ROMANI

Nacizam umire upravo tako. Mračno i besmisleno. Sa sobom u grob vodi ogroman broj slučajnih ljudi koji ne dele njegove ideale. Nacista je potpuno svestan da država koju je stvorio uranja u tamu, ali u isto vreme ide do samog kraja, vođen ozloglašenom ,,sudbinom”, mračnom, mističnom silom koja mu govori da ne štedi ništa i nikoga. U suštini, u ovoj mitologiji nema Boga. U njoj postoji samo tama, s kojom on čeka susret, i taj mrak svakim danom sve više raste u njegovoj sitnoj i podloj duši, koju on smatra veoma uzvišenom i herojskom.

Na početku dvadeset prvog veka pripovedačica, profesorka srpskog jezika i književnosti, pokušava da sastavi krhke delove istinite priče o životu svoje kćerke Itane koja je skupo platila toksično vezivanje za opasnog partnera. Majčin glas je iskren i u isti mah ispovedan ali lišen patetike. U najboljem izdanju Igora Marojevića, upravo narativna suzdržanost čini tragediju krajnje uverljivom i upečatljivom.
Kroz ispovest pripovedačice, pred čitaocem se otkriva sudbina mlade žene čija lepota, ranjivost, nemir i sklonost rizičnim izborima postaju simbol čitave generacije koja je sazrevala devedesetih godina. Tako "Majko, pusti me da idem" nije samo priča o porodici obeleženoj jednom tragedijom koja menja sve, već i slikovito i analitično svedočanstvo o vremenu u kojem su se lična stradanja preplitala s velikim istorijskim lomovima i kriminalom koji nije bio samo nekažnjen nego i društveno podstican.
Snažan, emotian i duboko ljudski, ovaj roman postavlja teška pitanja o odgovornosti, ljubavi i granicama roditeljske brige i podseća da ponekad najteža stvar koju roditelj može da učini, ili ne učini, jeste da - pusti.

Nova knjiga Ksenije Kirilove, Legenda o zabrajenom daru i na srpskom jeziku. Pred nama je jedna uzbudljiva priča Legenda o zabranjenom daru, o natprirodnim moćima dečaka Stefana, koju je Kesnija Kirilova ispričala tako uverljivo da vam sve vreme drži pažnju u stanju neizvesnosti i nemira. Na prelepoj zemlji gde vlada večno leto žive i rade ljudi. Svako od njih je obdaren jedinstvenim talentom koji im omogućava da prodru u same dubine prirode i da upravljaju prirodnim elementima. Međutim, neki od njih su rođeni sa jedinstvenim magičnim moćima koje još kao bebe daruju svetoj Gori i dobijaju ih nazad tek nakon smrti. Ali šta će se desiti ako se u jednom trenutku uobičajeni ritual prekrši i jedan običan smrtnik zadobije dar kakvom dosad nije bilo ravnog na zemlji.

Vojvotkinja de Lanže je više od pukog sentimentalnog romana o tragičnoj ljubavi između uzvišene Antoinette de Navarreins i impulsivnog generala de Montriveaua. Kao i ostatak ljudske komedije, i ova priča je obežena političkim i društvenim utiskom: pored ove patricijske ljubavi, Balzak opisuje stanje propadanja francuskog plemstva. Ideja za ovu knjigu došla je piscu tokom 1831. godine kada ga je obuzela strast prema vojvotkinji od Castries, pripadnici visokog društva koja se divila njegovom talentu. Nakon meseci dvosmislene veze, prelepa vojvotkinja izmiče njegovim udvaranjima. Povređen ovim romantičnim neuspehom, Balzak odlučuje da javnosti predstavi romantiziranu verziju ove razočarane strasti. U odsustvu njegove ljubavi, mlada žena mu nudi model za lik Antoinette de Navarreins, vojvotkinje od Langeaisa, čiji aristokratski ponos guši spontane osećaje. Stoga, perom naoštrenim ogorčenjem, Balzak piše ovaj roman. Pored romanse, knjiga pruža ozbiljnu studiju propadanja plemstva i gubitka njegovih moralnih vrednosti suočenih s usponom na vlast nove aristokratije zasnovane na novcu: buržoazije, koju pohlepa uzdiže na vrh društvene lestvice, sve bliže prestolu i moći.

