DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Na drugoj strani, Pekićevi dnevnici oličavaju poetičke osnove njegove književnosti i put do njegovog dela.I iz dnevnika objavljenih za piščevog života i iz dnevnika koji su stigli iz piščeve ostavštine jasno je vidljivo da je to žanr koji Pekić doživljava kao pripremu za pisanje, stvaralačku laboratoriju i priliku da u punoj koncentraciji, pred samim sobom, raspravi i preispita teme i ideje teme svojih budućih knjiga. Utoliko je dnevnik za Pekića majeutička forma u kojoj se presabiraju i suočavaju izvori i činjenice, razmatraju poetičke ideje koje će biti ugrađene u knjigu u nastajanju i uspostavljaju njeni tematski stubovi na kojima će počivati čitav ispripovedani svet. Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za CRNOBERZIJANCE", tako započinje piščeva beleška iz dnevnika iz 1978. godine. U najdubljem saglasju sa ovim piščevim karakterističnim postupkom oblikovanja jedne književne teme, koju obavezno prati i mala lična istorija njenog nastanka, jeste esej Pretvaranje maske u lice ili o rizicima simulacije koji za svoju osnovu ima dnevnički zapis iz 1975. godine. Radeći na Crnoberzijancima, iskopao sam iz Dnevnika klasičan primer građanske mimikrije", piše Pekić, da bi, potom, u tom eseju izložio tipičan primer dnevnika kao osnovnog izvora svojih književnih tematizacija. I mada s pekićevskom ironijom govori u pojedinim esejima i u dnevnicima i o samom dnevniku, ističući njegovu subjektivnost i i njegovu interpretativnost koja se sukobljava sa očekivanom autentičnošću, govoreći čak da je dnevnik „slika jednog života KAKAV BI TREBALO DA BUDE, a ne kakav JESTE" (u eseju Razmišljanja u liftu' ili dnevnik kao slika života kakav bi mogao da bude"), dnevnik je kod Pekića veliko skladište tema i ideja, on je za pisca najvažniji izvor grade, njemu se pisac poverava da bi proverio svoja sećanja ili da bi u proživljenom iskustvu, sačuvanom upravo zahvaljujući dnevnicima, otkrio potvrdu za uverljivost ispričanog sveta. Godine koje su pojeli skakavci oživljavaju u dnevnicima kao vreme spaseno u pisanju i mišljenju.

Čitavi tomovi Pekićeve dnevničke zaostavštine jesu, zapravo, neobične istorije o nastanku pojedinih piščevih knjiga. Uzmimo, kao primer, obimne knjige U traganju za Zlatnim runom (1997; 2007) ili Radanje Atlantide (1996) u kojima pisac podrobno, iz dana u dan, izlaže nastanak svojih knjiga Zlatno runo i Atlantida od prikupljanja građe i ukrštanja izvora, preko autopoetičkih traktata i rasprava, sve do temeljnih i detaljnih nacrta svojih knjiga. Knjige kakve su ovi Pekićevi autopoetički dnevnici praktično I ne postoje u istoriji srpske književnosti, barem ne u tom obimu i u toj vrsti poetičke nedvosmislenosti i tematske konstrukcije.

