VRTLOG

Zarobljena svetlost je futuristički i istorijski pogled na savremene teme sa snažnim distopijskim i filozofskim nabojem. Iako su narativno odvojene, priče funkcionišu kao celina, jer ih povezuje ista tema: gubitak autentične ljudskosti pred naletom tehnologije, moći i sistema kontrole. Škodrić stvara mozaik mogućih (i prilično zastrašujućih) budućnosti, ali i reinterpretira prošlost, pokazujući da je ljudska priroda pohlepna, uplašena i sklona iluzijama, te stoga nepromenljiva. Ova knjiga govori o temama koje nas s vremena na vreme obuzimaju i o kojima razmišljamo. U svakoj od njih pojavljuje se proročica Sibila Kumska.

Novom zbirkom kratkih priča Vudu Popaj nas uvlači u maestralno konstruisan „Bazar Bizzare“ – svet bizarnih treš priča u kome se oštra satira sudara sa apsurdom svakodnevice. Kroz prizmu grotesknih situacija, autor secira društvene anomalije s hirurškom preciznošću, duboko zalazeći u sferu angažovane književnosti i hvatajući se u koštac sa domaćom socijalnom problematikom. Od komičnih peripetija s aparatima i preživljavanjem u priči „Trange-frange“, preko misterije Euzebijeve bolesti, pa sve do egzistencijalnih lutanja antijunaka, doslovno „zaglavljenih u sranjima“. Britki jezik Vudu Popaja ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.

Vladimir Krstović u novoj zbirci pesama Zašto da sanjam isti san ne štedi nikoga. Ovo je ogoljena priča o borbi sa mentalnim zdravljem, o preživljavanju beogradskog asfalta i učmalosti provincije oličene u Despotovcu, o psihijatrijskim bolnicama i o spasu koji donosi pisanje. Krstović je prošao put od vukovca, preko košarkaša i studenta farmacije, pa sve do čoveka koji se borio sa psihozama i alkoholom. Panker u njemu, nakon godina provedenih na marginama, upućuje ga na književni rad.

Pesme nude duboko intiman uvid u autorovu svakodnevicu, u kojoj istražuje motive usamljenosti, porodičnih odnosa, ostvarenih i neostvarenih ljubavi, te tranzicije između Beograda i Despotovca. Kroz fragmente se prepliću nostalgija za mladošću i suočavanje sa zrelošću, uz česte reference na pop-kulturu i domaće društvene prilike. Njegov izraz je neposredan a pisanje, kao i kod mnogih pisaca, terapijsko sredstvo za prevazilaženje životnih kriza kroz umetničko izražavanje. Autor sebe definiše kao umetnika (i penzionera), koji pronalazi sebe u tišini svog stana i novim rukopisima.

U svetu u kojem se sve – od hrane do emocija – pretvara u broj lajkova na društvenim mrežama, roman Ljubavni slučaj bankarskog službenika priča je o hrabrosti da se izađe iz kaveza očekivanja i društvenih normi koje nam, gotovo neprimetno, nameće moderno doba.

„Čovek je biće koje se na sve navikava“, glasi rečenica Dostojevskog koju pripovedač ove knjige ne može da izbije iz glave. „Osmeh“ je pisan protiv te rečenice – protiv navikavanja na ružno, na siromaštvo, na poniženje, na zaborav. Njegovi junaci su ljudi pored kojih se svakodnevno prolazi: stari par pred zgradom podignutom na mestu njihove kuće; žena koja u apoteci plaća tuđi račun poslednjom hiljadarkom; devojka u tramvaju kojoj je šef upravo saopštio cenu unapređenja; kafedžija koji preko radija čuje da je počeo rat; sin koji jednom godišnje sedne kraj majčinog groba da joj sve ispriča. Svako od njih u nekom trenutku učini istu, sitnu, presudnu stvar – osmehne se drugome. I taj osmeh, jedino što se u ovoj knjizi ne kupuje, ne stari i ne oduzima, drži njihove svetove da se ne uruše. Nit koja povezuje četiri dela knjige nije zaplet nego pogled: pripovedač koji je čitalac Dostojevskog, šetač i posmatrač kreće se kroz grad i kroz sećanja i beleži trenutke u kojima se obični ljudi, bez velikih reči, odupiru vremenu „u kome je normalno postalo nešto što je do juče bilo potpuno nenormalno“. Nekad je to drama ispričana u pola stranice, nekad uspomena na prvu ljubav i stihove Mike Antića, nekad urnebesna seoska hronika u kojoj se o najozbiljnijim stvarima govori kroz smeh, a nekad propoved jednog fratra o „fast fud religiji“, posle koje se pripovedač pita nije li i sam postao instant konzument – ne vere, nego života. Odgovor koji knjiga nudi jednostavan je kao njen naslov: protiv navikavanja na ružno čovek se brani licem okrenutim drugom čoveku. Toplo i satirično u isti mah, „Osmeh“ je knjiga o dostojanstvu malih ljudi u vremenu koje je zaboravilo da se stidi.