Knjiga ,,Negativi“ predstavlja brzo protičuće, ekspresivno i duboko lično delo koje se kreće van poznatih granica tradicionalne proze. Kroz kratke, ali snažne pripovetke, čitalac ulazi u svet koji je izvan svakodnevne realnosti i logike, gde se događaji razvijaju u kratkim, ali snažnim impulsima koji podsećaju na poeziju. Narativ, u pastelnim bojama, kao da je neprestano u dijalogu sa čitaocem, postavljajući pitanja i izazivajući osećanja. Pripovesti nose tragični, ali i lirski prizvuk, a stil podseća na Branka Milkovića, s njegovim apstraktnim, često metafizičkim pristupom, koji u svakom trenutku pomera granice običnog pripovedanja. "Negativi" su priče koje istražuju svetove u kojima se ljudska svest susreće sa svojim dubokim senkama, kao i sa ljudskim nemirima i nadama, ostavljajući čitalaca u stalnom raspoloženju pitanja i kontradikcija.

Knjiga Loran i ja između Zapada i Balkana, Gordane Brosard donosi autentičnu i dirljivu priču o majci i njenom sinu Loranu, dečaku koji se od rođenja suočava s izazovima, a tek znatno kasnije mu biva dijagnostikovan Aspergerov sindrom, blaži oblik autizma. Autorka Gordana Brossard u knjizi Loran i ja između Zapada i Balkana otkriva načine borbe za Loranovo obrazovanje i socijalizaciju. Otkrijte kako su pobedili.

Zašto?! Kad oni tamo imaju Holivud (Hollywood), a oni tamo Bolivud (Bollywood), zašto i mi ne bismo imali Gorivud? Da - Gorrywood! Teofil Šojka: "Slike i zakrpe ili: mi nemamo ništa." Roman "Gorrywood" Zorana Koprivice je fikcija, jedna filmska priča. Pisac Zoran Koprivica napominje u svom romanu "Gorrywood" da traganje za sličnostima i/ili poistovećivanje romanesknih likova sa ličnostima iz stvarnosti u suprotnosti je s piščevim idejnim polazištem i tematskim okvirom kojim se u "hronici zaumnog vremena" bavi.

Na drugoj strani, Pekićevi dnevnici oličavaju poetičke osnove njegove književnosti i put do njegovog dela.I iz dnevnika objavljenih za piščevog života i iz dnevnika koji su stigli iz piščeve ostavštine jasno je vidljivo da je to žanr koji Pekić doživljava kao pripremu za pisanje, stvaralačku laboratoriju i priliku da u punoj koncentraciji, pred samim sobom, raspravi i preispita teme i ideje teme svojih budućih knjiga. Utoliko je dnevnik za Pekića majeutička forma u kojoj se presabiraju i suočavaju izvori i činjenice, razmatraju poetičke ideje koje će biti ugrađene u knjigu u nastajanju i uspostavljaju njeni tematski stubovi na kojima će počivati čitav ispripovedani svet. Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za CRNOBERZIJANCE", tako započinje piščeva beleška iz dnevnika iz 1978. godine. U najdubljem saglasju sa ovim piščevim karakterističnim postupkom oblikovanja jedne književne teme, koju obavezno prati i mala lična istorija njenog nastanka, jeste esej Pretvaranje maske u lice ili o rizicima simulacije koji za svoju osnovu ima dnevnički zapis iz 1975. godine. Radeći na Crnoberzijancima, iskopao sam iz Dnevnika klasičan primer građanske mimikrije", piše Pekić, da bi, potom, u tom eseju izložio tipičan primer dnevnika kao osnovnog izvora svojih književnih tematizacija. I mada s pekićevskom ironijom govori u pojedinim esejima i u dnevnicima i o samom dnevniku, ističući njegovu subjektivnost i i njegovu interpretativnost koja se sukobljava sa očekivanom autentičnošću, govoreći čak da je dnevnik „slika jednog života KAKAV BI TREBALO DA BUDE, a ne kakav JESTE" (u eseju Razmišljanja u liftu' ili dnevnik kao slika života kakav bi mogao da bude"), dnevnik je kod Pekića veliko skladište tema i ideja, on je za pisca najvažniji izvor grade, njemu se pisac poverava da bi proverio svoja sećanja ili da bi u proživljenom iskustvu, sačuvanom upravo zahvaljujući dnevnicima, otkrio potvrdu za uverljivost ispričanog sveta. Godine koje su pojeli skakavci oživljavaju u dnevnicima kao vreme spaseno u pisanju i mišljenju.

