Komšije u nekadašnjem značenju pripadaju vremenu koje je
uveliko prohujalo. Jesu li ostali u sećanju ili nestali u zaboravu?
Ovo pitanje i dolazi zbog saznanja da su komšije bile važan
deo života u zajednici koja više ne postoji. I sve što je postojalo,
toga više nema. Porodica je bila uporište komšijske uzajamnosti,
bliskosti i solidarnosti. Bilo je to vreme kad se kućna vrata nisu zaključavala,
a komšije su doživljavane kao „rod rođeni“. Njihovo nacionalno
i versko pripadništvo bilo je bez ikakvog značaja. A njihovi gotovo
ustaljeni susreti bili su alternativa dosadnom i obezličenom svakodnevlju.
U tim spontanim susretima bilo je smehovite vedrine, ali
i druželjubivog nespokoja kad je život nametao svoje nepoželjno lice
koje je valjalo razumeti i nadmudriti. Tu se nisu odvajale svoje i tuđe
brige jer je empatija bila prirodno stanje, a altruizam je podrazumevao
aktivnu odgovornost, brigu za druge na delu. Ti susreti nisu proticali
kao vreme koje se uzaludno traći jer su ga druželjubivi poklonici
pretvarali u trenutke zadovoljstva i osmišljavanja zajedničkih želja.
Daleko od toga da je to bila rutinska i isprazna navika danguba i
vremeubica. Štaviše, bila je to forma slobodnog i spontanog izbora u
kojem se branio ne samo životni stil i način postojanja nego i individualni
i zajednič identitet.
