UMETNOST - OPŠTA

Umetnička politika i neoavangarda

Trijumf reči u vizuelnoj umetnosti dvadesetog veka / Dimitrije Bašičević Mangelos i Marsel Brodars

Ako se možemo saglasiti da se avangardni pokreti protežu preko neoavangardi u avangarde treće generacije, onda je put otvoren za priznavanje daljeg razvoja estetskih avangardnih pokreta. Takva misao možda odjekuje u sledećoj novijoj tvrdnji: „Želja da se umetnost i život spoje, odjekuje širom avangardnih pokreta 20. veka, a onda se širi diljem planete na početku 21. veka“. Ima li budućnosti za avangarde, uključujući i one estetske? Možda, samo ako uspeju u zamišljanju budućnosti i stvaranju vizije koja će pretegnuti atemporalnost savremenih istorijskih okolnosti.

Drugi uslov je možda već prisutan: avangarda se javlja „u vremenu nestabilnosti i povećane kontigentnosti“. Ali drugi nužni uslov ostaje isti kao vek ranije: moguća politička avangarda, sa kojom se umetničko istorijska projekcija može susresti. Na kraju krajeva, upravo je odsustvo naklonjene političke avangarde bilo to što je sprečilo postistorijske avangardne pokrete da postanu vidljivi i efektivni kao oni raniji. Naravno, mi ne možemo da vidimo u budućnost, tako da su takve procene pogrešne ili prerane. Možda su avangarde zaista fenomeni ograničeni modernošću koji autentično postoje samo u okviru 20. veka. Ili se možda negde na planeti upravo u ovom trenutku četvrta generacija estetske avangarde upravo rađa.

Zbornik Žene, drama i izvedba: između post-socijalizma i post-feminizma čini osam tekstova, koji su rezultat dijaloga između književnih i pozorišnih kritičarki iz zemalja bivše Jugoslavije o ženskom dramskom pismu koje potpisuju autorke s ovih, naših prostora. Povod za susret bio je projekat koji je pokrenula Nataša Nelević, crnogorska kritičarka, dramska spisateljica, teatrološkinja i feministička aktivistkinja. Prostorne i vremenske koordinate unutar kojih se razgovaralo o glavnoj temi − žensko dramsko stvaralaštvo nastalo na teritoriji država koje su činile Jugoslaviju, u periodu između kraja socijalizma i trenutka u kojem se feminizam otvara za novo promišljanje vlastitog jesam, s jedne strane, ali i za novu neutralizaciju žena, s druge – ukazale su na makar dva važna aspekta ovog dijaloga. Prvo, akademski prostor koji nam je u neposrednom susedstvu predstavlja plodno tle za uspostavljanje dijaloga u kojem se kroz prepoznavanja sličnosti otkrivaju razlike neophodne za to da se dijalog održi kao dijalog, da se ne okameni u monološkoj formi. Drugo, vremenske odrednice su omogućile da se osnovna tema – žensko dramsko pismo – otvori za nekoliko važnih pitanja: u kakvom su odnosu žensko dramsko pismo i (dominantni) književni kanon, kako se (patrijarhalne) vrednosti dovode u pitanje, kakva je veza između tela (želje) i čitanja stvarnosti, na koji način žena može misliti sebe bez rizika od esencijalizma, na koji su način povezani pisanje i feminističke politike i, konačno, šta se nalazi iza onog post u odnosu na feminizam.

Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta raditi sa tim abjektnim, jer se ono može skrenuti prema libidu, da bi se od njega načinio predmet želje, ili prema simboličkom, da bi se pretvorilo u znak ljubavi, mržnje, zanosa ili prokletstva, Hal Foster pravi lom unutar datog simboličkog poretka, eksponira ga u krizi, i otvara nove mogućnosti u savremenoj umetnosti.

Projekat Istorija umetnosti u Srbiji XX vek koji je koncipirao profesor Miško Šuvaković predstavlja detaljan prikaz umetnosti i kulture na domaćim prostorima i realizovan je kroz tri knjige. Ovo je treća koja problematizuje pitanje moderne i modernizama 1878-1941.