Čitavi tomovi Pekićeve dnevničke zaostavštine jesu, zapravo, neobične istorije o nastanku pojedinih piščevih knjiga. Uzmimo, kao primer, obimne knjige U traganju za Zlatnim runom (1997; 2007) ili Radanje Atlantide (1996) u kojima pisac podrobno, iz dana u dan, izlaže nastanak svojih knjiga Zlatno runo i Atlantida od prikupljanja građe i ukrštanja izvora, preko autopoetičkih traktata i rasprava, sve do temeljnih i detaljnih nacrta svojih knjiga. Knjige kakve su ovi Pekićevi autopoetički dnevnici praktično I ne postoje u istoriji srpske književnosti, barem ne u tom obimu i u toj vrsti poetičke nedvosmislenosti i tematske konstrukcije.

Proveravajući svoje društvene ideje i smisao vlastitog angažmana, Pekić dnevnicima, kao u kakvoj analitičkoj laboratoriji, zapisuje i ostavlja tragove jednog vremena, uvek nastojeći da to vreme prožme potrebnim razumevanjem. To je pogotovu karakteristično u onim dnevnicima u kojima Pekić piše povodom političkih tema ili povodom ideoloških himera vlastitog vremena.Jasan kritički angažman u Pekićevim dnevnicima biva produbljen ironijskom svešću koja političko i istorijsko vreme svodi na dimenzije i smisao ljudskog vremena. Razmatrajući političke i ideološke manipulacije poretka koji se objavljivao kao istorijska nužnost, čak i kao naučna istina i sami smisao civilizacijskog razvoja Pekić u dnevnicima oblikuje pronicljivu esejističku arheologiju vlastitog dobu.
Pisani iz dana u dan (u Pekićevom slučaju, u poslednjoj deceniji njegovog života čak i govoreni iz dana u dan, odnosno izgovarani u diktafon), dnevnici, kada prođe vreme, postaju istorijski izvor prvog reda po kome se mogu pre poznavati geološki slojevi vremena koje analiziraju tako potanko, iz prve ruke i iz neposredne blizine. U slučaju Pekićevih dnevnika to važi utoliko više ako imamo na umu njihov vremenski raspon i činjenicu da oni svojim tematskim obuhvatom pokrivaju gotovo čitavu drugu polovinu XX veka, a potom, i ništa manje, analitičku usredsređenost s kojom pisac slika društveni i politička život vremena koje je bilo njegovi jedini dani. Pekić, recimo to i tako, nije nipošto slučajni saputnik, ni usputni komentator, on je svedok iz matice dogadaja, suštinski zainteresovan da prozre i događaje dana i duh epohe. Otuda značajan deo njegovih dnevnika predstavlja susret sa činjenicama političke istorije i političke svakodnevice, uz jasnu svest izraženu i u jednom dnevničkom zapisu iz ranijih godina: „Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se s gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar."

Dnevnici Borislav Pekića liče na ogromnu i razudenu, u mnogo čemu novu i izmenjenu književnu formu koja u sebi integriše žanrove I činjenice, primere i dokumenta, marginalije i moralije, kao i razmišljanja o književnosti I stvarnosti o nastajanju pojedinih dela i o građi i postupcima kojima se do tih dela dolazi, o istoriji i politici, o zatvorskim godinama i o “izlasku unutra”.Dnenik vodim, s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške, potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao na samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat (kao da je taj Dnevni sav moj život, i da sam van njega mrtav), eksperimentišući samoposmatranje kaže Pekić u uvodnoj belešci za knjigu Tamo gde loze plaču, da bi se ubrzo potom kaže posvetio samosvesnoj rekapitulaciji vlastitog pisanja dnevnika. Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. razlikuje od nekih drugih, onda je to prvom redu, njegova nezasitost u gutanju i onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi (isečci iz novina, delovi građe za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakovrsnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik, potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sama literatura o životu. Povezujući na ovakav način život i literaturu. Pekić iznova ističe i značaj dnevnika kao žanra i kao sredstva za razumevanje sveta. Upravo to ”u užem smislu ne ulazi” u dnevnik kao oblik pisanja predstavija u Pekićevom slučaju ključni razlog nastanka dnevnika i njegov najvažniji deo.

