DOMAĆE KNJIGE

„I bez mog znanja mozak i pluća su se sporazumeli. Mozak kaže: ne može se više ovako. Pluća izlaze u susret, i hoće da pomognu.“ Kafkina rečenica iz pisma Maksu Brodu otvara ovaj roman imenovanjem njegove polaznu tačke: telo je otkazalo poslušnost i njegova vlasnica odlazi u planinski institut za plućne bolesti, u sobu 427. Fabula kojom pratimo roman može biti slična svakom bolničkom boravku: prijem kasno uveče, dijagnoza koja pacijentu postaje novo ime, terapija sredom, beskrajna čekanja pred ordinacijama, soba bez ključa u kojoj se cimerke smenjuju, zbliže i raziđu, šetnje oko instituta, silasci u gradić, i na kraju odlazak, kad se u sobi već smestila nova, uplašena smena. Ustanova se pritom raspada uporedo sa telima koja leči: lekara je premalo, aparati su stari, a bolesnik svakog jutra iznova uči da za pažnju mora da se izbori ili da, ako je neborben, strpljivo sačeka poslednji u redu. Iz te jednostavne fabule roman izvlači svoje teme. Bolnica se prikazuje kao društvo u malom, ubrzano i ogoljeno: iste podele, ista očekivanja, isto građenje „odbrambenog bedema od tuđe muke“, i i ista, uporna potreba ljudi da se, uprkos gunđanju i ogovaranju, drže zajedno, „kao tek rođeni mačići“. Sa brega se dolina, tj. svakodnevni život sa svojim sjajem i komforom, prvi put vidi jasno: „nakićena, bez smisla i prave lepote“, što je istovremeno i jedino za čim se čezne. Jer bolest ovde nije samo tegoba nego i tačka gledišta: ono mesto sa kog se najzad razabira šta je važno, koliko je strah „urastao u ćelije“ i zašto „čovek nije stvoren da otvorenih očiju i potpuno svesno oseća ono što gubi“. Zato se knjiga, prošavši kroz sve popise ljudskih muka, ne završava dijagnozom nego zavetom: neka neko pomeri kamen na ulazu u grobnicu i kaže „da smrti nema i da je sva tajna u ljubavi“.

Šta je „Is“, kakav je to roman ? U njemu se sustižu skoro sve vrste romana. Čini mi se da u njemu dominira filozofsko, ali u isto vreme to može biti i didaktički, poučni, roman-rasprava, diskusioni roman, ili roman digresija, ako i takvog ima u sistematizaciji romana. Isto tako mogao bi biti asocijativni, ili društveni roman, sa kritičkim osvrtom na savremeno doba i nove pojave koje su preplavile naš umni i fizički svet. Međutim, ono što je od prve rečenice jasno, i na šta se oslanja čitava fabula ovog ne tako kratkog romana, jeste činjenica da on apsolutno liči na roman-bajku! Istina, bajkovitost je samo varka, ili provereno sredstvo koje pomaže glavnom junaku da se prošeta zemnim šarom, da naiđe na čudnovate ljude, od kojih većina nema ime, već neko drugo, uglavnom starosno, polno, ili, na primer, isportretisano obeležje… Jadrankin junak priče traži na obodu grada, ili u predgrađu, na manje poznatim mestima, često i neočekivanim. Motivi putuju, kao što su nekada putovali među narodima. Ipak, zar sve priče nisu već jednom ispričane, pita se jedan od junaka. Moglo bi se to potvrditi kroz istoriju književnosti, kroz stalno obnavljanje grčkih mitova, indijskih legendi, a u novije vreme i u legendama egzotičnih zemalja i naroda, Drugi problem sa pričama je u njihovom stalnom variranju i neprekidnom menjanju. U tom smislu, nije jasno šta rukovodi glavnog junaka da putuje po svetu i sluša/beleži/priča/skuplja priče, prvi ili drugi razlog? Možda je odgovor u tome što su kazivači novih priča sasvim novi ljudi, koji ih oblikuju na drugačiji način. Ono što se ipak može izvući kao zajedničko svim pričaocima i svim pričama, jeste pravac ka kome se diskusija usmerava - stav da svet može biti dobar, da ljudi mogu biti dobri, samo se treba malo potruditi, biti nezahtevan, nezlobiv, neteretan. Zato i ovaj mladić neobičnog imena, za koga verujemo da takav može postojati u svetu, ne odustaje od potrage za novim ljudima i novim pričama, znajući da će ih pronaći na teži od dva moguća načina. Problem sa srcem koje je ostavio pre nego što je pošao u svet, da sluša i prikuplja, ne može se shvatiti bukvalno. Ni u jednoj postojećoj bajci ne postoji junak koji je u svet pošao bez srca. Nema takvog ni u jednom delu mašte, naučne fantastike, utopije. Dakle, parabola ili simbol? Možda je mesto gde je bilo srce oslobodilo prostor za nova saznanja? Ili je to način da ga svet ne ozledi? Ili novi svet traži ljude bez srca? Ipak, čini se da će mu ono biti potrebno kad naiđe na onu nesmirivu tinejdžerku, devojku sa rancem. Jadrankin rukopis pokreće sijaset tema, teško je neku izdvojiti a drugu zapostaviti. U osnovi, on je pohvala prijateljstvu, lepoti i ljubavi, bez obzira na sva uzgredna mesta ironije, naročito kad je reč o novom jeziku, o novogovoru, o novim jezikotvorcima i manipulaciji jezikom. Možda je iz tog razloga ovo delo preplavljeno novim rečima, od kojih su neke pravi biseri…

