SVE PRIČE MOMČILA NASTASIJEVIĆA

Za sve ljubitelje kvalitetnog humora, ali i satire, preporučujemo vam upravo zbirku priča "Ex posta - za mame i vile’’, nastalu iz običnog i veličanstvenog života, što se danas živi “na” i “u” društvenim mrežama, prepunim oksimorona.

Naime, duhovitost u pričama moćan je alat koji privlači čitaoce, olakšava teške teme i stvara bliskost. Ona nije samo pričanje viceva, već način da se uoči apsurd u običnom životu i da se likovi prikažu iskreno i toplo. Zato duhovitost pisca predstavlja duboku sposobnost da se kroz smeh sagledaju mane ljudi i društva.

Upravo takva je naša Ana Bubulj, koja će vas do suza nasmejati pričama o mladim majkama, o malim – velikim ljudima, o rođacima i prijateljima, o taksistima i komšijama, o dečijoj logici, itd.

77 kratkih priča, od kojih je 25 novih priča.

Postmoderna Šeherezada ne mora samo da smišlja priče kojima odlaže udesni čas nego i oblike u kojima će se objaviti te priče iskupljenja.

Pantićev pripovedač nije začuđen pred svetom u kome su događaji sopstvenu autentičnost zamenili brojnošću, već samosvesno i nadahnuto promišlja i prirodu sveta i smisao pripovedanja.

Priče sažetosti iz knjige Ne mogu da se setim jedne rečenice predstavljaju uhvaćene slike, situacije, ispričana sećanja ili fragmente esejističkog razumevanja urbanog splina i urbane samosvesti, rok osećajnosti i ispražnjenog sveta opsednutog entitetima kakvi su smrt, ideologija, istorija.

Knjiga pripovedaka Smrt insekta Dragane V. Todoreskov donosi slikovitu mapu vojvođanske ravnice naseljene različitim sudbinama takozvanih malih, anonimnih ljudi. Živost i šarenilo varoškog sveta, posebna atmosfera bircuza i kafana u kojima se stiču različite ljudske sudbine, junaci koji se bore sa nedostacima i takmiče sa sudbinom, nastojeći da prevaziđu životne tegobe i nedaće – autentičan je prozni svet Dragane V. Todoreskov. Njeni junaci, svako sa svojim teretom, suočavaju se sa dilemama, porocima i bolestima, strahovima, sa nedostatkom ljubavi I sigurnosti, sa nerešenim porodičnim odnosima ili sa gubitkom voljenih osoba i domovine, pokušavajući da uhvate kopču sa životom koji nezaustavljivo hrli ka budućnosti. Njihove pojedinačne sudbine u tkanju proze Dragane V. Todoreskov dobijaju univerzalno značenje. Ponegde sa ideološkom potkom, pokatkad sa reminiscencijama na svirepost ratova, na našu bližu i dalju, epsku prošlost ili pojedine istorijske ličnosti, proza Dragane V. Todoreskov doima se kao autentična slika pulsirajućeg života koji se nekada ruši i osipa, ali ne prestaje da se gradi i raste.

Žaneta Đukić Perišić

Nova nadvremenska knjiga priča Dragana Lukića, ispričana i napisana živim prostim, nrtodnim jezikomvraća čitaoca svojim korenima, rasčupanim tokom suludgo dvadesetog veka. On svojim prepoznatljivim načinom izlaganja pažnju čitaoca neosetno usmerava ka naizleg sporednim pojavama i pojedinostima a koje u suštini život znače. Naš kao u čuvenoj knjizi indijske spisateljice Arundati Roj; "Bog malih stvari". Jedna od priča: "Tri ruže" prosto bukti nesvakidašnjim poetsko-inžinjerskim darom za duhovnost. Svoju humanost i čovekoljubivost, autor otkriva u pričama: "Upaljač", "Život je lep" i "Džamburu". U drugom delu knjige autor zajedno sa Jordanom Teodosić pripoveda, navodeći mračne pripemer zaprimerom, bukvalno ogoljuju duševni rascep naših ljudi zaslepljeni i zastrašeni lažima i pretnjama komunisitčkog režima.