Pekićeva zaostavština, obimna gotovo kao i samo za života objavljeno piščevo delo, pokazala je sav obim i raspon njegovog dnevničkog opusa. Beležeći i pamteći, opisujući svoj život i prilike u kojima je živeo, ali i svoju književnost i utvrđujući dela koja će tek nastati, Pekić je ispisao nezaobilaznu, beskrajnu priču o jednom životu posvećenom književnosti i idejama koje je postojano zastupao i u literaturi i u stvarnosti. U tim dnevnicima može se pratiti piščev građanski angažman i izvrsna analiza srpskih i, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, britanskih društvenih i političkih prilika. Ovo društveno i istorijsko vreme u Pekićevim dnevnicima stiče prvorazredno svedočanstvo koje ispisuje zainteresovani, analitični, ironični i pronicljivi svedok, posmatrač i učesnik.Da bi napisao sve što je imao potrebu da kaže, Pekić, možda najplodniji pisac srpske književnosti, morao je da koristi i neke pogodnosti usmenih žanrova: ono što je napisano moralo je često da bude prethodno izgovoreno u diktafon. Tako je pogotovu bilo s dnevnicima. Ritam trake, s koje je skinut samo deo Pekićevog pisanja, mogao bi da se uzme kao izraz piščeve potrebe za pisanjem i njegove posvećenosti književnosti. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene kaže se u piščevim dnevnicima. Da nije bilo koriscenja usmenih žanrova, mnoga piščeva dela ne bi došla do književnosti najviše pismenosti.

U književnosti Borislava Pekića dnevnici su osnova za priče i romane, drame i eseje. U podrazumevanoj relaciji mišljenje i pisanje dnevnici se, u Pekićevom autorskom slučaju, umeću kao treči međučlan. Oni, naime, prethode pisanju drugih žanrova: u njima se proverava piščevo književno i kritičko mišljenje, književne teme i razumevanje sveta, poetika i politika, istorija koja se, potom preispituje i slaže u piščevoj prozi.
Pekić nimalo ne taji ovaj redosled, niti ulogu i značaj dnevnika u nastanku i oblikovanju sopstvene književnosti. Dovoljno je pogledati završni, 12. tom Pekićevih Sabranih dela iz 1984. godine, objavljen pod naslovom Tamo gde loze plaču, da bi se videlo ne samo koliko je pisac pisao dnevnike i držao do njih, da ih je smatrao sastavnim delom svog voluminoznog opusa u nastajanju, već i koliko je piščevih eseja nastalo na temelju ranijih dnevničkih zapisa. Čak bi se moglo reći da najveći broj eseja koje je Pekić uopšte napisao jesu samo razvijenije forme prethodnih dnevničkih zapisa. U mnogim od piščevih eseja ti dnevnički zapisi ili njihovi fragmenti nalaze se na samom početku kao neskriveno polazište koje se razvija, produbljuje ili se s njim stupa u dijalog.

U ovom izdanju zbirke Pre istine Branimira Šćepanovića sabrane su priče i novele koje je kultni stvaralac pisao u mladosti, kao tinejdžer i u dvadesetim godinama. Osim onih koje su u njegovim potonjim zbirkama već objavljivani, ovde se nalaze i naslovi koji su, kao zaboravljeni, dosad čamili u dnevnoj štampi i književnim časopisima. Iako su posredi Šćepanovićevi rani radovi, u njima nema ni traga početništva: ovaj rasni pripovedač, silovite emocije i još silovitijeg talenta, čitaocu se u njima predstavlja kao majstor kratke prozne forme, dijaloga i napetih situacija. Njegova imaginacija, mračna i eruptivna, uvešće vas u svet sukoba usamljenog i sasvim običnog čoveka sa društvenim i kosmičkim porecima.

Naizgled sasvim slučajno, zbog kvara na vozilu, Grigorije Zidar dospeva u mesto nesvakidašnjeg imena Nehaj da bi, usred njega, na glavnom trgu, nabasao na monumentalan spomenik – sebi samom. Duhovi pršlosti požuriće na videlo: istorijske istine o oslobodiocima Nehaja bile su isfabrikovane, kako bi nekolicini drugova obezbedile ugled i lagodan život, dok je Grigorije, koji je za sve bio najzaslužniji, proglašen mrtvim i „slavno poginulim“. Kakvu bi cenu junak morao da plati ako odluči da raskrinka lažne heroje i da li bi mu pametnije bilo da se, pred jačima od sebe, tiho povuče? Poslednji roman Branimira Šćepanovića, Iskupljenje, autorov je obračun sa prošlošću, sa sopstvenim demonima i sa samim sobom.

