Proizvodi

U romanu Zavet leptira hronološki teku slike, dijalozi su jasni, pitki, događaji se nižu jedan za drugim brzo i množe, život ispisuje nepredvidljive obrte. Pored verno prikazanog okupiranog Beograda za vreme Drugog svetskog rata, još vernije je dočarana posleratna atmosfera, početni entuzijazam, radne akcije, a potom i opadanje poverenja, porast osionosti, slika ljudske prirode koju čine i anđeli i demoni. Izdvojila se ženska linija Ankine porodice koja je i pre nje propatila, nikako ne nalazeći sklad s muškom prirodom, ognjište je bilo uvek ostavljano, nasilje su porodice krile, rešavale same i na sebe i na decu stavljale težak krst koji se nosi. Snalaženje je vodilo Anku u život prepun posve različitih iskustava, kao da ju je bacalo iz mirnog mora u najveće oluje i ponovo je izbacivalo na sigurniju obalu. Njena priča pre svega oslikava da život nikad ne miruje, da je promena stalna i da se u njoj život i obnavlja i nestaje.

Mali grad u kome se ogledaju društvene prilike jednog naroda u trenutku političkih podela, ekonomskih (ne)prilika i mentalno stanje novih naraštaja. Glavni lik je tek stasala devojka Maja koja, koristeći modernu tehnologiju i žudeći za statusom i bogatstvom, pravi osnovnu životnu grešku – nesvesno stvara od sebe karikaturu. Međutim, ima tu materijala da se svi zajedno zapitamo da li nas tako usmeravaju pa mislimo da smo „u trendu” ako se javno ogolimo (i bukvalno), ili smo po prirodi robovskog mentaliteta. Veštim dijalozima autorka slika karaktere svojih junaka, pa nam je na momente i žao likova koji nikakako da se izvuku iz začaranog kruga. Naravno, pored ličnih slabosti ima i te kako otežavajućih nametnutih okolnosti za koje (možda) možemo da okrivimo i druge.

Junaci Mileta Stankovića su ljudi s margine, ali oni koji bi da kriminalom dođu do lagodnog života. Nije reč o trileru već o satiri, još oštrijoj nego u prethodnoj knjizi Kako sam osvojio Beč. Dok su tu junaci bili naši ljudi – Srbi, ali i još po koji predstavnik s Balkana, a svi u Beču – ovaj put su geografski pojmovi malo širi: od Ukrajine preko Slovačke i okoline do Austrije. Glavni akteri su opet Srbi, i na neki način, potomci prethodne knjige.

U Pesmarici (10 najčešće pevanih pesama u Srbiji) pored reči pesama, nalaze se i note. Koncipirana je tako da otvorite knjižicu, i s leve strane imate note (s rečima koje ih prate), a desno ceo tekst pesme, kako bi bilo preglednije. Note su tu za svakog ko želi da odsvira pesmu, bilo na ksilofonu, violini, klaviru, gitari... Pored nota i tekstova, o mnogim pesmama možete saznati kad su i pod kojim okolnostima nastale, ko su pravi autori i da li ima nekih zanimljivosti u vezi s njima. Iznenadićete se, ali za neke od pesama za koje bismo se zakleli da su narodne, u stvari su autorske.

U Pesmarici su: Bože, pravde; Vostani, Serbije; Himna Svetom Savi; Oj, Moravo; Igrale se delije; Nizamski rastanak; Marš na Drinu; Sa Kosova zora sviće; Tamo daleko.

Stefan je profesor i psiholog koji vodi ustaljen ali stresan i frustrirajući život, pa izlaz nalazi u traženju zagubljenog dnevnika i prebiranju po stvarima s tavana, gde nalazi čudan kristalni predmet koji će pokrenuti neobična dešavanja i čudne snove. Vremenom, snovi i stvarnost se toliko prepliću da ni sâm nije siguran šta je zbilja, ali je siguran da se sudbina predaka prepliće s njegovom i nadovezuje se na nju, kao i da se nalazi u stvarnoj i velikoj opasnosti. Sve događaje pokrenuo je kristalni predmet u rukama jednog njegovog pretka u vreme Prvog svetskog rata, na Jadranskom moru.

