UMETNOST - PRIMENJENA

Radoslav Lazić je intervjuisao mnoge glumačke veličine u vremenskom rasponu od trideset godina. Zato je ova studija od izvanrednog značaja.
Trakat o glumi predstavlja krunu Lazićevog rada i ostavlja neizbisiv trag u naučnom radu.

Jedan od najinspirativnijih italijanskih umetnika i dizajnera dvadesetog veka svoje razmišljanje otpočinje pitanjima: Šta rade dizajneri? Koja je funkcija dizajna? Kakvu ulogu dizajn ima u našoj svakodnevici?

Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje.

Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari.

Dizajn nikada nije neutralan. On je uvek smešten u određen kontekst moći, kulture i ideologije. Svaki izbor boje, simbola, fonta, ikonice, otkriva kome dizajn služi, kome se obraća, a koga isključuje. Razumeti dizajn kao politički čin znači prihvatiti poziv na kritičko razmišljanje i odgovorno zauzeti aktivnu ulogu u borbi protiv banalnosti i manipulacije, zarad pronalaženja prekopotrebnih alternativa u polju vizuelne kulture i društvene stvarnosti.

Jedna vrlo poučna knjiga koja, vodeći čitaoca kroz divno ispričanu istoriju filma, razotrkiva istoriju propagande i nakon što je pročitate, neke filmove više nikada nećete gledati na isti način. Film je kao i muzika, medij koji ima moć da dopre duboko u našu podsvest, naročito kad je u pitanju propaganda koja je bila prisutna gotovo u većini ratnih filmova jugoslavenskih autora, naročito u nekim superspektaklima poručenim od partije na vlasti.

Makrofotografije biljnog sveta

Profesionalni filmovi i serije:
• Življa mladost (Dnevnik 2), 1965.
• Portreti (u prolazu), 1966.
• Mali vagabund, 1966.
• Dragi Džoni kradeju ti zlato, 1966.
• Dan i noć (Pjaca), 1966.
• Gornji grad, 1966.
• Kavalkada (tri filma), 1967.
• Djevojka Ks, 1967.
• Ljudi (u prolazu), 1967.
• Poslije podne (puška), 1967.
• Nedelja, 1969.
• Valcer (moj prvi ples), 1970.
• Ave Marija (moje prvo pijanstvo), 1971.
• Antika, 1971.
• Mora, 1972.
• Predgrađe (Ibisa), 1972.
• Zavnoh, 1973.
• Ubistvo u noćnom vozu, 1973.
• Kronika jednog zločinca, 1973.
• Rad zida grad, 1974.
• San (de natura sonoris), 1975.
• Muke po Mati, 1975.
• Zagrebački velesajam, 1976.
• Film o radnicima gostima, 1977.
• Okupacija u 26 slika, 1978.
• Slobodna interpretacija, 1979.
• Zagreb živi s Titom, 1980.
• Pad Italije, 1981.
• Zavičaj (Vladimir Nazor), 1982.
• Ujed anđela, 1983.
• Krv i pepeo Jasenovca, 1985.
• Večernja zvona, 1986.
• Mare Adriaticum, 1986.
• Amorella, 1987.
• Haloa (Praznik kurvi), 1988.
• Zalazak stoljeća: Testament L.Z., 1993.
• Ma je pomsta (Lacrimosa), 1995.
• Kdo je M.Š., 2000.
• Lica terakota, 2003.
• Oči Pekinga, 2003.
• Simfonija nebeskog grada, 2003.
• Tito – poslednji svjedoci testamenta (serija 13. ep.)
Trenutno u postprodukciji Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)

Sećanja na omnibus film "Kako je propao rokenrol"

Knjiga „Hitchcock i Marnie“ je close reading analiza najkontroverznijeg filma velikog režisera. Kroz pažljivo iščitavanje svih segmenata, često uz kadar-po-kadar tumačenje, knjiga sa preko 250 ilustracija predstavlja detaljno hermeneutičko propitivanje filma Marnie koji je, zapravo, posljednje remek-djelo Hitchcockovo i jedno od poslednjih grandioznih ostvarenja Starog Holivuda. Istovremeno, Bečanović tretira Marnie i kao film u kome, na specifičan način, vrhuni cijela Hitchcockova estetika, tako da se, kroz analizu konkretnih scena i sekvenci iz filma, stvara i jedna šira slika o režiserovom opusu, jer se ukazuje na to kako su njegovi fascinantni motivi i stileme bili ranije korišteni (na primjer, autorova kameo pojavljivanja, figura majke, prizori poljubaca, voajerizam itd).
Kao što Hitchcockova konematografija predstavlja „Institut užitka“, tako i ova kritička knjiga postaje institut čitalačkog užitka par excellence, jer je ne možete ispustiti iz ruku
Maja Hamel Bogojević, autorka Cinematic Gaze,
Gender and Nation in Yugoslav Film (1945-1991)