U zabačeni predeo, koji sa svetom povezuje samo jedan puteljak, iz daleka stiže putnik, nepozvan i neočekivan. Njegova elegantna pojava meštane duboko uznemirava: ko je taj čovek, šta od njih hoće i šta li smera. Samo seoski božjak, kojeg niko ni ne primećuje, prepoznaje stranca: pa to je Isak, njihov zemljak, koji je, godinama ranije, ispraćen odatle grdnjom, mržnjom i poniženjima. Prvi roman Branimira Šćepanovića, Sramno leto, na scenu izvodi usamljenog pojedinca koji sebi može da dođe jedino kroz suočavanje sa ruljom kojoj smeta. Sukob je neizbežan!

Novele i kratke priče zrelog Branimira Šćepanovića okupljene su u ovom izdanju pod naslovom najslavnije od njih, Smrti gospodina Goluže. Njihovi junaci naizgled su sasvim obični ljudi, obeleženi jedino svojim manama. Zao slučaj ih, međutim, izdvaja za stradanje: pod velikim pritiskom, u graničnim sutiacijama, oni se, možda nemoćni i slabi, ali odlučni, neposredno suočavaju sa tajnama postojanja. Viseći nad ambisom ili ležeći, povređeni, pokraj puta, oči u oči sa fantomima i duhovima, jedino pitanje koje postavljaju svemiru jeste: da li je moguće živeti, a ne biti jadan i banalan. Šćepanovićeva pripovedna majstorija ogleda se u moći koju ova proza i danas ima – da svog čitaoca duboko uznemiri i da ga dugo drži u napetosti, kao na iglama.

Saznavši da je neizlečivo bolestan, junak ovog romana predaje se iskonskoj žudnji da svoj život okonča u postojbini predaka. Povratak korenima, međutim, nije ni lak ni očekivan: jedino što junak na svom putu pronalazi, mesto smirenja, biće mržnja i zverstvo, u sebi, kao i u drugima. Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića delo su trajne umetničke vrednosti, jedan od međaša srpske književnosti druge polovine 20. veka. Zaveden melodijom rečenice i ritmovima pripovedanja, koji reflektuju uzavrele ritmove hajke, savremeni čitalac će se i sam naći u vrtlogu mogućih značenja ovog romana, unutar kojeg se, kao na platnima Dalija i El Greka, prelivaju čudni i jedistveni obrisi.

***
„Naprosto ne znam šta da činim. Da li da ispisujem pohvalu piscu? Da li da odam priznanje njegovom sočnom jeziku, ujedno jednostavnom izrazu, da li da uplićem i rasplićem o teriji književnosti, o višeznačnosti teme, o filozofskoj dimenziji? […]
Ili da učinim i nešto što prevazilazi puku pohvalu i preporuku čitaocu? Da li da upozorim čitaoca? Da li da kažem – čuvajte se, pazite se, ova će vas knjiga uznemiriti!
Ova će vas knjiga podsetiti, bez obzira na sva naša tehnološka dostignuća – kako nije nemoguće da već sledećeg časa postanete progonjeni ili progonitelj, kako se ne zna šta je strašnije od ovo dvoje, kako čovek uistinu nije daleko odmakao mada sve ubrzanije napreduje.“
Goran Petrović,
iz predgovora meksičkom izdanju Usta punih zemlje

“Autoportret mi oslikavaju slova - lirska proza u formi ispovijesti, nastala u osami. Autor je pred čitaoce prosuo komad svog polomljenog mladalačkog ega. Naizgled spoj nespojivog - piše Mitrić.”

