Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu, bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja, ali se s njom suočavaju bespoštedno, i namerno, u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima, kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo, iznova, otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima, starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama, ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.
