Zavetna knjiga profesora Slobodana Tomovića ujedno je i iskupna i zadušna, a u Crnoj Gori jedinstvena i nasušna ispovest o Drugom samoubilačkom ratu koji, traje i ne prestaje do današnjeg dana.
Da se Slobodan Tomović, tadašnji ministar vera Crne Gore ispovedio hartiji, prvi mi je poverio blaženopočivši Mitropolit Amfilohije, koji je rukopis čitao i doživeo kao nešto najbolje i najvažnije što je Slobodan Tomović napisao i, crno na belo, zaveštao budućim naraštajima. Bio je rad I da Mitropolija rukopis štampa, ali Slobodan nije želeo da ga objavi za života, već posthumno, dodajući "da strah postoji i posle smrti". Ali uprkos njegovim smrtnim i posmrtnim strahovima rukopis nije odneo u grob, jer je znao da ga Tvorac, u koga je verovao, ne bi ni primio, da taj tovar nije rastovario i ostavio na zemli, a k njemu došao lak i krilat. Tako se još jednom potvrdila istina da hartija najduže pamti i "da će proći nebo i zemlja, ali reč neće".
Svoju skupu sudbinu Slobodan Tomović je ispunio i ispisao jasnim I jednostavnim jezikom, različitim od svega drugog, što je pisao u svojim brojnim filozofskim raspravama. Malo ko je tako odužio svoj dug i priložio istinitiju reč, kao uvod u još nenapisanu istoriju, bez koje nema ni pomirenja ni izbavljenja Crne Gore, kojoj još uvek „mržnja ostaje jedini orijentir” i blokira svako rasuđivanje.
Uspomene Slobodana Tomovića koji se kao dečak krio u skrivnici na tavanu svoje kuće, potsećaju na dnevnik koji je u skrovištu svog stana vodila Ana Frank. - Matija Bećković