Monografija grupe Legende koja je pred vama sadrži klasične i stručne delove, da ih tako nazovemo, i napisana je sa ciljem da služi studentima, kolegama, ali i običnom čitaocu i pratiocu Legendi. Sadrži biografiju, opise nastupa, članke, fotografije, reči velikana o grupi, makroetnomuzikološku analizu i završno poglavlje. Kao što ste imali priliku da vidite u sadržaju, svi delovi nose nazive numera.
Napisana je sa velikom ljubavlju i željom da obuhvati sve ono što ste imali prilike da čujete ili vidite do sada, jer kažu da je pisana reč vrednija nego 1001 izgovorena. Pokušaću da dam odgovor na pitanje (iako već svi znaju odgovor) - koje mesto grupa Legende zauzima u narodu i stručnoj javnosti. Veliku zahvalnost dugujem svim članovima grupe, da ih sada ne nabrajam pojedinačno. I bivšim i sadašnjim. Bivšim, jer su bili (i zauvek ostali) deo nečega što večno ostaje upisano zlatnim slovima u istoriji srpske muzike, a sadašnjim, što i dalje stvaraju pesme za sva vremena i prenose ih sa generacije na generaciju.

Ksaver Bajer, savremeni austriski pisac, rođen je 1977. godine u
Beču gde živi i radi kao slobodni umetnik.
Glavni protagonisti njegove zbirke Priče s Marijanom, za
koju je 2020. godine dobio prestižnu austrisku nagradu za najbolju
knjigu godine, su izvesna Marijana, za koju, uzgred rečeno,
ne znamo kako izgleda i koliko je stara, i ja- pripovedač, isto
tako mlađi čovek, neodređenog izglega i nepoznatog porekla. Marijana
u svakoj od ovih priča nastupa kao incijatorka, pratilja,
partnerka, savetnica, pa čak i domina glavnog junaka koji pokorno
i predano izvršava sve njene zahteve. Ona je ta koja mu zadaje
neobične zadatke, predlaže naizgled zabavne zajedničke ili poje
dinačne poduhvate stavljajući ga na ispite izdržljivosti i
hrabrosti. No, isto tako imamo situacije u kojima se Marijana
i pripovevač drže skupa pokušavajući da se združenim snagama
odupru pretećoj opasnosti. Samo jedan jedini put pripovedač
na kraju dana odlazi zadovoljan na počinak „ispunjen osećajem
euforije zbog proteklog dana, tog lepog, divnog i neponovljivog
dana radosti i čiste sreće“, ali i ta izjava, tipično bajerovska
ima efekat potuđenja. Naime, glavni junak je izriče nakon što
su on i Marjana uništili sve vredne i skupocene stvari prethod
no kupljene pod srećnim okolnostima na buvljoj pjiaci.
Priče s Marijanom ove zbirke Ksavera Bajera nižu se u razantnom tempu. I
u svakoj od njih ponavlja se gotovo identičan predložak: sve
počinje naizgled bezazleno, pokatkad čak i romantično, no, kako
radnja odmiče i događaji se nižu, glavni protagonisti upadaju
u situacje koje izmiču kontroli i prelaze u iracionalno.
U nekom trenutku neminovno dolazi do dramatičnog obrta koji
na kraju dobija jeziv ili fantastičan, pokatkad groteskan, a neretko
i nasilnički i morbidan ishod.

Devet suza za Bakoče je uzbudljiva, dinamična i emotivna porodična saga, smeštena u sto dvadeset godina lične i kolektivne istorije koja vri uspomenama i burnim događajima, u istim takvim vremenima. Dve neraskidivo povezane porodice, dvoje ljudi koji se slučajno sreću u noći koja im menja životni tok, kazuju kako se preživljavalo najteže, kako se voli najviše, kako se čuva najvrednije i šta je to zaboravljena čast. Roman Devet suza za Bakoče pisan bogatim, raspevanim, jasnim, jezikom i gustom naracijom. Roman koji se čita i čuva kako bi mu se ponovo vraćalo.

