DOMAĆE KNJIGE

Ovaj roman najavljuje povratak iskonske, paganske, slovenske strave koja je i egzistencijalna i fundamentalna.“

Đorđe Kadijević

Zabačeno, opustelo selo Špaj u brdima jugoistočne Srbije. Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine? Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice.

Ovo četvrto izdanje Zavodnika ujedno je i prvi tom Ognjanovićevih Sabranih dela koje će Orfelin izdavati u narednim godinama.

Orla je istinsko remek delo, možda uistinu bez premca u toj književnoj oblasti.

Stručna, ali popularno pisana studija dr Dejana Ognjanovića ima podnaslov „Kritička istorija recepcije horor žanra u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi“. Jednostavnije rečeno, to je istorija horor izdavaštva na našim prostorima i ujedno istorija horor misli kod nas, u periodu 1914-2025. Ona pokriva sve faze, od „strašnih“ i „fantastičnih“ priča objavljenih u doba Kraljevine, preko „priča tajanstva i mašte“ iz vremena socijalizma, do današnjeg horora.

Vile i zmajevi nisu naprosto nestali. Oni su iščezli. U jednom rečniku „iščeznuti“ je „nestajati tjelesno zbog duševne boli, nestajati od želje“.

Kakva je to bol, kakva želja, nagnala vile i zmajeve da iščeznu? I šta je to što nas tera da mislimo o njima, da čeznemo za njihovim prisustvom?

Vile i zmajevi nisu nestali! Oni su iščezli usled stravične boli, sagoreli su u čežnji. Gotovo iznebuha obreli su se u svetu kome više nisu bili potrebni, kome su bili samo na smetnji, kao loša savest, svetu sitnom i šićardžijskom, bučnom i blebetavom, rastorokanom, obasjanom bestidnim svetlom, svetu nespremnom za tajne i velika dela, protegnutom u večnom sada. Podvizi, tajanstva, senke i zanosi ostavljeni su, u tom svetu, mahnitima, onima s uma sišavšim. Kao i mračne strane.

Još samo ludaci osete zamah zaboravljenog krila i obraze i čelo im dotakne noćni vetar. Oni vide kako iz tame izranjaju rogovi jelena i bledo vilinsko lice, pod oglavljem, poluotvorenih usana. Te usne im nešto šapuću, ali oni ne znaju šta.

Mi slutimo da je svet nešto drugo, mnogo toplije, prisnije i slobodnije od ovog jada koji nam se nudi, u kojem skapavamo. Čežnja za vilama i zmajevima želja je za tajnom i slobodom.

Roman Psiho (Psycho, 1959) Roberta Bloha nije „čist“ horor: strogo žanrovski gledano, to je psihološki triler sa povremenim snažnim elementima horora. Laik bi mogao pomisliti da su psiho-trileri relativno nov fenomen, možda čak i iniciran upravo ovim romanom. Psiho svakako jeste kamen međaš, i nesumnjivo je jedan od najuticajnijih horor romana 20. veka, baš kao što je i Hičkokov film po njemu van svake sumnje prelomni, fundamentalni horor iz kojega čitav moderni film strave proizilazi, kao ruska književnost ispod Gogoljevog šinjela. Ali Psiho nije pionir: on nipošto nije bio ni prvi, ni među prvima, jer nalazi se na kraju jednog dugačkog niza predaka, baš kao što je, istovremeno, i začetnik jedne dugačke i razgranate loze potomaka.

Lavkraftov horor je u krajnjoj liniji materijalistički i utemeljen u razumu, baš kao i njegov narator. Ligotijev horor je impresionistički i agnostički: ne možemo znati šta se dešava upravo zato što nemamo dovoljnu distancu od njegovog naratora. A njegov pristup je, čini se, efikasniji način da se Velika crna istina usađuje u duše čitalaca, a ne u umove, kao kod Lavkrafta. To je pristup poezije, ili pesme, odnosno oniričke pesme u prozi, najradiklanije primenjen upravo u pričama koje sačinjavaju ovu zbirku.