Proveravajući svoje društvene ideje i smisao vlastitog angažmana, Pekić dnevnicima, kao u kakvoj analitičkoj laboratoriji, zapisuje i ostavlja tragove jednog vremena, uvek nastojeći da to vreme prožme potrebnim razumevanjem. To je pogotovu karakteristično u onim dnevnicima u kojima Pekić piše povodom političkih tema ili povodom ideoloških himera vlastitog vremena.Jasan kritički angažman u Pekićevim dnevnicima biva produbljen ironijskom svešću koja političko i istorijsko vreme svodi na dimenzije i smisao ljudskog vremena. Razmatrajući političke i ideološke manipulacije poretka koji se objavljivao kao istorijska nužnost, čak i kao naučna istina i sami smisao civilizacijskog razvoja Pekić u dnevnicima oblikuje pronicljivu esejističku arheologiju vlastitog dobu.
Pisani iz dana u dan (u Pekićevom slučaju, u poslednjoj deceniji njegovog života čak i govoreni iz dana u dan, odnosno izgovarani u diktafon), dnevnici, kada prođe vreme, postaju istorijski izvor prvog reda po kome se mogu pre poznavati geološki slojevi vremena koje analiziraju tako potanko, iz prve ruke i iz neposredne blizine. U slučaju Pekićevih dnevnika to važi utoliko više ako imamo na umu njihov vremenski raspon i činjenicu da oni svojim tematskim obuhvatom pokrivaju gotovo čitavu drugu polovinu XX veka, a potom, i ništa manje, analitičku usredsređenost s kojom pisac slika društveni i politička život vremena koje je bilo njegovi jedini dani. Pekić, recimo to i tako, nije nipošto slučajni saputnik, ni usputni komentator, on je svedok iz matice dogadaja, suštinski zainteresovan da prozre i događaje dana i duh epohe. Otuda značajan deo njegovih dnevnika predstavlja susret sa činjenicama političke istorije i političke svakodnevice, uz jasnu svest izraženu i u jednom dnevničkom zapisu iz ranijih godina: „Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se s gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar."

Dnevnici Borislav Pekića liče na ogromnu i razudenu, u mnogo čemu novu i izmenjenu književnu formu koja u sebi integriše žanrove I činjenice, primere i dokumenta, marginalije i moralije, kao i razmišljanja o književnosti I stvarnosti o nastajanju pojedinih dela i o građi i postupcima kojima se do tih dela dolazi, o istoriji i politici, o zatvorskim godinama i o “izlasku unutra”.Dnenik vodim, s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške, potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao na samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat (kao da je taj Dnevni sav moj život, i da sam van njega mrtav), eksperimentišući samoposmatranje kaže Pekić u uvodnoj belešci za knjigu Tamo gde loze plaču, da bi se ubrzo potom kaže posvetio samosvesnoj rekapitulaciji vlastitog pisanja dnevnika. Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. razlikuje od nekih drugih, onda je to prvom redu, njegova nezasitost u gutanju i onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi (isečci iz novina, delovi građe za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakovrsnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik, potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sama literatura o životu. Povezujući na ovakav način život i literaturu. Pekić iznova ističe i značaj dnevnika kao žanra i kao sredstva za razumevanje sveta. Upravo to ”u užem smislu ne ulazi” u dnevnik kao oblik pisanja predstavija u Pekićevom slučaju ključni razlog nastanka dnevnika i njegov najvažniji deo.

Pekićeva zaostavština, obimna gotovo kao i samo za života objavljeno piščevo delo, pokazala je sav obim i raspon njegovog dnevničkog opusa. Beležeći i pamteći, opisujući svoj život i prilike u kojima je živeo, ali i svoju književnost i utvrđujući dela koja će tek nastati, Pekić je ispisao nezaobilaznu, beskrajnu priču o jednom životu posvećenom književnosti i idejama koje je postojano zastupao i u literaturi i u stvarnosti. U tim dnevnicima može se pratiti piščev građanski angažman i izvrsna analiza srpskih i, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, britanskih društvenih i političkih prilika. Ovo društveno i istorijsko vreme u Pekićevim dnevnicima stiče prvorazredno svedočanstvo koje ispisuje zainteresovani, analitični, ironični i pronicljivi svedok, posmatrač i učesnik.Da bi napisao sve što je imao potrebu da kaže, Pekić, možda najplodniji pisac srpske književnosti, morao je da koristi i neke pogodnosti usmenih žanrova: ono što je napisano moralo je često da bude prethodno izgovoreno u diktafon. Tako je pogotovu bilo s dnevnicima. Ritam trake, s koje je skinut samo deo Pekićevog pisanja, mogao bi da se uzme kao izraz piščeve potrebe za pisanjem i njegove posvećenosti književnosti. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene kaže se u piščevim dnevnicima. Da nije bilo koriscenja usmenih žanrova, mnoga piščeva dela ne bi došla do književnosti najviše pismenosti.