Iako je ovo ispovest o jednoj sudbini kojoj sreća nija bila naklonjena, u drugom delu romana polako i dinamika kao i poverenje u smisleniju sudbinu raste. Čitalac sve više biva upleten i zaintrigiran kuda se sva ta sećanja račvaju, a zatim spajaju u jedan nadasve poučan rasplet. Rasplet koji vraća veru u istrajnost, u značaj da se izgradi samopouzdanje i na neki način vera u sebe, da se priznaju ali i oproste sebi pogrešni izbori, da se razdvoji ono što je možda izabralo nas od onog što smo birali mi... Može se uživati u toj kontemplaciji koja je podtekst ove ispovesti – svevremene, svakom čitaocu bliske, intrigantne.

Vrlo interesantna knjiga, ne samo zbog teme već i zbog načina kako je napisana, humora, upečatljivosti likova i poznavanja mentaliteta i prilika u Beču među „našima”.

Susreću se „naši” i s domorocima, Bečlijama, ali ni oni nisu ništa manje smutni likovi. Verovatno zato što se slični uvek pronađu. Poenta je u tome ko će koga više prevariti, po narodnoj „i nad popom ima pop”.

Da li znate ko je ili šta je balanser? Šta znači kad za nekog kažete da je gladiola? A pedala? Ili minjon? Ikebana? Švargla? Objašnjenja za ove i još mnogo drugih žargonskih pojmova pronaći ćete u „570 vrsta muškaraca”. To je u stvari rečnik žargonizama koji sadrži 570 odrednica s objašnjenjima. Knjigu je ilustrovao Bob Živković. Pojmovi u okviru svakog od 30 slova poređani su po azbučnom redu. Na kraju knjige je dodatak „Rečnih STVARNIH značenja” u kome je objašnjeno šta muškarci (uglavnom) misle dok izgovaraju nešto sasvim drugo. „570 vrsta muškaraca” odlikuje humor svojstven žargonu. Akcenat je stavljen na muški pol, iako su češći nazivi za ženski. Ovaj rečnik žargonizama pokazuje i višeslojnost u tumačenju raznih vrsta muškaraca, to nije tek nekoliko tipova, već tušta i tma, od najnegativnijih do najpozitivnijih, od naziva po karakteristikama fizičkog izgleda do karakternih osobina, moralnih opredeljenja i životnog stila. Knjigu poput ove moguće je dopunjavati bezgranično jer – žargon je živo tkivo jezika, buntovni tinejdžer koji izrasta u čoveka na naše oči. I uši.

Da li znate ko je ili šta je balanser? Šta znači kad za nekog kažete da je gladiola? A pedala? Ili minjon? Ikebana? Švargla? Objašnjenja za ove i još mnogo drugih žargonskih pojmova pronaći ćete u „570 vrsta muškaraca”. To je u stvari rečnik žargonizama koji sadrži 570 odrednica s objašnjenjima. Knjigu je ilustrovao Bob Živković. Pojmovi u okviru svakog od 30 slova poređani su po azbučnom redu. Na kraju knjige je dodatak „Rečnih STVARNIH značenja” u kome je objašnjeno šta muškarci (uglavnom) misle dok izgovaraju nešto sasvim drugo. „570 vrsta muškaraca” odlikuje humor svojstven žargonu. Akcenat je stavljen na muški pol, iako su češći nazivi za ženski. Ovaj rečnik žargonizama pokazuje i višeslojnost u tumačenju raznih vrsta muškaraca, to nije tek nekoliko tipova, već tušta i tma, od najnegativnijih do najpozitivnijih, od naziva po karakteristikama fizičkog izgleda do karakternih osobina, moralnih opredeljenja i životnog stila. Knjigu poput ove moguće je dopunjavati bezgranično jer – žargon je živo tkivo jezika, buntovni tinejdžer koji izrasta u čoveka na naše oči. I uši.