Klajv Barker je oduvek bio posvećen odbrani prava čudovišta – odnosno, onih drugačijih, skrajnutih, progonjenih – da postoje, da se njihov glas čuje i njihovo stanovište razume. Artikulacija čudovišne perspektive temelj je njegove svekolike poetike: u proznom obliku započeta je u pričama sakupljenim u Knjige krvi, a kulminaciju i ultimativni iskaz doživela je u noveli „Pakleno srce“ („Hellbound Heart“, 1986) i u romanu Kabal (Cabal, 1988).

Novi roman Milenka Bodirogića Pesak pjeskare čekao se s nestrpljenjem, jer se prethodni Po šumama i gorama (2019) završio na mestu odakle bi mogla početi priča o samom pripovedaču i poreklu njegove melanholije, koja veje gustim stranicama ove proze kao sneg iznad Konjuha dok partizanska četa sahranjuje husinskog rudara. Pesak pjeskare može se čitati i kao priča o izgubljenom prijateljstvu trojice dečaka – Mensura, Bogdana i samog pripovedača – u Gradu soli, uglja i peska. U potrazi za tim nestalim svetom, u čemu je Bodirogić virtuoz, narastaju prostori plodonosne melanholije, čije će meandre pripovedač uplesti u priču o Jugoslaviji između Husinske bune (1920) i dvaju ratnih zločina što će obeležiti kraj Grada kakav je nekada bio, a koji je pokušavao da pronađe vlastiti, drugačiji put, dugo se opirući sirenskom zovu nacionâ. Pesak pjeskare Milenka Bodirogića roman je koji nam, kao i često u njemu pominjana slika Ismeta Mujezinovića Autoportet sa spomenicom, govori o svemu onome što je uticalo da veliki jugoslovenski slikar smalaksalo zastane i upozori društvo na stranputice kojima je krenulo. I Bodirogić stoji tako sam i ogoljen pred nama, sa svojom pjeskarom u srcu, bezglasnim, pustim mestom po kojem vetar noću mreška sitne dine.

Priče strave Dafne di Morije svoj učinak duguju osobenoj vizuri autorke koja je tek u kratkoj prozi u potpunosti razularila sav svoj pripovedački talenat, ali se tu i slobodnije nego u romanima pozabavila kontroverznijim aspektima tematike muško-ženskih odnosa. Kondenzujući svoje zaplete, u pričama im je pristupila s većom otvorenošću za eksperiment; tu je bila i opskurnija i slojevitija i pesimističnija i jezivija nego u romanima. Složeni psihološki portreti u spoju s upečatljivim lokacijama opisanim s istinskim smislom za ambijent i atmosferu grade priče u kojima se literarno i žanrovsko prožimaju neosetno, i gde se Velika Pitanja obrađuju na nepretenciozan, a slojevit način. Pitanja međupolnih i međuljudskih odnosa, ljubavi, seksa i askeze, tela i duše, percepcije i sudbine, života, smrti i zagrobnog, obrađena su na način koji je u jednakoj meri podstičući i zastrašujući, i to kako svojim visceralnim implikacijama tako i kognitivnim konotacijama. One, po prvi put pred našim čitaocima, kao sasvim novu otkrivaju autorku koju smo samo mislili da poznajemo.U svojim najboljim pričama Dafne di Morije otkriva se kao prvorazredan umetnik.

Roman Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda najduže je Lavkraftovo prozno delo i jedan je od samo tri romana koja je napisao. On je plod životne pasije posvećene istoriji svog neposrednog okruženja: Nove Engleske i u njoj poluostrva Roud Ajlanda, a ponajviše rodnog grada, Providensa. Veliki trud evidentan je, kako u iscrpnom istraživanju istorijske i druge građe (non-fiction), tako i u imaginativnoj i kreativnoj organizaciji te građe u plauzibilan, uzbudljiv i jezovit prozni zaplet (fiction). Rezultat toga je roman koji, uprkos relativno skromnom obimu, današnji proučavaoci književnosti strave, ali i njeni laički ljubitelji, smatraju jednim od najboljih i najupečatljivijih Lavkraftovih dela, pa i jednim od najboljih horor romana ikada napisanih.