Napisana nevjerovatnom erudicijom i zaraznom strašću, ova bi knjiga trebala postati temeljna literatura za tumačenje i shvaćanje Hitchcocka, ali i libidinalne ekonomije u kinematografiji. Nisam susreo nijednu osobu koja toliko duboko poznaje ovu materiju i čija fascinacija „majstorom supensa“ stvara užitak u tekstu kao da ga je režirao sam Hitchcock.

Srećko Horvat, autor The Radicality of Love i Poetry From the Future: Why a Global Liberation Movement Is Our Civilisation s Last Chance

Svako piše istoriju onim što mu se nađe pri ruci.

Šklovski je izjavio da nije umetnik, jer nema veru u čudo; za razliku od boljševika. Njihovo čudo je bila revolucija. Umesto nogu imali su točkove oklopnih kola, umesto očiju - filmske kamere. Boljševizam je pobedio, jer je njegovo čudo bilo savremeno, samim tim i avangardno - ono je postojalo u utopijskoj superpoziciji.

Šklovski možda nije verovao u čudo, ali je umeo da ga prepozna.

Ova knjiga objedinjuje sledeće manje poznate filmsko-političke tekstove Viktora Šklovskog: Putovanje u zemlju filma (knjiga za decu), Dvoja oklopnih kola (scenario) i dva pisma (Čaplinu i Ejzenštejnu).

Kompletan, sveobuhvatni,vodič za grafičke dizajnere koji rade u štampi, pokretnim slikama i digitalnim medijima

Predložiti, zasnovati, uvesti, objasniti, odbraniti jedan novi pojam u raspravama o prirodi savremene umetnosti vrlo je zahtevni zadatak u koji se ova knjiga smelo upušta, da bi se na kraju njenog čitanja čitalac osetio u potpunosti ubeđenim u razložnost i opravdanost celog ovog spisateljskog poduhvata. - Dr Jerko Denegri

Amra Latifić u knjizi "Ideja o glumi: performativni artekosmizam" razrađuje na provokativan i interdisciplinaran način umetnost glume. Knjiga jeste istovremeno književni spis pisan bogatim jezikom, autopoetika mlade glumice i teorijska konstrukcija znanja o glumi kao savremenoj umetnosti. - Dr Miodrag Šuvaković

Dobar poznavalac istorije pozorišta i glume, Amra Latifić u obimnom eseju "Ideja o glumi" povezuje obrednu i posvećeničku ulogu glumca u dugom civilizacijskom lancu od balinezijskih plesova i šamanskih transova do laboratorijskih istraživanja Grotovskog. Osvežavajuće i podsticajno. - Milan Vlajčić

Tri scenarija koja ovde predstavlјamo imaju zajednički sadržalac da nisu realizovani, da su bez prve klape... A zatim imaju još nekoliko zajedničkih elemenata, među kojima je najbitniji taj da su na različite načine vezani za moju saradnju sa Živojinom Pavlovićem. Kažnjenički batalјon smo pisali zajedno, po slovenačkoj narudžbi. Kasnije sam ga zamolio sam da pročita scenario Sami u raju, koji smo pisali zajedno Isidora i ja. Ovaj čudnovati scenario, diptih, ima dve priče: osnovnu, koja je veoma stilizovana naša autobiografija, i spolјnu, koja demonstrira, na najsuroviji način, brutalnost srpske kinematografije. To je zamišlјeno kao makeing of filma u nastajanju. Žiki se to veoma dopalo, i pomagao nam je mnogim kreativnim sugestijama. Za razliku od Kažnjeničkog batalјona i projekta Sami u raju, koji su dogurali tik do realizacije, crna komedija Na tragu satane, koju sam pisao sam, zbog svoje produkcione ekstenzivnosti dilјem bivše Jugoslavije nije imala realnih šansi za realizaciju, mada sam scenario dva puta opciono prodavao. Dao sam Žiki da ga pročita i on me je iznenadio bizarnim predlogom da taj tekst transformišem u roman. Vodio me u Prosvetu kod Milana Komnenića i ubeđivao ga da mi to otkupi, ali on nije imao poverenja u moje literarne potencijale. Tako je Satana ostao u fioci, ali njegov duh se provlači kroz Davitelјa, jer smo Šiki i ja odlučili da neke stvari, od naratora, pa do epiloga, preuzmemo, pošto su serijske ubice prilično srodne duše. Evo sada tih scenarija, koji bi mogli da, osim radoznalih čitalaca, možda zaintrigiraju i nekog režisera, producenta, ili bar glumca s reditelјsko-producentskim ambicijama. U Beogradu, na Svetog Jovana, MMXXI leta gospodnjeg, Nebojša Pajkić

