Proizvodi

Dobitnik Ninove nagrade

Jedinstvenim lirskim stilom Miroslav Josić Višnjić u ovom svom najznačajnijem delu umešno pripoveda o revolucionarnim događajima tokom 1848. i 1849. godine i oživljava duh 19. veka, njegovu svakodnevicu i dramatične prizore pobune srpskog naroda protiv mađarskog terora.

Roman prati odlučnost i junaštvo srpskih ustanika tokom odbrane grada Bodroga, ali i pruža duboku analizu ljudske prirode, hrabrosti i otpora pod teškim i nemogućim okolnostima. Kroz živopisne prizore i složene likove prepliću se priče o ljubavi, prijateljstvu i tragičnim gubicima u vrtlogu burnih događaja. Slikovitim jezikom, obogaćenim arhaizmima i elementima narodne poezije i folklora, autor omogućava čitaocu da se bolje poveže sa likovima i njihovim sudbinama. Josićeva književna veština prepliće istorijske činjenice s poetskom imaginacijom, stvarajući delo koje nadilazi puki opis ratnih sukoba i donosi dublje razumevanje ljudske sudbine i borbe za identitet i slobodu.

Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba Miroslava Josića Višnjića spomenik je koji opominje i podseća, upozorava i poučava buduće naraštaje da je trajanje svakog naroda sudbinski vezano za sećanje na podvige heroja.

„U svojim delima on se, poput svih dobrih pisaca, klonio tendencioznosti i neposrednog političkog angažmana, a među savremenicima se izdvajao rafinovanim stilom i jezikom, u kojem su kritičari zapažali sličnosti sa lirskom prozom Miloša Crnjanskog.“
– Iz pogovora Vladislave Ribnikar

Srpska kultura često zaboravlja svoje velikane, gura ih u budžak, čak pokušava i da ih prepusti zaboravu i nemaru. Svako u to može da se uveri ako takne u bilo koji period u poslednja dva veka. Savremenost ume da baci senku na prošlost. Važno je samo ono što se danas stvara. Međutim, za osetljive, pažljive i mudre duše uvek postoje stvaraoci koji žive u delima o kojima se priča bez prestanka. Juče, sada i zauvek. (...) Čitaoci su i nagrada, i kazna. Šta više, teško je reći. Onaj ko piše uvek računa i na čitaoca, ali u isto vreme zna da niko njegovu knjigu neće pročitati onako kako je napisana. Jedino sam pisac može da „čita“ svoje delo punom snagom, ni silna tumačenja ne mogu da razvežu sve „petlje“ u romanu. Danas je u punom zamahu teza da je svako čitanje u isto vreme i tumačenje: „stručno“ čitanje, čitanje iz zadovoljstva, ili uz dremež na jastuku, svako traži svoj pristup delu.