KORENI EVROPSKE CIVILIZACIJE - LEPENSKI VIR, STARČEVO, VINČA

Rani srednji vek predstavlja prelomnu fazu u istoriji slovenstva. Evropa je u osvit srednjeg veka bila podeljena na dva pot­puno različita sveta. Antički, u to vreme već hrišćanski svet s visoko razvijenom kulturom, naprednim zanatstvom i uređenim gradovima, naseljenim prvenstveno Grcima i Rimljanima, i dru­gi, onaj veći, koji su činili varvari sa svojim paganskim običajima i pogledima na svet, što nije poznavao ni gradski život ni državnost. Razlike između ova dva sveta bile su ogromne.
Rani srednji vek iz korena menja ovu situaciju. Velika seoba naroda ili velika migracija Slovena s početka ovog perioda izbrisali su granice i srušili zid između antičkog i varvarskog sveta, usled čega je „varvarima” pružena prilika da upoznaju dostignuća rim­sko-vizantijske civilizacije i da postave temelje za novu evropsku kulturu. Na istorijsku scenu stupaju nove snage. U ranom srednjem veku stvorena je nova etnička karta Evrope, počele su da se formiraju etnojezičke zajednice koje su trajale tokom razvijenog i kasnog srednjeg veka, a koje postoje i dan-danas. Uporedo s formiranjem zasebnih naroda u većem delu Evrope nastajale su i države. To je takođe bilo vreme pojave i razvoja prvih ranosred­njovekovnih gradova, koji su kao snažan impuls za jačanje državnosti, rast ekonomije, razvoj kulture, arhitekture, umetnosti i du­hovnog života višestruko uticali na dalji tok evropske istorije.
O autoru:
Valentin Vasiljevič Sedov (Валентин Васильевич Седов, 1924–2004) – tvorac savremene koncepcije etničke istorije Slovena,naučnik svetskog renomea, istaknuti sovjetski i ruski arheolog-slavista, šef Katedre za terenska istraživanja Instituta za arheologiju Ruske akademije nauka (RAN), doktor istorijskih nauka, profesor, redovni član Ruske akademije nauka i akademik Akademije nauka Letonije. Najznačaniji naučnik koji se bavio etnogenezom i ranom istorijom Slovena. Dao je značajan doprinos proučavanju etnogeneze Slovena. Osim toga, otkrio je pagansko svetilište u Perinji. Dao je uverljivo tumačenje nalaza konjskih lobanja u temeljima novgorodskih brvnara, po kojem one predstavljaju ostatke prinošenja žrtava. Zastupao je tezu po kojoj se Ruski kaganat početkom IX veka nalazio na jugu, poistovećujući Ruse sa nosiocima volincevskih starina koje su se razvile na osnovama romenske i okske kulture. Bio je odgovorni redaktor više od 80 knjiga iz arheologije i autor 450 naučnih radova.

Vinčanica -ključ za čitanje zagonetnih drevnih pisama,put za razumijevanje razvitka pismenosti.Zahvaljujući vinčanskim porukama može se dokučiti i smisao slovnih redosleda većine azbuka

Znanja o komparativnom istraživanju pisma omogućavaju da se skupovi znakova na artefaktima iz razdoblja između približno 5300. i 3200. god. pre n. e. na nalazištima u Podunavlju identifikuju kao pismo. Ovaj arhaični system pisanja je krajem 20. veka nazvan „staroevropskim pismom“.

Među stručnjacima koji su aktivno uključeni u istraživanje, tokom poslednjih godina je prihvaćen termin „podunavsko pismo“ (eng. Danube script).

Ovaj do sada prvi uvod u ovu tematiku istraživanja pisma i civilizacije pruža pregled dosadašnjih saznanja: o nastanku mnoštva znakova i njihovim kompozicionim odlikama, o analizi pojedinih znakova i njihovom grupisanju u natpise, o tipologiji tekstova i o socijalnom kontekstu upotrebe znakova, o akumulaciji informacija o objektima upisanim u bazama podataka, o važnosti podunavskog pisma unutar drugih sistema vizuelne komunikacije u podunavskoj civilizaciji (označavanje brojeva, inventar kulturnih simbola na pečatima, oznakama vlasništva i znacima na grnčariji), o problematici metoda dešifrovanja. Popis literature pruža brojne i vredne reference za dalje proučavanje podunavskog pisma.