Roman je napisan u maniru američkog noara, upečatljivih likova prenesenih u atmosferu tužnog Beograda i politički korektne Nemačke. Negde na raskrsnici tih svetova, u kratkim rezovima stvarnosti susreću se likovi koji su nekad delili svlačionicu i rešenost da postanu neko. Za većinu se loše završilo, onaj koji je uspeo vraća se da poravna dugove.
Stara savezništva se obnavljaju, svako je prinuđen da izabere stranu u timu gubitnika koji je sastavila jedna Ivona. Spremna da kroz svet nasilja, zlostavljanja iz mladosti, korumpiranih, čistih i iskorišćenih, moralno oštećenih pronađe dobitnu kombinaciju.
Ona je umela da nanjuši, kako sama kaže, konja na koga će se kladiti. I verovala, do samog kraja, da svaka pametna žena treba u formaciji 4-4-2 da izabere što manji broj...
Da li je pogrešila?

Dok se Marina, junakinja romana koji piše Ana, posvećuje sebi i nema nameru nikoga ni da obaveštava da je bolesna, rešena da preostalo vreme provede udovoljavajući svojim željama, dotle se Ana u startu hvata ukoštac s novonastalim problemom, rešena da ni po koju cenu ne odustaje, a na sažaljive poglede, loš izgled i bolove, koji užasavaju Marinu, uopšte i ne misli. Da li obe čeka jedan život kasnije?

„Jedan život kasnije” je roman u romanu – istinita priča o Ani, sredovečnoj ženi, koja traži beg od stvarnosti u pesmama i pričama koje piše. U jednoj od tih priča njena glavna junakinja Marina dobija karcinom, ali ne želi da prolazi kroz agoniju zvanu borba za život, već donosi odluku da svoje preostalo vreme potroši živeći punim plućima.

U Tu negde je 111 priča na 240 strana, što je samo izbor od objavljenih na FB. U njima nema velikih životnih „mudrosti”, nema nikakvog prikazivanja sebe u povoljnom svetlu, naprotiv – priznaje da je ponavljao, da nije bio uvek uzoran ni u ponašanju ni u odlukama koje je donosio, ne može da zapamti ni svoj broj taksija od četiri cifre… Bez obzira na sve to, ove priče odišu toplinom i humorom, osećate kao da ga poznajete odavno. S druge strane, pogotovo zbog posla kojim se bavi, sreće ljude različitih profila i u memorijskom bagažu mu je beskonačna lista karaktera i postupaka ljudi koji mu uđu u kola. Sve to „znanje” spakovano je u priče koje nesumnjivo ostavljaju odličan utisak. Jezik je lagan, emocije iskrene, životnosti doprinose i jezgroviti dijalozi.

„Posebna vrednost romana Senke u ogledalu jeste tema, toliko bolna i intimna da se na ovom našem podneblju o njoj ne priča, čak ni ne šapuće. Autorka progovara u ime svih žena koje su prošle sličnu sudbinu.“

–Merima Aranitović

Senka je onaj mračni, nepoznati i odbačeni deo ega, koju svest doživljava kao nešto bolno ili vredno žaljenja (Jung)

Ova rečenica u sebi sažima čitav roman Slađane Kručičan. Kompoziciono, pred nama je klasična forma romana, dok je priča sve samo ne klasična za naše podneblje. Slađana K. prepliće životne priče nekoliko, na prvi pogled nespojivih, likova u koherentnu celinu. Autorka likove gradi pažljivo i nepristrasno, dovodeći ih u niz različitih situacija s neočekivanim obrtima.

Čitalac biva uvučen u radnju i nijednog trenutka nije siguran šta ga očekuje – kao i u životu. Slađana K. pokazuje izuzetno poznavanje ljudske psihe i ima razumevanja za senku u čoveku, kao što i u svojim antijunacima nalazi svetlu stranu. Ona vrlo dobro zna da svako od nas u sebi nosi svetlo i tamu. Da nema dobrog i lošeg – već da nas okolnosti oblikuju.