U književnosti Borislava Pekića dnevnici su osnova za priče i romane, drame i eseje. U podrazumevanoj relaciji mišljenje i pisanje dnevnici se, u Pekićevom autorskom slučaju, umeću kao treči međučlan. Oni, naime, prethode pisanju drugih žanrova: u njima se proverava piščevo književno i kritičko mišljenje, književne teme i razumevanje sveta, poetika i politika, istorija koja se, potom preispituje i slaže u piščevoj prozi.
Pekić nimalo ne taji ovaj redosled, niti ulogu i značaj dnevnika u nastanku i oblikovanju sopstvene književnosti. Dovoljno je pogledati završni, 12. tom Pekićevih Sabranih dela iz 1984. godine, objavljen pod naslovom Tamo gde loze plaču, da bi se videlo ne samo koliko je pisac pisao dnevnike i držao do njih, da ih je smatrao sastavnim delom svog voluminoznog opusa u nastajanju, već i koliko je piščevih eseja nastalo na temelju ranijih dnevničkih zapisa. Čak bi se moglo reći da najveći broj eseja koje je Pekić uopšte napisao jesu samo razvijenije forme prethodnih dnevničkih zapisa. U mnogim od piščevih eseja ti dnevnički zapisi ili njihovi fragmenti nalaze se na samom početku kao neskriveno polazište koje se razvija, produbljuje ili se s njim stupa u dijalog.

Monografija grupe Legende koja je pred vama sadrži klasične i stručne delove, da ih tako nazovemo, i napisana je sa ciljem da služi studentima, kolegama, ali i običnom čitaocu i pratiocu Legendi. Sadrži biografiju, opise nastupa, članke, fotografije, reči velikana o grupi, makroetnomuzikološku analizu i završno poglavlje. Kao što ste imali priliku da vidite u sadržaju, svi delovi nose nazive numera.
Napisana je sa velikom ljubavlju i željom da obuhvati sve ono što ste imali prilike da čujete ili vidite do sada, jer kažu da je pisana reč vrednija nego 1001 izgovorena. Pokušaću da dam odgovor na pitanje (iako već svi znaju odgovor) - koje mesto grupa Legende zauzima u narodu i stručnoj javnosti. Veliku zahvalnost dugujem svim članovima grupe, da ih sada ne nabrajam pojedinačno. I bivšim i sadašnjim. Bivšim, jer su bili (i zauvek ostali) deo nečega što večno ostaje upisano zlatnim slovima u istoriji srpske muzike, a sadašnjim, što i dalje stvaraju pesme za sva vremena i prenose ih sa generacije na generaciju.

Zavetna knjiga profesora Slobodana Tomovića ujedno je i iskupna i zadušna, a u Crnoj Gori jedinstvena i nasušna ispovest o Drugom samoubilačkom ratu koji, traje i ne prestaje do današnjeg dana.

Da se Slobodan Tomović, tadašnji ministar vera Crne Gore ispovedio hartiji, prvi mi je poverio blaženopočivši Mitropolit Amfilohije, koji je rukopis čitao i doživeo kao nešto najbolje i najvažnije što je Slobodan Tomović napisao i, crno na belo, zaveštao budućim naraštajima. Bio je rad I da Mitropolija rukopis štampa, ali Slobodan nije želeo da ga objavi za života, već posthumno, dodajući "da strah postoji i posle smrti". Ali uprkos njegovim smrtnim i posmrtnim strahovima rukopis nije odneo u grob, jer je znao da ga Tvorac, u koga je verovao, ne bi ni primio, da taj tovar nije rastovario i ostavio na zemli, a k njemu došao lak i krilat. Tako se još jednom potvrdila istina da hartija najduže pamti i "da će proći nebo i zemlja, ali reč neće".

Svoju skupu sudbinu Slobodan Tomović je ispunio i ispisao jasnim I jednostavnim jezikom, različitim od svega drugog, što je pisao u svojim brojnim filozofskim raspravama. Malo ko je tako odužio svoj dug i priložio istinitiju reč, kao uvod u još nenapisanu istoriju, bez koje nema ni pomirenja ni izbavljenja Crne Gore, kojoj još uvek „mržnja ostaje jedini orijentir” i blokira svako rasuđivanje.