Ova knjiga dokumentuje Vendersovih prvih 20 godina kao filmskog stvaraoca. Od najranijih muzičkih filmova, pa sve do filmova kao što su Kraljevi puta, Pariz, Teksas i Nebo nad Berlinom. O pitanjima kao što su: budućnost filma, neophodnost priča i priroda slika, Venders diskutuje s Trifoom, Hercogom, Fasbinderom, Antonionijem i Godarom. Priseća se takođe i autobiografskih detalja, svojih početaka, ekonomskih uslova koji su pratili nastanak njegovih filmova; piše o avanturama koje su pratile proces snimanja, kao i o montiranju svojih filmova. Čitajući ove tekstove, čitalac postaje svedok kreativnog procesa i vidi na koji način se slike (doživljaju, snovi, imaginarno) i priče (mitovi, romani) spajaju i kako nastaje ideja za film. Iscrpni prikaz filmske estetike velikog umetnika, koja je nastala neprestanim bavljenjem slikama i njenom logikom, jeste krajnji utisak koji se otkriva čitanjem ovih tekstova. Odbijam priče u potpunosti, jer, što se mene tiče, one proizvode isključivo laži i ništa drugo osim laži, a najveća laž od svih jeste to da one unose smisao tamo gde ga nema. S druge strane, toliko su nam potrebne te laži da je potpuno besmisleno boriti se protiv toga i nizati slike bez laži – bez laži priče. Priče su nemoguće, ali i život bez njih je nemoguć. Eto, to je naša nesreća. Vim Venders

Rajko Radović, filmski i TV reditelj, razvio je paralelnu karijeru u oblasti pisane reči objavljujući tekstove u nekim od najprestižnijih regionalnih i svetskih glasila. Njegove kritike, eseji, intervjui i blogovi prepoznatljivo polemičkog stava i britkog humora pojavljivali su se u Film International iz Londona, u Politici i Republici iz Beograda, u Pobjedi i Matici Crnogorskoj iz Podgorice, koa i Ay Caramba blogu na portalu Film Int.

U ovoj, njegovoj prvoj sveobuhvatnoj zbirci koja na pregledan način zaokružava jedan deo njegove karijere upoznajemo se sa zapitanim duhom koji fenomen Globalizacije posmatra kriz prizmu umiruće umetnosti pokretnih slika, ali ne sa margina akaedmija ili iz čisto teorijskog ugla, već iz perspektive žive misli neposredno proživljenog iskustva, iz dnevnosti borbe sa značenjskim kontraidikacijama koje nam pojava virtuelne realnosti i digitalizovanog svtea nameće na lokalnom nivou.



„Uvek je bilo i uvek će biti predvodnika koji nam grade putokaze za bolje razumevanje filma. Danas to Rajko Radović čini sjajno. Njegova knjiga eseja o filmu, povezujući filmsku umetnost sa društvenim pojavama, istaknutim ličnostima našeg vremena, baca posebnu, produbljenu svetlost na celu našu epohu.“ – Žika Bogdanović

„Ples na svili"" je knjiga koja objašnjava istoriju i razvoj ove discipline, uključujući kombinaciju plesa, sporta, fitnesa i umetničku koreografiju.
Knjiga prikazuje anatomiju i mišiće tela koje koristimo zajedno sa vežbama snage i pripremu tela bitnu za početak treninga.
Knjiga može da posluži kao priručnik jer sadrži početne elemente koji se postepeno usavršavaju u kompleksnije, a time dobijamo i koreografiju.
Kroz slikovit način i objašnjenje se prikazuju osnove i nadogradnje uz pravilnu i sigurnu tehniku na vazdušnoj svili, kao i elementi pripreme tela, jačanja mišića i istezanja.