„Nedavno sam pročitao Golema Gustava Majrinka, kojeg mi je pozajmio mladi Barlou. Najveličanstvenija stravična stvar na koju sam naleteo u eonima! Film sa istim naslovom koji sam video 1921. bio je puki surogat koji je iskoristio prazan naslov – bez ičega od romana u sebi. Kakva studija suptilne strave, sumornih nagoveštaja starije magije i nejasnih skretanja tamo-amo preko granice između sna i buđenja! Ne postoje očigledna čudovišta ili čudesa – samo simboli i nagoveštaji. Kao studija iz vrebajućeg, podmuklog regionalnog užasa, jedva da ima parnjaka – radi za drevni, trošni praški geto ono što sam uzalud pokušao da uradim za izvesne gnojne zabiti Nove Engleske u nekim mojim mučnim pokušajima.“ H. F. Lavkraft

Poetika proze Roberta Ejkmana antipod je velikoj većini savremenog angloameričkog horora – toliko od njega disparatna da je razumljiv autorov otklon i insistiranje da svoje pisanje okvalifikuje kao „čudne priče“. Njegove strange stories nipošto ne izviru, poput većine današnje horor proze, iz onoga što je kanonizovano u magazinu Weird Tales (1923-1954). Čudne su i jedne i druge, ali na drugačije načine, a u izrazu sasvim različite.

Poput Lavkraftovog Niarlatotepa, roman Tajni svat Marka Piševa – zasnovan na složenoj neomitologiji sazdanoj u spoju bliskoistočnih kultova i izvesnih egzistencijalističkih ideja o umrlom bogu i njegovoj zaostaloj senci – nastoji da nas uvede u stvarnost iza vela, u samo srce kosmičke strave.

„Marko Pišev stvara u skladu sa modernijim tendencijama u horor prozi: dinamično, vizuelno, povremeno skoro filmski, naročito u uvodnom delu romana Tajni svat koji se, po nivou tenzije, ali i imaginacije, zlokobnih nagoveštaja i obilja konkretnih vizuelnih detalja može meriti s najboljom horor literaturom koja se danas nalazi bilo gde u svetu. Psihologizacija i motivacija likova razrađeni su i povezani, na svoje zakučaste načine, sa opskurnim i apstraktnim užasima – na primer, kroz temu propalog braka glavnog junaka i motiv demonske žene. Čak i onda kada posegne za prepoznatljivim opštim mestima žanra, kao što su ludnica, „ludi“ doktor, mračna okultna sekta, ritualna ljudska žrtva, i slično, Pišev uspeva da im podari dovoljno očuđenja, plastičnosti i začudnosti da budu i značenjski i žanrovski upečatljivi i rezonantni.“

Dejan Ognjanović o Tajnom svatu


U centru Beograda, kasno noću, tokom zabrane kretanja, sredovečni muškarac biva svedokom niza traumatičnih događa koja ga umalo koštaju života. Priča prati neobični proces njegove terapije u ekskluzivnom lečilištu na Avali, gde se njegova sudbina prepliće sa skrivenim životom tajanstvene ustanove i zagonetnim težnjama njenog načelnika.

Psihijatrija, magija, tajni kultovi, misticizam i fragmenti drevne sufijske jeresi sustiču se u ovoj priči o dubokoj iracionalnosti ljudskih izbora koji junaka vode ka spoznaji o skrivenim svojstvima stvarnosti – i onoga pred čime razum gubi bitku na njenim nestalnim granicama.

Edicija „Gluvo doba“ posvećena je kvalitetnim delima domaćeg horora. Urednik edicije je Dejan Ognjanović. Ilustraciju naslovnice uradila je Tanja Rakić.