Drugi roman Slađane Kručičan – Senke u ogledalu – pokazuje da njen prvenac nije bio slučajan izlet u literarni svet. Ozbiljnu, na momente izuzetno tešku priču, autorka uspeva da ispripoveda u jednom dahu, poput pravog trilera, u kome svako od nas može da nađe neki detalj iz svog života i da identifikuje likove iz svoje okoline.

No, ni u ovom romanu autorka nije odustala od ličnog stila koji ne dozvoljava da pripovedanje ode u patetiku, začinjavajući priču doziranim humorom i obrtima koji čitaoca drže u stalnom iščekivanju.

Posebnu vrednost romanu daje tema toliko bolna i intimna da se na ovom našem podneblju o njoj ne priča, čak ni ne šapuće. Autorka progovara u ime svih žena koje su prošle sličnu sudbinu. Antijunak je oblikovan prema istinitom liku, dok su ostali likovi vešto uklopljeni u slagalicu zvanu Senke u ogledalu. A rasplet nećemo saznati bukvalno do samog kraja, dok autorka ne zatvori strukturu i ne postavi svaki detalj na svoje mesto.

790 recepata

Tokom 2015. izašlo je deset brojeva Miljinog kuvara.

Brzi recepti (87 recepata): Jela koja možete da napravite za 5 minuta, 10 minuta, pa dalje 15, 20, 25, 30 i 40 minuta. To su pravi recepti za obrok, nisu grickalice.

Nepečeni posni kolači (91 recept): Recepti za poslastice koje se ne peku, lako se i brzo prave, još su i posne i oduševljavaju ukusom.

Kiflice&rolnice (76 recepata): Podeljen je na specijalitete s kvascem i bez njega, pa unutar te podele na slatke i slane. Posebno iznenađenje – detaljno objašnjenje kako da srolate pekarske kiflice. Trik je u tome što se ne seku na trouglove. Postupak je objašnjen u slici i reci.

Grčka kuhinja (69 recepata): Recepti ove preukusne kuhinje, od predjela, čorbi, glavnih jela do poslastica, s tim što je musaka posebno zastupljena kao tipično grčko jelo, a bonus je i vodič s rečnikom kroz grčku kuhinju.

Omiljeni recepti blogera (60 recepata): Predstavljanje food-blogera: Marina Ignjatović, Maja Petrović, Sandra Zuber Ranković, Slađana Šćekić, Marija Sponza, Nataša Vitezović, Biljana Sparavalo, Dragica Perović i Dragana Pušica. Njihove fotografije i koja reč o tome ko su, šta rade i koji su im omiljeni recepti, kao i fotografije recepata, i sami recepti.

Svadbene torte (85 recepata): Ove torte mogu da se prave i za kućne potrebe, izuzetno su ukusne. Pored recepata za pravljenje čuda od poslastica, tu su i saveti za pravljenje ukrasa i dekorisanje torti, kao i poslastičarski trikovi za slatka remek-dela.

Jeftini recepti (89 recepata): Jedan od najpopularnijih Miljinih kuvara, ne samo po broju prodatih primeraka već i po pohvalama, telefonskim pozivima i deljenju. Broj ima rubrike: Ručak do 100 dinara (da, moguće je ručati za manje ili tačno 100 dinara), zatim do 200, pa 300, 400 i do 500 dinara. Zaista nije fantastika napraviti gozbu s malo para.

Sve od kestena (58 recepata): Pored saveta kako da kupite kesten (koji je dobar, a koji nije), kako da ga čuvate, kuvate, ljuštite, pasirate… oduševiće vas i recepti za jela s kestenom i kestenovim brašnom. Poseban poklon je i malo medicine na poslednjoj stranici – lek za proširene vene upravo je melem od kestena, koji svako može da napravi u kuhinji.

Riba i plodovi mora (81 recept): Pored klasične podele na predjela, čorbe… do glavnih jela, tu je i mnoštvo saveta koji će vam pomoći da se lako i brzo izborite sa spremanjem ribe i plodova mora. Riba je dobra za zdravlje, nutricionisti kažu da bi trebalo da je makar dvaput nedeljno na trpezi.