Devet pripovedaka Slobodana Vojičića, pisca uvrštenog u antologije crnogorske priče, otvara „Priča o opančaru i o trgovcu cipelama“ – lukava „pedagoška priča“ o tome zašto trgovina nije za svakoga – a zatvara naslovna „Velika letnja rasprodaja dece“. Između njih su časovi engleskog, karabin s dvogledom, oproštajne posete i učitelji: proza ispisana mirnim, prividno jednostavnim pripovedanjem ispod koga radi precizna ironija. Vojičić je majstor starog kova, njegove priče počinju kao anegdota, a završavaju se kao udarac: tamo gde se smeh i nelagoda više ne daju razdvojiti.

Etika prisustva i ontologija nežnosti

Nakon više knjiga poezije, autorka u zbirci Alhemičari senke i svetlosti organski nastavlja svoj lirski senzibilitet, ali ga premešta u prostor meditativne proze. Zadržana je gusta simbolička slojevitost i unutrašnji ritam, no sada se misaoni sloj razvija kroz pripovedni tok. U središtu zbirke nalaze se naratorka i dva mačora — Feniks i Eros — ali već od prve priče postaje jasno da životinjski likovi nisu samo fabularni akteri, već simbolički nositelji egzistencijalnih uvida.

Dolazak Feniksa nakon smrti sivih mačaka označava početak regenerativnog ciklusa. On ne dolazi na poziv, nego „zna“. Njegova pojava funkcioniše kao mitološki obrazac preporoda — ime nije slučajno. Feniks je arhetipska figura stabilnosti, unutrašnjeg mira i tihe mudrosti. On je čuvar praga između vidljivog i nevidljivog sveta. Autorka ga gradi kao šamanski lik, posrednika između sfera, ali bez prenaglašene mistifikacije: njegova magija je u prisustvu.

Suprotno njemu, Eros ulazi u narativ kao energija pokreta, čigra, impuls, dete, rizik. Ako je Feniks ontološka osovina, Eros je vitalistički iskorak. Njihov odnos nije opozicija, već komplementarnost — dva principa u njoj samoj. U „Noći Erosa“ pojavljuje se motiv dvojnika, udvajanja stvarnosti, kao metafora unutrašnjeg rascepa koji se integracijom razrešava. Narativ tada prelazi iz realističkog u simbolički registar.

Zbirka se gradi na principu lajtmotiva: pogled, dodir, igra, borba, bolest, odsustvo. Mačke su predstavljene kao bića koja ne poznaju dramatizaciju. Posebno u tekstovima o putovanju i povratku, ruši se antropocentrična projekcija „uvređenosti“ – one nisu povređene, one reflektuju njenu brigu. U tom segmentu zbirka dostiže snažnu psihološku dimenziju: mačke su ogledala senki, tihi korektiv ljudske nepotrebne patetike.

Centralni filozofski sloj knjige oblikuje se u odnosu prema bolesti i smrti. U tom smislu, alhemija na koju naslov upućuje nije mistična disciplina, već proces unutrašnjeg preobražaja — pretvaranje straha u prihvatanje, vezanosti u slobodu i boli u tiho razumevanje cikličnosti. U pripovetkama o Erosovoj slabosti i njegovom umiranju izostaje retorička teatralnost. Bolest nije spektakl nego proces. Smrt nije suprotnost životu nego njegov deo. Autorka ovde dosledno gradi etiku nedramatičnosti: sažaljenje iscrpljuje, prisustvo osnažuje; vezivanje guši, puštanje oslobađa. U „Dijalogu sa Erosom“ postaje jasno da je ključna lekcija zbirke upravo ljubav bez straha od odlaska.

Erosova smrt u tekstu „Plavo za nebo, belo za anđela“ nije konačnost, već inicijacijski čin. On je dete-anđeo, transformativna figura koja završava svoj zadatak. Feniks ostaje kao svedok, utemeljivač, čuvar kontinuiteta. Odsutnost patosa u trenutku njegove smrti pokazuje jedno od najzrelijih mesta ove proze: priroda ne nosi bol kao koncept, već kao tranziciju.