Ne mislim da književnost može promijeniti svijet preko noći, ali može promijeniti pojedinca. A to nikad nije malo“, kaže Đurđica Čilić, i to je okosnica njene nove knjige Vidimo se na papiru.

U njoj ostaje verna onome čime je osvojila čitaoce u knjigama Fafarikul i Novi kraj: neuništivoj radoznalosti, poverenju u dobrotu i sposobnosti da u svakodnevnim prizorima pronađe razloge za nežnost, smeh i nadu.

Autorka nas vodi kroz intiman krajolik svoje porodice, piše o majci koja joj nedostaje, ocu koji zaboravlja reči, deci koja odlaze u svet, piše o ljudima koje voli i onima kojih više nema, ali i o svakodnevnim scenama koje drugima promaknu. Ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste uporan, gotovo tvrdoglav izbor da se na grubost i cinizam sveta odgovori toplinom i saosećajnošću. Čilić grli nasilnika kako bi sprečila napad na dostavljača, vozi u hitnu pomoć pijane momke koji ne vole druge i drugačije, nagovara mladog navijača da prvi put u životu pročita knjigu. Peva hitove Bijelog dugmeta s majkom i ćerkom iz Ukrajine, staje u odbranu dečaka kog drugari zadirkuju jer nema novca, sa simpatijama posmatra starije žene na bazenu.

U okruženju koje je često okrutno i uskogrudo, ona bira blagost i saosećajnost. I uspeva da nas ubedi da je to jedini razuman način kretanja kroz svet.

Vidimo se na papiru je nežni podsetnik da pažljivije posmatramo sve oko sebe, da u sitnicama pronalazimo razloge za radost i da budemo dobronamerni prema drugima – jer to nikad nije malo.

U pričama Tanje Beljanski svakodnevica postaje prostor tihe napetosti i neizgovorenih emocija. Njene junakinje putuju autobusima i vozovima, rade, čitaju, kuvaju, odlaze na more, sele se, čekaju, posmatraju gradove i ljude oko sebe. Naizgled se ne događa mnogo, ali upravo u tim sitnim pomeranjima otkrivaju se usamljenost, čežnja, strah, bliskost i potreba da se pronađe mesto u svetu koji se neprestano menja.

Balon je zbirka povezanih priča izgrađena od preciznih opažanja, suptilnih detalja i izuzetnog osećaja za ritam savremenog života. To je proza koja ne traži spektakl – ona ga pronalazi u običnom danu, u pogledu kroz prozor, u razgovoru sa strancem, u letu ptice ili balona na horizontu.

Čuvar muzeja koji više veruje svojim strahovima nego onome što vidi. Umetnica koja pokušava da razlikuje ljubav od samoće. Udovica koja kreće u gotovo epsku misiju spasavanja jednog goluba. Ljudi koji se mimoilaze između poraza, navika, iluzija i svakodnevnih apsurda.

U pričama Ljiljane D. Ćuk nema velikih obrta ni lakih istina. Njeni junaci žive u gradovima koji se menjaju brže od njih samih, u odnosima koji traju duže nego što bi trebalo i u stvarnosti koja je istovremeno smešna, surova i previše prepoznatljiva.

Nečujno, iz nečijeg ambisa okuplja glasove ljudi koji pokušavaju da održe ravnotežu nad sopstvenim ambisima. Ponekad dostojanstveno. Ponekad nespretno. Uvek ljudski.

Osma knjiga Mihajla Vasiljevića. Ovaj put, Mihajlo se oprobao u kratkim pričama i donosi nam nešto novo u svom stvaralaštvu. Zbirka za one koji previše osete. Zbirka za one koji se ne boje surovosti sadašnjeg vremena. Autor se nada da će ova zbirka mnoge zagrliti, ali i mnoge naterati da postavljaju neka pitanja i možda izađu iz zone komfora. - Ako ti je svakodnevnica postala preteška, svakog dana se boriš za vazduh i ne možeš da prihvatiš realnost koja ti se odigrava pred očima – ovo je zbirka za tebe.