Srpska kuhinja (94 recepta): Stari dobri poznati ukusi. Nekih jela ćete se prisetiti, neka ćete tek otkriti, a neke recepte, iako poznate, srešćete u drugačijem izdanju.

Očekivanja od prvog izlaska u svet onog što je do tog trenutka bilo samo u mislima i srcu možda i nisu velika, ali uzbuđenje svakako jeste. Danijela Nenadić je tako spakovala kofer u 23 priče i dala mu ime Lubenica bez snova. Autorka se prvo oglasila preko društvenih mreža, i budući da je ono što je pisala za sebe naišlo na lep prijem, odvažila se i za štampanu verziju. Tu moramo da napravimo jednu malu ali bitnu razliku u odnosu na slične autore. Dok većina piše o sebi: šta im se desilo, šta misle, žele, podržavaju, kritikuju… Nenadićeva je objavljivala – prozu. Nije bilo iskakanja u ja vode, čak i kad je pisala priče u prvom licu.

Jednom je Tomas Man rekao da o čemu god da pišete, pišete o sebi. Ne radi se samo o autobiografijama. Pišete o sebi i kad pišete u trećem licu. Upravo lice daje ton knjizi, koliko ste se distancirali kao pripovedač. Ipak, i kad je najtrećije treće lice u pitanju, autor piše o svom doživljaju teme, pa je Manova opaska sasvim u redu.

U Lubenici bez snova, u 23 priče koje nisu povezane ni radnjom ni likovima, imamo pravu malu bravuru igranja licima. Iz trećeg se lako prelazi u prvo, iz prvog u drugo… Sve vreme ste kao čitalac u intimnom razgovoru s pripovedačem, ispoveda vam se, ali nema ja isticanja. Možda je upravo ovakav manir zaslužan za toplinu koja isijava iz svake stranice Lubenice. U pričama nema savršeno pozitivne osobe koja nikad ni u čemu ne greši, niti kukanja nad nekom nepravdom, niti bilo kakvih ja upliva – samo opisuje neki događaj, neku crticu iz života koja nam je svima bliska, uz dobru karakterizaciju i opise. Nema bezgrešnih ili savršeno negativnih – svi su naši, od krvi i mesa, malo šaškasti, ozbiljni, zbunjeni, ljute se, raduju, vole, brinu…

Posebna pažnja posvećena je detaljima koji stanu u neki delić rečenice, ali tako lepo oboje ceo prizor i učine nam ga bliskim, kao da gledamo slike umesto što čitamo tekst. U Mleku Ljubavi Jela stavi kosu pod maramu boje jorgovana, pa liznu kraj da bolje napravi čvor pod bradom. Liznu kraj – karakterističan pokret seljanki kad povezuju maramu – ništa bitno, ali tako upečatljivo. I tako iz priče u priču s finim humorom u prepoznatljivim situacijama.

Lubenica bez snova je povratak pravoj prozi, nije rijaliti nečijeg života. I da je samo to, a nije, vredi makar se odmoriti od literature danas sam ustala ili iznervirala sam se ili osećam se srećno ili evo me na plaži, u kupaćem…

Milja Lukić

Druga knjiga Danijele Nenadić „Na ivici neba“ pokazuje kako sazreva kao književnica i zanatski se unapređuje, što je naročito vidljivo u strukturi knjige i „filmičnosti“ samih priča.

U zgradi na periferiji grada ima 23 stana. U njima se odvijaju 23 sudbine. U nekim stanovima je po jedna osoba, u nekima ih je dve, u nekima mnogo. Tu i tamo životni putevi im se dodirnu ili prepletu. Dvadeset i tri priče za 23 stana i bonus jedna uvodna priča o arhitekti zaljubljenom u nestalnost linije koja iskače – ukupno 24 priče između korica knjige Na ivici neba.

Knjiga Priče iz Čudesnog vrta je za „decu od 7 do 77 godina”. Ovo nije dečja knjiga u bukvalnom smislu, ali jeste namenjena detetu u svakome od nas. Detetu koje se raduje svetu oko sebe i još uvek nije izgubilo suštinsku vezu s prirodom. Razume i nemušti jezik.