Marko Pišev je rođen u Celju, Slovenija, 1984. godine. Od 2010. godine zaposlen je na Odeljenju za etnologiju i antropologiju, gde predaje i bavi se istraživačkim radom. Objavio je preko 40 naučnih tekstova i tri monografije u izdanju Filozofskog fakulteta u Beogradu, od kojih je poslednja, pod nazivom „Između fetiša i polumeseca“ osvojila nagradu „Dušan Bandić“ za najbolju knjigu iz oblasti etnologije i antropologije u 2018. godini. Urednik je časopisa „Antropologija“ Instituta za etnologiju i antropologiju. Član je međunarodne naučne mreže u okviru Evropskog društva socijalnih antropologa (EASA),međunarodne mreže za antropologiju Jugoistočne Evrope (InASEA), mreže istoričara antropologije (HOAN) i Etnološko-antropološkog društva Srbije (EADS).

„I svako malo opseda me jedno pitanje: postoje li, ovde-onde, pritajena mesta na kojima neka čudna stvorenja još uvek obitavaju, koja je nekada davno svako mogao videti i obraćati im se dok se kretao za svojim svakodnevnim poslom, dok sada samo u retkim intervalima, u nizu godina, poneko ukrsti svoju putanju sa njima i postane ih svestan.“ M. R. Džejms. Priče u zbirci Duhovi, zajedno sa onima u prethodnoj, Zazviži i ja ću ti doći, svedočanstva su unikatne alhemije rođene iz dokolice, iz hobija pretvorenog u životni poziv, osnažene prirodnim talentom za posmatranje kroz zamračene naočari, za izokretanje pozitivnog u negativno, i pripovedačkim talentom istesanim, gotovo instinktivno, da bude poput najubojitijeg oružja, ekvivalent oštrog sečiva za prebiranje po živcima prvo slušalaca, a zatim, sve do današnjih dana, i čitalaca.

Iščitati Krstarenje senki znači razotkriti kariku koja nedostaje unutar začudne književnosti (eng. the weird), otkriti pisca čiji duboki i tajnoviti narativni prostori kao da povezuju prošlost Čarlsa Dikensa, Edgara Alana Poa i V. H. Hodžsona sa njegovim savremenicima kakvi su Horhe Luis Borhes i H. F. Lavkraft i sa budućnošću Stanislava Lema, Filipa K. Dika, Čajne Mjevila, Alana Mura i Nila Gejmana.

Džozef Konrad svakako nije klasik strave u žanrovskom smislu, iako se u svem svom bogatstvu može i kao takav posmatrati i poštovati; ali nesumnjivo jeste klasik svetske književnosti čiji ga je senzibilitet za mračna tajanstva čoveka, društva i kosmosa dovoljno često dovodio u blizinu tema i motiva strave, pa je njima shodnom retorikom iskazivao svoj svetonazor i, kao u slučaju priča odabranih za ovu knjigu, nepogrešivo umeo da izazove i jezu… i zapitanost nad srcem tame koje svako od nas nosi u grudima.

„Kradljivac leševa“ je zasnovan na zloglasnom slučaju Berka i Hera (William Burke, William Hare) koji se odigrao u Edinburgu krajem 1820-ih.

U to vreme je univerzitet ovog grada bio jedan od vodećih u Evropi, a naročito medicinski fakultet na njemu, i vladala je velika potražnja za ljudskim leševima za časove anatomije.

Pojedini profesori i doktori, kojima su, po zakonu, pripadala tela umrlih zatvorenika i skitnica bez rodbine, nisu mnogo vodili računa o poreklu leševa dobavljenih od sumnjivih tipova nazvanih vaskrsenjaci (eng. „resurrection men“), koji se nisu libili da iskopavaju sveže grobove.

Suprotno popularnom mišljenju, Berk i Her nisu iskopali nijedan grob: zaključili su da im je lakše i isplativije da ubijaju skrajnute, samotne osobe čija su tela zatim prodavali za osam do deset funti po primerku (uglavnom su ih davili ili gušili, kako na telu ne bi bilo rana).

Za godinu dana lišili su života najmanje petnaest osoba, pretežno žena, a glavna mušterija bio im je doktor Noks (Robert Knox).

Dolijali su 1828. kada su studenti prepoznali telo slaboumnog mladića, koji je do prethodnog dana bio viđen kako luta ulicama, a zatim i telo prostitutke znamenite po svojoj lepoti.