Harald Harman, nemački naučnik i lingvista, živi i radi u Finskoj. Predavao je na više nemačkih i japanskih univerziteta. Član je Istraživačkog centra za višejezičnost u Briselu. Potpredsednik je Instituta za arheomitologiju u Kaliforniji i direktor njenog evropskog ogranka u Finskoj. Autor je više monografija iz istorije kulture, arheomitologije, istorije i evolucije jezika, kontaktne lingvistike i istorije religija.

Rad profesora Hlebeca predstavlja značajan doprinos rasvetljavanju brojnih dilema o začecima pismenosti čovečanstva, čiji se koreni nalaze na području Podunavlja, a ima i širi značaj za buduća multidisciplinarna istraživanja na ovim prostorima, kao I da afirmaciju naše zemlje I nauke uopšte. -
Zoran R. Jovanović,
prevodili publicista,
glavni i odgovorni urednik
časopisa „Prevodila

U novoj knjizi „Vinčanski koreni pisama“, Boris Hlebec nastavlja istraživačku odiseju o vinčanici. Koristeći mnogobrojna istraživanja domaćih i stranih lingvista i paleolingvista, Hlebec pokušava da odgovori na pitanje da li se razvoj pisma u svetu oslanja na vinčansko pismo. U ovom izuzetnom traganju autor je mukotrpnim i dugotrajnim radom dosegnuo visoke domete u istraživanju i shvatanju duhovne kulture prastanovnika naše planete. -
Božidar Pešev

TVRĐAVE SRBIJE predstavljaju ilustrovani pregled istorije još uvek postojećih, ali i iščezlih fortifikacijskih objekata u Srbiji.  Ovo reprezentativno izdanje obuhvata preko 300 fotografija visokog kvaliteta, koje su načinili renomirani, nagrađivani autori, Martin Candir, Pavle Marjanović i Dalibor Anđelković.
Tokom srednjeg i ranog novog veka, tvrđave su predstavljale ne samo fortifikacije i vojne objekte, već su bile i centri sveukupnog kulturnog i političkog života na ovim prostorima. Na tlu današnje Srbije, tvrđave su podizali i Srbi (poput Novog Brda, Smedereva ili Magliča), ali i vladari drugih monarhija, čija se vlast prostirala i na teritoriji naše zemlje. Takva zdanja su Petrovaradin, Golubac ili Kalemegdan.
 
Kao prikaz ekonomskih, kulturnih, crkvenih i ponajviše vojnih centara, priča o tvrđavama Srbije satkana je od surove i dinamične istorije, kao i uzbudljivih, maštovitih legendi, koje su ispripovedane na elegantnim stranicama ove knjige.
 
Radeći na našem najnovijem izdanju, stručni autor istražio je obilje građe, kao i bogatu literaturu na srpskom i brojnim stranim jezicima, kako bi našim čitaocima, naučno-relevantno i verodostojno, približio raskošnu prošlost utvrđenih gradova.
 
Doc. dr Boris Stojkovski je istoričar medijevista, zaposlen na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U oblasti njegovog interesovanja spada i crkvena istorija. Do sada je objavio nekoliko desetina radova u eminentnim naučnim časopisima zemlji i inostranstvu, a učestvovao je i na više domaćih i međunarodnih naučnih konferencija.

Drago Obradović već 40 godina drži predavanja u više od 38 zemaija na svim kontinentima. Svojim predavanjima oduševio је stotine hiljada slušalaca svih društvenih slojeva. Tokom više od tri decenije redovno učestvuje na poznatim internacionalnim kongresima biblijskih arheologa kao i u arheološkim, naučnim i studijskim ekspedicijama u Egiptu, lzraelu, Jordanu, Libanu, Siriji, Turskoj i Grčkoj. Više puta je obišao i snimio zaboravljene gradove drevnih civilizacija koje nikad nije posetila nijedna filmska ekipa. Autor je više knjiga i redovno nastupa na radiju i televiziji. Pisac je mnogih članaka iz bibіijske arheologije u domaćim i stranim časopisima.