Uspomene Slobodana Tomovića koji se kao dečak krio u skrivnici na tavanu svoje kuće, potsećaju na dnevnik koji je u skrovištu svog stana vodila Ana Frank. - Matija Bećković

Knjiga obuhvata sećanja Matija Bana na četiri susreta sa vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem na Cetinju (1848-1851). Na upečatljiv način prikazuje privatnu i javnu ličnost Njegoševu, kao i njegove poglede na književnost.Kao privatna ličnost Njegoš se osećao sputan okovima prostora i vremena u kome je živeo, kao javna ličnost je iznosio geopolitičke zasnove i ciljeve za oslobođenje i ujedinjenje vaskolikogSrpskog naroda, dok se kao pisac, iako svestan veličine svojih dela, kritički osvrtao na sve ono što je ostavio srpskoj književnosti. Ban je svedok i Njegoševe slutnje smrti i dubokogžaljenja „što ništa znamenito u svome životu nije učinio“, zbog razočaranja koje su mu doneli politički događaji i neostvarenje ideala o nacionalnoj slobodi i ujedinjenju.

Po bogatim zapletima, po reljefnim likovima, po toku dramskog sukoba, po aromi minulog vremena i po jezičkom koloritu, Izgubljene bitke su zanimljiv i uzbudljiv istorijski roman, a po humanističkim intoniranim misaonim osnovama, one su i mnogo više od toga- roman ideja i filozofski roman. Priča smeštena u prostor Plava i Gusinja – o sukobu Crnogoraca i muslimana, pred sam kraj devetnaestog veka, nakog Berlinskog kongresa – umnogome dobija univerzalne dimenzije i sugeriše stav ( koji uvek može da primi i nove vidove aktuelnosti!) da su u nacionalnim i verskim obračunima svi na gubitku, nezavisno od trenutne vojne pobede.

Prvenstveno poznat kao istaknuti srpski i svetski botaničar i zoolog, Pančić je dao ogroman doprinos i raznim drugim naučnim oblastima. Neumoran putnik i istraživač, čelične volje, blistavog uma, istrajnog i strpljivog karaktera, ovaj velikan je decenijama neprekidno krstario Srbijom i drugim područjima Balkanskog poluostrva i stalno obogaćivao nauku novim saznanjima i otkrićima. Kao veliki i nepokolebljivi patriota nastojao je da se plodovi nauke, kulture i prosvete prošire na sve slojeve društva i time obezbede što povoljniji uslovi boljeg, lepšeg i ugodnijeg narodnog života.

U vreme kada je moderna književnost doživljavala svoj procvat, između dva svetska rata, Milica Jakovljević, koja se potpisivala pseudonimom MIRJAM, pisala je svoje romane u tradicionalističkom maniru. Ovi romani i danas plene pažnju široke čitalačke publike. Njena sabrana dela mnogo puta su štampana, ali da bi bila kompletna nedostajala im je knjiga Izdanci Šumadije, koja do sada nije štampana.Spisateljica nije stigla da u svoju autobiografsku prozu unese sve podatke koje je nameravala, nije stigla da je stilski dotera, ali to ne umanjuje vrednost ovog teksta, koji nam pored iscrpne autorkine biografije, nudi i brojne podatke o palanačkom životu, o životu za vreme austro-ugarske okupacije, o starom Beogradu.Izdanci Šumadije nije samo intimna priča o odrastanju, školovanju i ljubavi, o smrti sestre i roditelja, to je istinita priča, koja nam otkriva i zanimljivosti iz života značajnih ljudi tog doba, kao što su pesnik Vojislav Ilić ili Steva Jakovljević, pisac čuvene Srpske trilogije, za kog malo ko zna da je rođeni brat Milice Jakovljević, koja je svoje prve radove stidljivo potpisivala inicijalima, da bi kasnije pozajmila ime francuske književnice Mirjam Hari.Izdanci Šumadije, autobiografija Kragujevčanke, seoske učiteljice, novinarke i književnice MIRJAM uzbudljiva je i zanimljivao koliko i njeni najčuveniji romani