Prethodnih nekoliko godina, stvarnost je postala nepodnošljiva. Sve je teže pobeći od nje. Dosad sam bežao u serije, filmove, knjige, u izmišljene svetove – a sada ni to više nije lako. Kao da mi uvek nešto čuči na plućima i neke nevidljive kandže me stiskaju. Osetim ih uvek i svuda.

Mir je postao misaona imenica, stres je uvek prisutan i beg je postao pretežak. Ne znam za tebe, ali ja se tako osećam. Nadam se da si u boljem stanju nego ja. Želim jedno da ti kažem – nisi jedini. Neko te ipak razume, čak i kada misliš suprotno. Možda ti upravo ova zbirka dokaže to.

iskreno. sirovo. surovo. ogoljeno. beznadežno. ohrabrujuće. usponi. padovi. nadanje. stradanje. nadanje nakon stradanja.

zbirka poezije i proze koja će te i zagrliti i ošamariti. zavisi kako koja strana.

Jeka, Slađane Stešević Knežević, zbirka je priča koja se bavi porodičnim odnosima, gubitkom, nasljeđem i iskustvima žena suočenih sa različitim oblicima lične i društvene težine. Kroz intimne i emotivno oblikovane narative, autorka otvara teme tuge, ćutanja, porodičnih lomova i unutrašnje izdržljivosti. Priče u ovoj zbirci usmjerene su na svakodnevne ljudske situacije i emocionalna stanja koja ostavljaju trajne posljedice, ali i na načine na koje pojedinac pokušava da očuva dostojanstvo i vlastiti glas. Jezik zbirke je neposredan, sugestivan i usredsređen na unutrašnji svijet likova, zbog čega Jeka predstavlja knjigu namijenjenu čitaocima savremene regionalne proze sa izraženom psihološkom i emotivnom dimenzijom.

Na preko 500 stranica, Korać vodi čitaoce kroz originalne priče, alternativne scenarije i provokativne misli koje otvaraju nova vrata mašti i logici, spajajući naučnu fantastiku, fanovsku kulturu i jezičke rasprave u jedinstvenu dramaturgiju.
Priče su inspirisane majstorima SF žanra: Robertom Šeklijem, Šinišom Hošijem, Frederikom Braunom... uz pomoć kojih Radomir donosi tri originalna zapleta:
• Ispitivanje — futuristički test granica ljudske svesti.
• Demonski ugovor — susret čoveka i nadnaravnog bića u igri moći.
• Bekstvo u drugu dimenziju — potraga za slobodom kroz paralelne svetove.
Fanovski scenariji su:
• Ubice Mog Oca — alternativni zaplet koji otkriva nove motive.
• Državni Posao — humoristična reinterpretacija birokratske svakodnevice.
• Almost Perfect — nastavak sitkoma u duhu zajedničke memorije fanova.
• Kulturni susreti: Šta bi se desilo kada bi se Skrič Pauels i Šeldon Kuper sreli? Neočekivani dijalog između satire i naučne pedantnosti.
Sve ovo i mnogo više čitaoci će otkriti u knjizi ,,Moje ideje'' — zbirci koja nudi i zabavu i razmišljanje, smeh i logiku, fantaziju i kritiku. To je knjiga za sve koji žele da otkriju nove svetove, da se nasmeju, da promišljaju i postanu deo jedinstvene dramaturgije jednog autora.
„Moje ideje“ nije samo knjiga — ona je poziv na zajedničku igru mašte.

Zbirka priča pod nazivom Đerdan sećanja sadrži 21 priču o ljudima i njihovim sudbinama, a koji su na neki način postali deo autorkinih sećanja. To je niz perli sa ogrlice njenih uspomena, zbirka medaljona iz riznice prošlosti i deo pano¬rame likova koji zaslužuju pažnju čitaoca. Svaka od 21 priče sabrane u ovoj knjizi uistinu tvore jedan Đerdan sećanja, koji autorka, nežnošću zvuka frule i odsjaja sunčevih zraka u rosi mačvanskih polja, nosi na sebi i u svojoj duši koja se otvara pred čitaocem i poziva ga na zajedničko traganje za smislom surovih i raskošnih ljudskih događaja i sudbina.