DOMAĆE KNJIGE

Šta je „Is“, kakav je to roman ? U njemu se sustižu skoro sve vrste romana. Čini mi se da u njemu dominira filozofsko, ali u isto vreme to može biti i didaktički, poučni, roman-rasprava, diskusioni roman, ili roman digresija, ako i takvog ima u sistematizaciji romana. Isto tako mogao bi biti asocijativni, ili društveni roman, sa kritičkim osvrtom na savremeno doba i nove pojave koje su preplavile naš umni i fizički svet. Međutim, ono što je od prve rečenice jasno, i na šta se oslanja čitava fabula ovog ne tako kratkog romana, jeste činjenica da on apsolutno liči na roman-bajku! Istina, bajkovitost je samo varka, ili provereno sredstvo koje pomaže glavnom junaku da se prošeta zemnim šarom, da naiđe na čudnovate ljude, od kojih većina nema ime, već neko drugo, uglavnom starosno, polno, ili, na primer, isportretisano obeležje… Jadrankin junak priče traži na obodu grada, ili u predgrađu, na manje poznatim mestima, često i neočekivanim. Motivi putuju, kao što su nekada putovali među narodima. Ipak, zar sve priče nisu već jednom ispričane, pita se jedan od junaka. Moglo bi se to potvrditi kroz istoriju književnosti, kroz stalno obnavljanje grčkih mitova, indijskih legendi, a u novije vreme i u legendama egzotičnih zemalja i naroda, Drugi problem sa pričama je u njihovom stalnom variranju i neprekidnom menjanju. U tom smislu, nije jasno šta rukovodi glavnog junaka da putuje po svetu i sluša/beleži/priča/skuplja priče, prvi ili drugi razlog? Možda je odgovor u tome što su kazivači novih priča sasvim novi ljudi, koji ih oblikuju na drugačiji način. Ono što se ipak može izvući kao zajedničko svim pričaocima i svim pričama, jeste pravac ka kome se diskusija usmerava - stav da svet može biti dobar, da ljudi mogu biti dobri, samo se treba malo potruditi, biti nezahtevan, nezlobiv, neteretan. Zato i ovaj mladić neobičnog imena, za koga verujemo da takav može postojati u svetu, ne odustaje od potrage za novim ljudima i novim pričama, znajući da će ih pronaći na teži od dva moguća načina. Problem sa srcem koje je ostavio pre nego što je pošao u svet, da sluša i prikuplja, ne može se shvatiti bukvalno. Ni u jednoj postojećoj bajci ne postoji junak koji je u svet pošao bez srca. Nema takvog ni u jednom delu mašte, naučne fantastike, utopije. Dakle, parabola ili simbol? Možda je mesto gde je bilo srce oslobodilo prostor za nova saznanja? Ili je to način da ga svet ne ozledi? Ili novi svet traži ljude bez srca? Ipak, čini se da će mu ono biti potrebno kad naiđe na onu nesmirivu tinejdžerku, devojku sa rancem. Jadrankin rukopis pokreće sijaset tema, teško je neku izdvojiti a drugu zapostaviti. U osnovi, on je pohvala prijateljstvu, lepoti i ljubavi, bez obzira na sva uzgredna mesta ironije, naročito kad je reč o novom jeziku, o novogovoru, o novim jezikotvorcima i manipulaciji jezikom. Možda je iz tog razloga ovo delo preplavljeno novim rečima, od kojih su neke pravi biseri…

Kroz odnos Senke i Ninoslava, glavnih nosilaca onoga što bi se uslovno nazvalo fabulom, osnovna ideja romana se postepeno razvija od ideje o odnosu sa Drugim kao pukom sagovorništvu, do ideje o istom tom odnosu kao ontološkoj kategoriji, neprikosnovenoj simbiozi, jedinom prihvatljivom obliku egzistencije, pri čemu je Drugi – u duhu Ničea – ujedno najbolji prijatelj i najgori neprijatelj. Ninoslav i Senka su junaci koji se najpre susreću kako bi vodili dijaloge o literaturi i umetnosti (kroz koje provejavaju i razmatranja o životu), koji u romanu obrazuju čitave male polemike, eseje. Mišljenja su im postavljena kao oprečna kako bi zajedno obrazovala paradoksalnu istinu, a njihova karakterizacija, postignuta posredstvom stavova koje zastupaju, ima, između ostalih, i funkciju karakterizacije samog romana. Senka je nosilac modernističkih, a Ninoslav postmodernističkih ideja (roman ima elemete i jednih i drugih). To se lepo očitava, recimo, kroz alegoriju platformi. U jednom od dijaloga, Senka govori o „utemeljenju“ (termin kojim, uz termine „odgovornost“ i „tradicija“ često barata) kao neophodnom uslovu za svaki život i za svaku priču; Ninoslav zagovara nemogućnost utemeljenja, relativnost i jednaku vrednost, odnosno, bezvrednost svega, neodređeno kretanje u raznim pravcima. Heteros zaslužuje čitaoca bespovratno zaljubljenog u ideju da je liteatura životu nasušna. Kao i život literaturi.

