aziji.