Značajan sloj zbirke čini i metafizička dimenzija prostora — dvorište grobova, slojevi istorije, nevidljivi entiteti, treperenje senki. Upravo se tu naslov Alhemičari senke i svetlosti pokazuje kao ključ za čitanje — senke nisu tamne sile koje treba proterati, već materija koju treba preobraziti, dok je tišina prostor u kojem se preobražaj događa. Autorka ovde koristi motive poznate iz tradicije gotičke i simbolističke književnosti, ali ih ne razvija u pravcu horora, već u pravcu ontološke radoznalosti. Mačke su čuvari nevidljivog, ali bez egzibicionizma. One stoje, gledaju, osećaju.
Stilski, proza je poetska, sa čestim metaforičkim skokovima i sakralizacijom svakodnevice. Povremeni rizik patetičnosti amortizuje se doslednom unutrašnjom logikom teksta: sve mistično utemeljeno je u iskustvu. Autorka ne koristi životinje da pobegne od realnosti, već da je sagleda iz drugog registra.

Zbirka se može odrediti kao refleksivno-simbolička proza sa elementima alegorije i zoopoetike. Jedan od ključnih vrednosnih slojeva zbirke oblikuje se upravo kroz etiku prisustva. Ovo je knjiga o učenju boravka u sadašnjem trenutku, o razumevanju cikličnosti, o oslobađanju od kontrole i o napuštanju straha od gubitka.

Mačori Feniks i Eros nisu samo likovi. Oni su ontološki principi. Jedan utemeljuje, drugi pokreće. Jedan ostaje, drugi odlazi. Između njih naratorka pronalazi sopstvenu celovitost. U tom smislu, zbirka ne govori o mačkama. Govori o preobražaju jednog bića kroz susret sa Drugim koji ne govori, ali zna.

U toj tišini, gde se senke ne brišu nego osvetljavaju iznutra, zbirka zadobija svoju trajnu unutrašnju svetlost. - Andrea Beata Bicok

Naše priče otkrivaju Ivana Bosiljčića kao autora, koji nam kroz priče, pesme i bajke govori o svojim ličnim uspomenama, osećanjima i odnosima koji su ga oblikovali.

Knjiga je podeljena u tri celine, koje međusobno komuniciraju motivima ljubavi, bliskosti, sećanja, detinjstva, prijateljstva i potrebe da se u savremenom svetu sačuva nežnost.

• Priče, u formi dnevničkih zapisa, vode nas kroz naizgled obične trenutke i odnose. Otkrivaju tihe životne prekretnice posle kojih više ništa nije isto. Jedan pogled, razgovor, zagrljaj ili kratak susret mogu promeniti način na koji posmatramo sebe i svet oko sebe.

• Pesme su o ljubavi, veri, samoći, ali i potrazi za smislom, čežnji za pripadanjem. U njima se smenjuju nežnost, melanholija i pitanja koja, bar jednom u životu, većina nas postavi sebi samima, iako to retko izgovorimo naglas.
• Bajke (za uspavljivanje i odrastanje) nastale su u toplini večernjih razgovora sa autorovom ćerkom, u jednoj posebnoj igri mašte i nežnosti. Otkrivaju dečiju vizuru sveta, u kojoj nema zlih veštica, prokletstava i mraka, iako se ne beži od stvarnosti. Svetu se prilazi sa radoznalošću, toplinom i nesputanom verom da će na kraju sve biti dobro.
Kroz tri različite književne forme, a jednim prepoznatljivim glasom Naše priče Ivana Bosiljčića spajaju duboko lično sa univerzalnim, onim što je blisko svima nama.
Poseban pečat knjizi daju ilustracije umetnika Nikole Velickog, koje nisu tek vizuelni dodatak tekstu, već sa njim vode tihi dijalog. Njegovi crteži dodatno pojačavaju atmosferu knjige i daju lice emocijama koje ostaju između redova.

Naše priče je iskrena, topla i nenametljiva knjiga u kojoj se susreću pesnik, pripovedač, otac i običan, svakodnevni čovek, ostavljajući čitaocu prostor da u svemu tome pronađe i deo vlastite unutrašnje mape osećanja i doživljaja sveta.

Zarobljena svetlost je futuristički i istorijski pogled na savremene teme sa snažnim distopijskim i filozofskim nabojem. Iako su narativno odvojene, priče funkcionišu kao celina, jer ih povezuje ista tema: gubitak autentične ljudskosti pred naletom tehnologije, moći i sistema kontrole. Škodrić stvara mozaik mogućih (i prilično zastrašujućih) budućnosti, ali i reinterpretira prošlost, pokazujući da je ljudska priroda pohlepna, uplašena i sklona iluzijama, te stoga nepromenljiva. Ova knjiga govori o temama koje nas s vremena na vreme obuzimaju i o kojima razmišljamo. U svakoj od njih pojavljuje se proročica Sibila Kumska.