Knjiga koja će i široj kulturnoj, naučnoj i intelektualnoj javnosti konačno objasniti čime se to arheologija bavi, razbiti zablude o tome da arheolozi iskopavaju stare lonce i zakopano blago, već ubedljivo pokazati da oni proizvode znanje o prošlosti, koje je od vitalnog značaja za našu sadašnjost, za dinamično društvo i za nas same, danas i ovde...


Knjiga Staše Babić Metaarheologija – ogled o uslovima znanja o prošlosti spada u red najvažnijih novijih knjiga u srpskoj arheologiji, a ravnopravno stoji rame uz rame s elitnim knjigama iz oblasti teorijske arheologije u svetu. Njena važnost za srpsku kulturu i nauku je višestruka. Pre svega za arheološku zajednicu kojoj ukazuje na mogućnosti prevazilaženja epistemološke hipohondrije i teorijskog i metodološkog zakrčenja puteva, što su problemi čitave discipline, ne samo u Srbiji, već i globalno. S druge strane, pročitana kako valja, ona će i široj kulturnoj, naučnoj i intelektualnoj javnosti konačno objasniti čime se to arheologija bavi, te razbiti zablude da arheolozi iskopavaju stare lonce i zakopano blago, već naprotiv ubedljivo pokazati da oni proizvode znanje o prošlosti. A to znanje nije antikvarski luksuz već je, da parafraziramo Stašu Babić, od vitalnog značaja za našu sadašnjost, za dinamično društvo i za nas same, danas i ovde.

Uplovite u neverovatni svet Dunava i raskošne arhitekture koja je svoje mesto našla na njegovim obalama. Knjiga Tvrđave na Dunavu predstavlja i donosi fotografije čudesnih građevina, manje ili više poznatih javnosti. Prikladnog formata, opremljena na najlepši način, ova knjiga živopisnih boja i predela od velikog istorijskog značaja postaće nezaobilazni deo vaše kućne biblioteke.

JEDNA SLIKA VREDI 1.000 REČI, A U 1.000 SLIKA STANE ČITAVA ISTORIJA SRBIJE!

Svedočanstva o ostacima materijalne kulture na prostoru današnje Srbije, od prvih društava do modernog doba, prikazana su kroz više od 1.000 artefakata, iz pera 22 odabrana stručnjaka i preko 200 saradnika i konsultanata.

Ova jedinstvena enciklopedija predstavlja bogatu riznicu figurina, oruđa, oružja, nakita, odeće, religijskih i umetničkih predmeta, koji svedoče o spletu različitih kultura i civilizacija koje su ostavile traga na ovom tlu, oblikujući svest, mentalitet, kulturu, običaje i tradiciju nas danas. Ako je pamćenje duša sveta, onda je duh ovog prostora, u svim svojim manifestacijama, oživljen i sačuvan na stranicama ove knjige.

Knjiga „Milanski rez Konstantina velikog“ predstavlja rekonstrukciju procesa sakralizacije antičke kulturne sli­ke od vremena Aleksandra Makedonskog (III vek p.n.e.) do vremena Konstantina I Velikog koji je živeo u IV veku naše ere.

Knjiga Metjua Džonsona predstavlja jednu od prekretnica u razvoju arheološke teorije. U ovom tekstu na promišljen, sveobuhvatan i originalan način predstavljen je niz centralnih tema i problema arheološke teorije, ali i prakse, krajem 20. i početkom 21. veka. Autor je pokušao da prikaže odnos između arheološke misli i širih teorijskih tokova u intelektualnom životu uopšte, kao i da što jasnije predstavi odnos između arheološke teorije i prakse. Tom cilju najviše je odgovarala struktura istorijskog pristupa koji se najpre usredsređuje na novu (procesnu) arheologiju i reakcije na nju, i tek potom prelazi na rasprave koje se vode danas.