Čudesni vrt nalazi se usred Banata. U njemu je svakojako rastinje, poneka ptica, obavezni vrabac, kao i jež, puž… Tu su i kućni ljubimci, pas i mačka. Da bi opravdao ime, Čudesni vrt ima i bunar želja. Flora i fauna komuniciraju između sebe. Svaka biljka, bila drvo, cvet ili najobičnije rastinje, ima svoj glas i svoj karakter. Jedina im je mana što ne mogu da se kreću, ali tu je vrabac Živko koji koordiniše između svih njih. Blaga im je svima dala imena koja slikovito govore o njihovom karakteru ili poreklu. A svi oni zajedno dali su ime Blagi. Stalni gosti Čudesnog vrta jesu Blagini unuci.

Sve što čini živi svet, u Pričama iz Čudesnog vrta je personifikovano. I ne samo živi svet, već i svaka prirodna pojava: vetar, Sneško Belić, bunar, baštenski patuljak…

Na primer, patuljak je dobio ime Amadeus jer je stigao iz Beča.

Jorgovan se zove Svetozar Šumadinac, poznatiji kao Toza, potomak je jorgovana Blaginog pradede Svetozara, solunskog ratnika iz Kovačevca, u srcu Šumadije.

Fudži je japanski šarenolisni javor.

Breza je Larisa.

Jabuke su stara Greni Smit (iz Australije), mlađana Budimka (u stvari jabuka petrovača) i tako redom.

Dijalozi su izuzetno živopisni, kao da slušate razgovore iz kafane ili s kafe među prijateljima. Kakvi su im karakteri saznajete upravo iz njihovih dijaloga. Ima ih dobrih, manje dobrih, zavidnih, brzopletih, kukumavki, ljubomornih, sažaljivih…

Ova knjiga je namenjena ljudima koji vole prirodu u svakom mogućem obliku. Ako je i ne vole baš toliko, posle pročitane knjige zavoleće je i poželeće da i oni imaju neki čudesni vrt poput ovog Čudesnog vrta.

Činjenica je da knjiga koja doživi više od jednog izdanja u startu pobuđuje interesovanje jer se već svidela mnogima, i velika je verovatnoća da će se svideti i vama. Upravo je tako i s knjigom Adem zvani Krst. Knjigu nećete ispuštati iz ruku dok je ne završite.

Adem je momak koji je dospeo u popravni dom jer je učinio nešto časno u nečasnom svetu, i pre svega zahvaljujući nečasnom čoveku na položaju. Kako to obično biva, iako popravni, ovaj dom ga neće popraviti, ali su velike šanse da ga pokvari. Nije ga toliko pokvario koliko je učinio da zbog novih nepravdi pobegne iz njega. Otišao je prvo u Italiju, sad već sasvim svestan da jedino kriminalnim delatnostima može da preživi. Posle Italije ide u drugu, pa u treću zemlju, i tako redom. Koliko god se trudio da stane „na zelenu granu“, biva prinuđen da ulazi u pogrešne stvari i pravi više ili manje loše poteze.

Zahvaljujući svojoj inteligenciji, dospeva u sam vrh evropskog kriminala, i opet zahvaljujući inteligenciji, počinje iz njega uspešno da se čupa. Međutim, nije to tako lako. Iako i sam deo džet-seta, Bosna mu je u mislima i srcu.

Roman koji će vam biti blizak skoro jednako koliko i dalek. Pisan je u potpunosti narativnim stilom, posle završene knjige imaćete utisak da ste sedeli sa čovekom koji vam je ispričap svoj život, i posle toga vam postao blizak kao rod najrođeniji. Slikovito su opisani „naši preko grane” s one strane zakona. Roman je na momente duhovit i često s dramatičnim obrtima. Sve u svemu, nadrealno realna ljudska sudbina. Tome u prilog govori i podnaslov: Balkanska bajka po istinitoj priči.

Junak je živ i van romana Adem zvani Krst. Još jedan dokaz da život smišlja neverovatnije priče nego što je u stanju da ih proizvede mašta.