Novom zbirkom kratkih priča Vudu Popaj nas uvlači u maestralno konstruisan „Bazar Bizzare“ – svet bizarnih treš priča u kome se oštra satira sudara sa apsurdom svakodnevice. Kroz prizmu grotesknih situacija, autor secira društvene anomalije s hirurškom preciznošću, duboko zalazeći u sferu angažovane književnosti i hvatajući se u koštac sa domaćom socijalnom problematikom. Od komičnih peripetija s aparatima i preživljavanjem u priči „Trange-frange“, preko misterije Euzebijeve bolesti, pa sve do egzistencijalnih lutanja antijunaka, doslovno „zaglavljenih u sranjima“. Britki jezik Vudu Popaja ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.

Vladimir Krstović u novoj zbirci pesama Zašto da sanjam isti san ne štedi nikoga. Ovo je ogoljena priča o borbi sa mentalnim zdravljem, o preživljavanju beogradskog asfalta i učmalosti provincije oličene u Despotovcu, o psihijatrijskim bolnicama i o spasu koji donosi pisanje. Krstović je prošao put od vukovca, preko košarkaša i studenta farmacije, pa sve do čoveka koji se borio sa psihozama i alkoholom. Panker u njemu, nakon godina provedenih na marginama, upućuje ga na književni rad.

Pesme nude duboko intiman uvid u autorovu svakodnevicu, u kojoj istražuje motive usamljenosti, porodičnih odnosa, ostvarenih i neostvarenih ljubavi, te tranzicije između Beograda i Despotovca. Kroz fragmente se prepliću nostalgija za mladošću i suočavanje sa zrelošću, uz česte reference na pop-kulturu i domaće društvene prilike. Njegov izraz je neposredan a pisanje, kao i kod mnogih pisaca, terapijsko sredstvo za prevazilaženje životnih kriza kroz umetničko izražavanje. Autor sebe definiše kao umetnika (i penzionera), koji pronalazi sebe u tišini svog stana i novim rukopisima.

U svetu u kojem se sve – od hrane do emocija – pretvara u broj lajkova na društvenim mrežama, roman Ljubavni slučaj bankarskog službenika priča je o hrabrosti da se izađe iz kaveza očekivanja i društvenih normi koje nam, gotovo neprimetno, nameće moderno doba.

„Čovek je biće koje se na sve navikava“, glasi rečenica Dostojevskog koju pripovedač ove knjige ne može da izbije iz glave. „Osmeh“ je pisan protiv te rečenice – protiv navikavanja na ružno, na siromaštvo, na poniženje, na zaborav. Njegovi junaci su ljudi pored kojih se svakodnevno prolazi: stari par pred zgradom podignutom na mestu njihove kuće; žena koja u apoteci plaća tuđi račun poslednjom hiljadarkom; devojka u tramvaju kojoj je šef upravo saopštio cenu unapređenja; kafedžija koji preko radija čuje da je počeo rat; sin koji jednom godišnje sedne kraj majčinog groba da joj sve ispriča. Svako od njih u nekom trenutku učini istu, sitnu, presudnu stvar – osmehne se drugome. I taj osmeh, jedino što se u ovoj knjizi ne kupuje, ne stari i ne oduzima, drži njihove svetove da se ne uruše. Nit koja povezuje četiri dela knjige nije zaplet nego pogled: pripovedač koji je čitalac Dostojevskog, šetač i posmatrač kreće se kroz grad i kroz sećanja i beleži trenutke u kojima se obični ljudi, bez velikih reči, odupiru vremenu „u kome je normalno postalo nešto što je do juče bilo potpuno nenormalno“. Nekad je to drama ispričana u pola stranice, nekad uspomena na prvu ljubav i stihove Mike Antića, nekad urnebesna seoska hronika u kojoj se o najozbiljnijim stvarima govori kroz smeh, a nekad propoved jednog fratra o „fast fud religiji“, posle koje se pripovedač pita nije li i sam postao instant konzument – ne vere, nego života. Odgovor koji knjiga nudi jednostavan je kao njen naslov: protiv navikavanja na ružno čovek se brani licem okrenutim drugom čoveku. Toplo i satirično u isti mah, „Osmeh“ je knjiga o dostojanstvu malih ljudi u vremenu koje je zaboravilo da se stidi.