Knjiga predstavlja opštu situaciju na polju scenske umetnosti, polazeći od liste kritičkih i teorijskih termina koji su često u upotrebi od šezdesetih godina dvadesetog veka, a još češće početkom novog milenijuma.

Od osamdesetih godina, pozorište je prošlo kroz najmanje tri značajne promene: vrhunac i pad kritičke režije i klasičnog repertoara, osnivanje pozorišta slika koje je okupilo najrazličitije scenske prakse i imalo za cilj estetsku autonomiju; podjednako brzi razvoj i nestajanje interkulturalnog pozorišta. Uporedo sa ovom evolucijom pozorišta koje se još uvek smatralo estetskim i fiktivnim delom, institucionalizacija studija performansa (performance studies) i studija kulture (cultural studies), u pragmatičnom anglofonom svetu, postala je značajan fenomen u domenu kulture i lingvistike.

Na svetskom nivou, eksponencijalan rast performansa u kulturi – kulturalnih performansa, predstavlja pojavu koja je obeležila početak ovog milenijuma. Ova knjiga želi da posvedoči upravo o tom performativnom preokretu i njegovim posledicama za scensku produkciju, a da pri tom ne zapostavi estetska i umetnička dela kontinentalne tradicije koja ostaju osnovni predmet ovog istraživanja.

Živimo u svetu koji se guši u predmetima. Ali šta oni govore o nama? U knjizi Jezik stvari Dejan Suđić dekodira stvari koje nas okružuju: njihova skrivena značenja, naš odnos s njima, načine na koje oblikuju naše živote i zašto ih želimo.
U doba kada je reč „dizajner“ postala sinonim za cinično i manipulativno, autor ispituje šta stoji iza uspešnog dizajna i istražuje sukobljene tenzije između prave umetnosti i masovne proizvodnje. Danas se pojavljuju i nova pitanja koja zamenjuju ona iz estetike i tehnologije: kako se život može promeniti nabolje? Kako svet učiniti prijateljskim, a ljude srećnijim? O tim novim zadacima i novim horizontima dizajna govori Dejan Suđić.
Sjajan i hrabar, Jezik stvari definiše vizuelni rečnik našeg doba i pruža potpuno novi način gledanja na svet.

Pozorišne anegdote su mikrokomedije, mikrotragedije, mikrofarse, mikrovodvilji, mikrodramoleti,mikromelodrame, i najzadmikrodrame. Zahvaljujući pozorišnim anegdotama, kratko i jasno, mi za tren saznajemo šta je bilo ili šta je moglo biti na teatarskoj ili životnoj sceni. Pozorišne anegdote nam govore ili bolje reći predstavljaju mikropredstave teatarskog života dvočasovnog u minut ili dva, sve kratko i sve jasno da ne može kraće i jasnije. To što se pri tom smejemo, osmehujemo, smejuljimo, ismehujemo, podsmehujemo - to su darovi poetike sažetosti humora i komike.

Zbornik o o japanskom klasičnom lutkarskom teatru poznatijem kao bunraku ili ninđo đoruri.

Brevijar dramskog vaspitanja i obrazovanja: Sergej Ejzenštejn, Andžej Vajda, Elija Kazan, Sergej Gerasimov, Žos Rože, Andrej Tarkovski, Aleksandar Petrović, Ingmar Bergman.

Brevijar dramskog vaspitanja i obrazovanja: Sergej Ejzenštejn, Andžej Vajda, Elija Kazan, Sergej Gerasimov, Žos Rože, Andrej Tarkovski, Aleksandar Petrović, Ingmar Bergman.

Adolf Apija (1862 - 1928), veliki reformator modernog teatra, prvi je koncipirao pozorišnu predstavu kao objedinjenu celinu, projekciju u realnom prostoru i vremenu.

Dijalozi s dramskim piscima o umetnosti, poetici, tehnici, estetici, etici, teoriji drame i dramaturgije.

Antologija svetskih pozorišnih priča.

Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta.

Scenografske i kostimografske ars poetike

Dijalozi s kritičarima o kritici predstavljačkih umetnosti.

„Ovo je prvi celovit, sistematičan i detaljan opis i analiza animiranog filmskog stvaralaštva producentske kuće Neoplanta film iz Novog Sada(...) predočena je ubedljiva i dokumentovana slika okolnosti u kojima su se u Neoplanti stvarali dokumentarni i igrani filmovi, kao i niz situacija vezanih za takozvani Crni talas...“

iz recenzije dr Živka Popovića