Po hapšenju, Her je postao „svedok saradnik“ i priznao je sve zločine kako bi zauzvrat bio oslobođen krivičnog gonjenja. Berk je bio pogubljen 1829. godine, a zatim, u vrhuncu ironije, na njegovom sveže umrtvljenom telu obavljena je i javna autopsija, na otvorenom, pred gomilama radoznale publike koja se naslađivala spektaklom.

Njegov kostur i dan-danas je izložen u Anatomskom muzeju Edinburške medicinske škole.

Maestralno koristeći okvire i uzuse krimi-žanra i noir atmosferu, mračnu, tajanstvenu, senovitu i fatalističku, Ivana Bodrožić nas svojim drugim romanom Rupa vodi u samo srce tame, koje više nije u egzotičnim šumama Konga, već svugde oko nas, preobraženo u zverski kapitalizam periferije koji se hrani ljudskim životima i u kojem rat nikada ne prestaje.

Čejmbers je jedan od pionira u građenju neomitologija u književnosti strave; što će reći, on se nije, poput svojih prethodnika, oslanjao na postojeće mitove, legende i folklor, nego je, po uzoru na njih, uključujući tu i izvesne književne pretke, kreirao, ili bolje reći skicirao sopstvenu mitologiju. Skicirao ju je iz delića, fragmenata, kao svojevrsnu slagalicu strave – ali mudro pazeći da čitaocima pruži samo nekoliko delića slike, nikako sve, pa ni većinu potrebnih za potpunu sliku. Pružio je dovoljno za mistifikaciju, ali nedovoljno za mistiku, a kamoli mitologiju u punom smislu reči. Znao je da će učinak uvek biti veći ako se ostavi dovoljno praznog prostora između tih delića, da na njega projektuju sopstvenu maštu, sopstvene strahove.

POETIKA HORORA je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra. „Ova iscrpna, promišljena i celovita poetika horor žanra pokazuje njegov značaj za popularnu književnost, ali i književnost uopšte. Horor se vrednuje kao ravnopravna vrsta stvaranja kojom su se bavili mnogi književni velikani i koja je po svojim temama, idejama, motivima i estetskim dometima ravnopravan i neraskidiv deo svetske literarne baštine.“

Artur Konan Dojl je često koristio zastrašujuće elemente u svojim detektivskim pričama – npr. u Baskervilskom psu – ali, u racionalnom svetu u kojem se sve misterije mogu objasniti, ove elemente jasno ne treba shvatiti ozbiljno. Međutim, čitaoci horora setiće se da je Dojl napisao brojne priče strave u kojima svet nije racionalan, misterija se ne može objasniti, a ono što je zastrašujuće i natprirodno vlada trijumfalno.

Šesti i poslednji nastavak čuvene sage Ransoma Rigsa o Čudnovatoj deci gospođice Peregrin. Sudbina čitavog čudnovatog sveta visi o koncu dok se Džejkob i njegovi prijatelji suočavaju sa smrtonosnim neprijateljima u najopasnijoj petlji u istoriji, u ovoj epskoj završnici serijala o deci gospođice Peregrin. Ransom Rigs je na vrhuncu svojih pripovedačkih moći, ostavljajući verne čitaoce da bez daha traže još.

Knjiga Ejbonova Klarka Eštona Smita manje je poznata sestra bliznakinja Nekronomikona H. F. Lavkrafta.

U razrušenom, bezimenom gradu budućnosti, jedna mlada žena po imenu Rejčel, koja živi od sakupljanja bilo čega što bi moglo biti korisno, u krznu Morda, džinovskog letećeg medveda, despota njihovog sveta, pronalazi upetljano stvorenje i daje mu ime Born. Isprva Born ne liči ni na šta – tek zelenkasta grudva nečega što bi prosto moglo biti samo Kompanijin biotehnološki otpad, ali on Rejčel podseća na ostrvo na kom je rođena, sada davno nestalo pod morem. Oseća neku vezu s njim koju poriče, jer veze su zamke, a u njenom svetu svaka slabost može značiti smrt. Ipak donosi Borna u Balkonski greben, podzemno sklonište gde živi sa Vikom, dilerom koji prodaje sećanja, jedini beg iz jalovog, pobeđenog i slomljenog grada. Rejčel uspeva ubediti Vika da ne iskoristi Borna kao sirovi genetski materijal u svojoj laboratoriji. Šta je Born? Ko je Born? Životinja, osoba, biotehnološka nakaza? Um uvek nalazi načina da zaštiti sebe, da izgradi utvrde, a neki od tih zidova postaju zamke. Jedno je sasvim izvesno: romanom Born Džef Vandermer stvorio je čudoviše koje ćemo voleti!