Autorka srednje generacije (1969) Jadranka Milenković je svestrana, priznata i od šire čitateljske publike prepoznata autorka. Njen najnoviji roman ulazi u svet koji, očito, ima veze sa Alisom u svetu čuda tj. s one strane ogledala. Ova, specifična, epistolarna proza se čini kao izveštaj nekog zaposlenog u bezbednosnoj agenciji, koji je sakupio podatke o velikom broju prepiski koje pokazuju istine i laži, kako na poslu (škola) tako i u intimnom životu. Šalu na stranu, ovo delo će vas uvući u sebe onoliko brzo koliko to čine elektronski mediji i otkriti vam mnoge istine kojih niste bili svesni a tiču se vas. Roman ima konverzacijski,snažan, lako čitljiv stil i s jedne strane otkriva ljude kojima su poroci privatni a vrline javne dok, s druge strane, predstavlja ozbiljan dokument o vremenu u kojem živimo.

Jedinstveno putovanje kroz ljudsku dušu. Kroz svojih sedam knjiga poezije i proze, kao i više književnih nagrada i priznanja, autorka srednje generacije Jadranka Milenković (1969) se pokazala kao vrsna spisateljica koja zaslužuje veću publiku. Njena poezija je istovremeno i produhovljena i meditativna s jedne i moderna s druge strane. Refleksije njenog unutrašnjeg sveta se nalaze kako u prirodi tako i u urbanoj sredini i povežu različite epohe, od doba podizanja Stounhendža do rok hita Space Oddity i njegovog tvorca, Dejvida Bouvija. Tragajući za unutrašnjom suštinom, povezujući se sa svojim emocijama, nadanjima, snovima i snoviđenjima, Jadranka Milenković nas uzima za ruku i odvodi do onih mesta koja još deluju bukolički, pomalo naivno za naša, ironijom i cinizmom natopljena srce. Baš zbog toga, ova šetnja, kojoj nema kraja, daje pun smisao onima koji vole ovakvu formu lirskog izraza.

Autorka od već poznatog pravi parabole, uvlači čitaoca u paralele sa savremenim svetom. Recimo, njen Minotaur nije nikakvo čudovište, već biće sa kojim se saučestvuje i za koje se ima razumevanje. Prvi put ga doživljavam kao onoga što žali svoje žrtve.U tome je novina autorskog pristupa pripovedanju, u izvrtanju već poznatih i utvrđenih pojava u književnosti. Jednom se njenom junaku sudi, kao Jozefu kod Kafke. Telo se dovija na sve načine kako da nađe izlaz. Sjajna pronicljivost o svemu što ima opnu – trebalo bi da ima mogućnost otvaranja i zatvaranja, kao očni kapak. Ako uđeš, da možeš i da izađeš. Kao Orfej iz podzemlja, kao bolesnik iz sarkofaga/skenera.U najvećem broju pripovedaka autorka potvrđuje svoju darovitost da spaja savremeno, moderno, bizarno i mitsko. I to ne na jednom primeru. Na stranicama sve vrvi od mitskog i fantastičnog. Izvanrednost i nedokučivost starih legendi, sa kojima se živi i koje se žive, na jednoj strani, i na drugoj, moderne tehnologije. Softver iz celog junakovog života bira samo jedan dan. Da ga do sitnih detalja podseti na besmislenost dana, njihove jednoličnosti, njihove prosečnosti, i onda nastane panika i kajanje, zašto se nešto nije uradilo na drugi način . „Nisam znao da je sistem takav, da se bira dan koji me ne reprezentuje.“ „Vodite nezahvalnog“, govori softver. Humanoidi i mašine su iskvarili svet. Izgubila se veza sa zemljom, drvetom, kamenom. Zato Jadrankini junaci imaju samo jednu misiju, makar na putu do tog cilja propali, misiju popravljanja sveta.

Osovina zbirke oko koje se vrti pripovedanje Jadranke Milenković jeste individua koja štrči u svojoj porodici, usamljena ćerka, nestala sestra bliznakinja Andreasa Sama koju su usvojili nepoznati staratelji. Nekada sa imenom a nekada bezimana junakinja, za koju bismo mogli reći da igra glavnu ulogu u većini priča, ostaje povučena u sebe i kada odraste. U vremenu u kome neko drugi treba da bude dete ona i dalje posmatra svet istim onim očima različitih distanci, nikako mu se ne priključujući; ova snažna žena ne uživa u svojoj samoći ali joj se prepušta kao savršenom utočištu. Deluje da svet oko sebe ona oseća poput Sartra, kao mučninu na vrhovima prstiju.
Stoga autorka, sopstvenom voljom bliža klasicima nego trendovskim piscima, kroz priče razmatra filozofska pitanja svesti, egzistencije ili religije, odvodeći nas svakom pričom barem jedan korak bliže odgovoru.