Autorka srednje generacije (1969) Jadranka Milenković je svestrana, priznata i od šire čitateljske publike prepoznata autorka. Njen najnoviji roman ulazi u svet koji, očito, ima veze sa Alisom u svetu čuda tj. s one strane ogledala. Ova, specifična, epistolarna proza se čini kao izveštaj nekog zaposlenog u bezbednosnoj agenciji, koji je sakupio podatke o velikom broju prepiski koje pokazuju istine i laži, kako na poslu (škola) tako i u intimnom životu. Šalu na stranu, ovo delo će vas uvući u sebe onoliko brzo koliko to čine elektronski mediji i otkriti vam mnoge istine kojih niste bili svesni a tiču se vas. Roman ima konverzacijski,snažan, lako čitljiv stil i s jedne strane otkriva ljude kojima su poroci privatni a vrline javne dok, s druge strane, predstavlja ozbiljan dokument o vremenu u kojem živimo.

Autorka od već poznatog pravi parabole, uvlači čitaoca u paralele sa savremenim svetom. Recimo, njen Minotaur nije nikakvo čudovište, već biće sa kojim se saučestvuje i za koje se ima razumevanje. Prvi put ga doživljavam kao onoga što žali svoje žrtve.U tome je novina autorskog pristupa pripovedanju, u izvrtanju već poznatih i utvrđenih pojava u književnosti. Jednom se njenom junaku sudi, kao Jozefu kod Kafke. Telo se dovija na sve načine kako da nađe izlaz. Sjajna pronicljivost o svemu što ima opnu – trebalo bi da ima mogućnost otvaranja i zatvaranja, kao očni kapak. Ako uđeš, da možeš i da izađeš. Kao Orfej iz podzemlja, kao bolesnik iz sarkofaga/skenera.U najvećem broju pripovedaka autorka potvrđuje svoju darovitost da spaja savremeno, moderno, bizarno i mitsko. I to ne na jednom primeru. Na stranicama sve vrvi od mitskog i fantastičnog. Izvanrednost i nedokučivost starih legendi, sa kojima se živi i koje se žive, na jednoj strani, i na drugoj, moderne tehnologije. Softver iz celog junakovog života bira samo jedan dan. Da ga do sitnih detalja podseti na besmislenost dana, njihove jednoličnosti, njihove prosečnosti, i onda nastane panika i kajanje, zašto se nešto nije uradilo na drugi način . „Nisam znao da je sistem takav, da se bira dan koji me ne reprezentuje.“ „Vodite nezahvalnog“, govori softver. Humanoidi i mašine su iskvarili svet. Izgubila se veza sa zemljom, drvetom, kamenom. Zato Jadrankini junaci imaju samo jednu misiju, makar na putu do tog cilja propali, misiju popravljanja sveta.

Osovina zbirke oko koje se vrti pripovedanje Jadranke Milenković jeste individua koja štrči u svojoj porodici, usamljena ćerka, nestala sestra bliznakinja Andreasa Sama koju su usvojili nepoznati staratelji. Nekada sa imenom a nekada bezimana junakinja, za koju bismo mogli reći da igra glavnu ulogu u većini priča, ostaje povučena u sebe i kada odraste. U vremenu u kome neko drugi treba da bude dete ona i dalje posmatra svet istim onim očima različitih distanci, nikako mu se ne priključujući; ova snažna žena ne uživa u svojoj samoći ali joj se prepušta kao savršenom utočištu. Deluje da svet oko sebe ona oseća poput Sartra, kao mučninu na vrhovima prstiju.
Stoga autorka, sopstvenom voljom bliža klasicima nego trendovskim piscima, kroz priče razmatra filozofska pitanja svesti, egzistencije ili religije, odvodeći nas svakom pričom barem jedan korak bliže odgovoru.