„Miljena Drndar je ovim romanom uspela da sačini porodičnu istoriju koja je obuhvatila sva ključna iskušenja dvadesetog veka (i početka dvadeset prvog), presudna za srpski narod na prostorima Hercegovine i Crne Gore uvodeći čitaoca u bogat i nespokojan svet svojih glavnih junaka. Njena proza je intelektualna, bez poze pripovedačke suverenosti, otmena i istorijski odgovorna, nežna i prepuna razumevanja za svoje junake bez trunke patetike i sentimentalnosti. - Petar Arbutina (iz recenzije)

Jedna priča o teškom siromaštvu pretvorila se u priču o porodičnoj slozi koju neće pomutiti ni nedaće života, potom o posvećenosti, lepoti i izuzetnosti jedne devojke, da bi se potom preokrenula u nesvakidašnju ljubavnu priču. Svaka izuzetna lepota sadrži u sebi barem neki element kobi. Tako je i u romanu Slavica Marić Dug iz prošlosti, razapetom između Beograda i Atine, između slike oskudne svakodnevice i slika ispunjene ljubavi. Prošlost dugo traje, ne ostavlja nikoga na miru i ne prašta ničije dugove koliko god oni bili surovi i nametnuti. Tako ni junakinja ovog romana ne uspeva da odbaci brzo ni lako svoju prošlost, čak ni kada promeni grad u kome živi, svoje životne mogućnosti i svoju svakodnevicu. Prošlost je uvek tu i čeka svoj čas. Junakinja romana plaća veliku cenu u suočenju s duhovima i dugovima prošlosti. U toj dimenziji roman Dug iz prošlosti od ljubavne priče postaje priča o tragediji jedne porodice. Iz te tragedije junakinju romana izvući će samo čudo ljubavi.

Kako se svet menja, menja se i književnost.

Nova epizoda horor filma balkanske istorije izazvala je čitav niz tragičnih lančanih reakcija ne samo u životima ljudi već i u književnosti: rat je ponovo centralna tema pisanja. Rat se svedoči, događaji iz njega se opisuju, čuvaju od zaborava, etička dimenzija stvaranja postaje ravnopravna i superiorna estetskoj, mehanizam katarze se vraća u književnost.

Karakteristična karakteristika književnosti o ratu je da o njoj prvi pišu učesnici i svedoci, ljudi koji nisu pisci po vokaciji, već postaju pisci po diktatu istorijskog trenutka, pod pritiskom vremena koncentrisanog terora, straha i zlo koje lomi ljudsku sudbinu kao bledo drveće.

I upravo zato Priče iz Hada Zdravka Krstanovića probijaju prvobitni kontekst u kojem se pojavljuju, jer se već nakon nekoliko redova vidi da, uprkos strašnom otporu strukture, odnosno obilju horor hiperverističkih slika, i podstaknut tragičnim delom istorije pisac ih je napisao po unutrašnjem pozivu. - Mihajlo Pantić

Zavetna knjiga profesora Slobodana Tomovića ujedno je i iskupna i zadušna, a u Crnoj Gori jedinstvena i nasušna ispovest o Drugom samoubilačkom ratu koji, traje i ne prestaje do današnjeg dana.

Da se Slobodan Tomović, tadašnji ministar vera Crne Gore ispovedio hartiji, prvi mi je poverio blaženopočivši Mitropolit Amfilohije, koji je rukopis čitao i doživeo kao nešto najbolje i najvažnije što je Slobodan Tomović napisao i, crno na belo, zaveštao budućim naraštajima. Bio je rad I da Mitropolija rukopis štampa, ali Slobodan nije želeo da ga objavi za života, već posthumno, dodajući "da strah postoji i posle smrti". Ali uprkos njegovim smrtnim i posmrtnim strahovima rukopis nije odneo u grob, jer je znao da ga Tvorac, u koga je verovao, ne bi ni primio, da taj tovar nije rastovario i ostavio na zemli, a k njemu došao lak i krilat. Tako se još jednom potvrdila istina da hartija najduže pamti i "da će proći nebo i zemlja, ali reč neće".

Svoju skupu sudbinu Slobodan Tomović je ispunio i ispisao jasnim I jednostavnim jezikom, različitim od svega drugog, što je pisao u svojim brojnim filozofskim raspravama. Malo ko je tako odužio svoj dug i priložio istinitiju reč, kao uvod u još nenapisanu istoriju, bez koje nema ni pomirenja ni izbavljenja Crne Gore, kojoj još uvek „mržnja ostaje jedini orijentir” i blokira svako rasuđivanje.

Uspomene Slobodana Tomovića koji se kao dečak krio u skrivnici na tavanu svoje kuće, potsećaju na dnevnik koji je u skrovištu svog stana vodila Ana Frank. - Matija Bećković

"Znakovi pored puta" nisu ispovest, ni hronologija jednog života već fragmenti životne i duhovne borbe.

