Očekivanja od prvog izlaska u svet onog što je do tog trenutka bilo samo u mislima i srcu možda i nisu velika, ali uzbuđenje svakako jeste. Danijela Nenadić je tako spakovala kofer u 23 priče i dala mu ime Lubenica bez snova. Autorka se prvo oglasila preko društvenih mreža, i budući da je ono što je pisala za sebe naišlo na lep prijem, odvažila se i za štampanu verziju. Tu moramo da napravimo jednu malu ali bitnu razliku u odnosu na slične autore. Dok većina piše o sebi: šta im se desilo, šta misle, žele, podržavaju, kritikuju… Nenadićeva je objavljivala – prozu. Nije bilo iskakanja u ja vode, čak i kad je pisala priče u prvom licu.
Jednom je Tomas Man rekao da o čemu god da pišete, pišete o sebi. Ne radi se samo o autobiografijama. Pišete o sebi i kad pišete u trećem licu. Upravo lice daje ton knjizi, koliko ste se distancirali kao pripovedač. Ipak, i kad je najtrećije treće lice u pitanju, autor piše o svom doživljaju teme, pa je Manova opaska sasvim u redu.
U Lubenici bez snova, u 23 priče koje nisu povezane ni radnjom ni likovima, imamo pravu malu bravuru igranja licima. Iz trećeg se lako prelazi u prvo, iz prvog u drugo… Sve vreme ste kao čitalac u intimnom razgovoru s pripovedačem, ispoveda vam se, ali nema ja isticanja. Možda je upravo ovakav manir zaslužan za toplinu koja isijava iz svake stranice Lubenice. U pričama nema savršeno pozitivne osobe koja nikad ni u čemu ne greši, niti kukanja nad nekom nepravdom, niti bilo kakvih ja upliva – samo opisuje neki događaj, neku crticu iz života koja nam je svima bliska, uz dobru karakterizaciju i opise. Nema bezgrešnih ili savršeno negativnih – svi su naši, od krvi i mesa, malo šaškasti, ozbiljni, zbunjeni, ljute se, raduju, vole, brinu…
Posebna pažnja posvećena je detaljima koji stanu u neki delić rečenice, ali tako lepo oboje ceo prizor i učine nam ga bliskim, kao da gledamo slike umesto što čitamo tekst. U Mleku Ljubavi Jela stavi kosu pod maramu boje jorgovana, pa liznu kraj da bolje napravi čvor pod bradom. Liznu kraj – karakterističan pokret seljanki kad povezuju maramu – ništa bitno, ali tako upečatljivo. I tako iz priče u priču s finim humorom u prepoznatljivim situacijama.
Lubenica bez snova je povratak pravoj prozi, nije rijaliti nečijeg života. I da je samo to, a nije, vredi makar se odmoriti od literature danas sam ustala ili iznervirala sam se ili osećam se srećno ili evo me na plaži, u kupaćem…
Milja Lukić