Ništa nije prirodno u svetu Grabinjskog, i ništa nije nedužno od tendencije da truli u košmarima razuma. On je video otrovnu stranu stvari gde god bi pogledao. I više od toga, u njegovim pričama čovek počinje da sumnja može li se videti ikakva druga strana u životu. A to je primarni zadatak velikog pisca horora: da razotkrije nakaradnu prirodu ovog sveta i svega u njemu.  

Tačno deset godina nakon već čuvenog romana Hotel Zagorje, u kom je ispričala potresnu priču o transgeneracijskoj ratnoj traumi i četiri godine posle kriminalističkog romana Rupa, čija radnja je smeštena u neimenovani grad na Dunavu tokom divlje tranzicije, hrvatska spisateljica Ivana Bodrožić napisala je novi roman pod naslovom Sinovi, kćeri, kojim je uspela da prevaziđe svoje prethodne knjige po stilu, formi i snazi pripovedanja, a da opet ostane svoja – zagledana u pitanje slobode u postkonfliktnim društvima, kakva su nastala na tlu nekadašnje Jugoslavije.

Drakulin gost  je zbirka priča Brema Stokera, autora kultnog romana Drakula, koju je 1914, dve godine posle Stokerove smrti, priredila i izdala njegova udovica Florens.

„Brem Stoker je napisao neke apsolutno vrhunske kratke priče. Oni koji uživaju u mračnoj kratkoj prozi ne bi mogli uraditi ništa bolje nego da potraže njegovu zbirku Drakulin gost.“ -Stiven King

Sabor ptica je peti roman u serijalu o čudnovatoj deci gospođice Peregrin. Kao i prethodni, Mapa dana, štampan je u punom koloru i ilustrovan mnoštvom zagonetnih fotografija.

Bodirogićev roman preuzima svoj naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom romanu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Pa gde je onda ta naša zemlja?

Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je ona i nastajala.

Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest.

Svako saznanje tu se skupo plaća, naročito u društvima koja su zaratila protiv svega jugoslovenskog. Na takvoj sceni, Rajić izgleda kao nekakav hidalgo od Druge Jugoslavije, vitez tužnog lika, što se u pratnji svog hroničara otisnuo u svet koji je poludeo i izopačio sve vrednosti.

Dva čoveka hodaju planinama i šumama svoje negdašnje zemlje koja se raspala u krvi, koje više nema, ali koja je stvarnija od svega što je iz njenog raspada nastalo. U tim hodanjima oni napuštaju gradove i postaju jadne i lepe umiruće zveri, oslobođene svakog zla.

Lavkraft nije samo najveći pisac horora u XX veku, već je i – nevezano za bilo koji žanr – jedan od retkih pisaca koji su umeli da se uhvate u koštac sa užasima prisutnim i dalekim, slućenim i doživljenim, odsanjanim i prorokovanim, užasima koji su obeležili XX vek i koji, na žalost, ni na početku novog milenijuma ne pokazuju znake slabljenja. Više od horor pisca, više od pukog pisca, Lavkraft je istovremeno i prorok i šaman i učitelj novog doba u kome imamo sumnjivu privilegiju da živimo. Sa mazohističkom upornošću Lavkraft iscrtava putanje koje su nas dovele do ivice ambisa, kao i ono što nas u njegovim dubinama gladno čeka. On je tamo već bio. Izronio je, načas, iz mare tenebrarum kako bi ostavio svoje izveštaje i upozorenja, a onda se vratio tek neznatno smireniji u blaženu tminu nepostojanja.