Reč je o zbirci mudrosti koja iz generacije u generaciju predstavlja omiljeno štivo kojem se čitaoci uvek rado i iznova vraćaju. Prema autorovim rečima, on je u svoju džepnu beležnicu počeo zapisivati utiske i zapažanja još kao osamnaestogodišnjak.

Od tih zapisa, od kojih najstariji potiče iz 1916. godine, nastala je zbirka "Znakovi pored puta", riznica njegovih misli, crtica, zapažanja sa putovanja, u kojima se naš nobelovac bavio pitanjima života i smrti, razmišljanjima o umjetnosti i umjetnicima, književnom stvaralaštvu i poziciji pisca.

U svojim meditativnim zapisima, Andrić je bio zaokupljen i mislima o ženi i ljubavi, prijateljstvu, snovima...

Knjiga obuhvata ljubavne pesme i zapise o ljubavi Jovana Dučića, izabrane iz njegovih knjiga lirskih pesama, kao i zapisa iz knjige Blago cara Radovana.

Svaki stih i svaka misao ove knjige poziva čitaoce na stalno preispitivanje snage ljubavnog osećanja, smisla emocija, kao i radosti životnih senzacija koje prate suštinsko biće ljubavi.

Pišući o ljubavi Dučić kao jedan od najvećih srpskih pesnika duboko ponire u tajne čovekove duše i srca, ali i u kreativnu moć i maternju melodiju srpskog jezika. - Goran Maksimović

Ove priče su nastajale u vremenskom intervalu od desetak godina, različitim povodima, bivajući namenjene različitim medijima, te sam, u skladu s tim, neke pisao na ijekavici, neke na ekavici. Ostavio sam ih takve u uverenju da je to svakako jedan jezik i da bi naknadno ujednačavanje bilo ponešto mimikrijsko. Uostalom, davno je rečeno: Quad scripsi, scripsi!

Od naslovne drame praizvedene u Španiji preko, u svoje vreme, alternativnog hita u BDP-u „Bar sam svoj čovek“, do komada „Zovi me Toni“ napisanog ekskluzivno za ovu knjigu, jedan od naših najznačajnijih savremenih proznih pisaca pokazuje da se i u dramama hrabro hvata u koštac sa intrigantnim intriga problemima kako srpske tako i multikulturalne svakidašnjice.

Knjiga obuhvata sećanja Matija Bana na četiri susreta sa vladikom Petrom II Petrovićem Njegošem na Cetinju (1848-1851). Na upečatljiv način prikazuje privatnu i javnu ličnost Njegoševu, kao i njegove poglede na književnost.Kao privatna ličnost Njegoš se osećao sputan okovima prostora i vremena u kome je živeo, kao javna ličnost je iznosio geopolitičke zasnove i ciljeve za oslobođenje i ujedinjenje vaskolikogSrpskog naroda, dok se kao pisac, iako svestan veličine svojih dela, kritički osvrtao na sve ono što je ostavio srpskoj književnosti. Ban je svedok i Njegoševe slutnje smrti i dubokogžaljenja „što ništa znamenito u svome životu nije učinio“, zbog razočaranja koje su mu doneli politički događaji i neostvarenje ideala o nacionalnoj slobodi i ujedinjenju.

Knjiga obuhvata najznačajnije pripovedne, putopisne i memoarske tekstove Sima Matavlja posvećene Boki Kotorskoj, kao „najdivnijem kraju srpske zemlje na južnoj Tromeđi“. Matavulj je u Herceg Novom živeo i predavao u srednjoj pomorskoj školi sedam godina (1874-1881), a čitavu Boku Kotorsku je doživljavao kao svoj istinski i usvojeni zavičaj. U pripovetkama „Bodulica“, „Ljubav nije šala ni u Rebesinju“. „Novi svijet u starom Rozopeku“. Dr Paolo“, „Događaji u seocu“ i sl. Prikazuje bokeljske ljude i događaje, u putopisima predstavlja bokeljski prostor, narodne običaje i istoriju, dok u memoarskim sećanjima prikazuje svakodnevni bokeljski život i brojna prijateljstva sa domaćim svetom, a posebno sa L. Tomanovićem, M. Carom i T. K. Popovićem. Čitanje ovih tekstova predstavlja uzbudljivi i autentični umetnički susret sa ovom živopisnom pokrajinom. - Goran Maksimović