Iz naslova knjige jasno je da se bavi budućnošću, mada, što je duže čitate, shvatate da se tiče sadašnjosti. U tački gde se susreću sadašnji trenutak i budućnost moramo da se zapitamo da li je budućnost nameštena utakmica jer – ovo je vreme inovacija, to je budućnost. A u sadašnjem trenutku uglavnom (ne svi) imamo otpor i strah prema budućnosti. Nove tehnologije, otuđenje, poništavanje starih vrednosti (ili „vrednosti“) prete da ugroze mnoge poslove, radna mesta i mogućnosti za pristojnu egzistenciju i zaradu. Podrazumeva se da digitalno doba uglavnom ima mane i tek po koju vrlinu.

Da li je baš tako? U knjizi Nataše Kažić na vrlo slikovit i prijemčiv način upoređene su tradicionalna i digitalna ekonomija kroz utakmicu u kojoj učestvujemo kao publika i, ne baš objektivno, često i kao sudije. Digitalci su pobedili s 11:0. Prvi gol postigli su zahvaljujući orijentaciji ka korisniku, drugi zbog personalizacije, treći zahvaljujući virtuelnom i globalnom tržištu, naspram fizički ograničenog tržišta tradicionalaca, četvrti zahvaljujući posredničkom biznis-modelu, peti je bio autogol tradicionalaca zbog rigidnog lanca snabdevanja, šesti je bio lak, zbog mrežnog efekta poslovanja naspram ekonomije razmere, sedmi… i tako sve do 11. gola, dok tradicionalci nisu uspeli da daju nijedan, bez obzira na veliki i preveliki trud koji su uložili.

Možda će biti kasnije zašto je krajnji rezultat drastično surov kad pogledamo kako su opisani kapiteni Tradicionalaca i Digitalaca:

„Kapiten Tradicionalaca je iskusni i odvažni top executive nemačkog porekla koji je završio MBA na Harvardu, godinama predvodio velike tradicionalne industrijske koncerne širom zapadnog sveta, više puta odlikovani Iron man koji je završio svoju izvanrednu karijeru u Hong Kongu. Ove godine puni 58 godina i ovo mu je poslednja utakmica za reprezentaciju, pred dugu, bogatu i zasluženu penziju.

Kapiten Digitalaca izgleda kao tek svršeni student, mišićavi mladi Amerikanac iz Kalifornije, razbarušene kose i vitkog stasa i 29 mu je godina. I njemu je ovo poslednja utakmica pred penziju. Studirao je na Stanfordu, ali ga nije završio. Živi i radi u Palo Alto već 15 godina otkad je napravio svoju prvu digitalnu platformu na trećoj godini faksa, a firma danas vredi 200 milijardi dolara. S obzirom na to da je na nju umrežio ceo svet i njegov prihod stalno raste, može da razmišlja o penziji, ali mu ne pada na pamet!“

U Natašinoj prethodnoj knjizi Kako uspeti u korporaciji i ostati normalan bavila se radom u korporacijama u čemu ima bogato dvadesetogodišnje iskustvo, kako kod nas, tako i u inostranstvu. Obrađene su sve faze karijere, sa savetima kako da se izbegnu zamke uz mnoštvo primera, ali je ideja vodilja – raditi u skladu sa sopstvenim vrednostima. U fokusu na korisnicima i njihovoj dobrobiti i u Da li je budućnost nameštena utakmica? možemo da prepoznamo ideju vodilju prethodne knjige.

U digitalnoj eri „nema privilegovanih i svi smo jednaki„, kaže Nataša. Zašto se tradicionalna ekonomija plaši tih divnih stvari i u zloslutnom raspoloženju govori o budućnosti? Kompanije koje su usmerene na korisnika i njegove potrebe, koje imaju plemenit cilj i posluju u skladu s jakim vrednostima voljne su da se transformišu, prihvataju nove tehnologije i znanja, promovišu talente i unose inovacije. Tradicionalna ekonomija učaureno posluje, spora je i najvažnije – usmerena je na sebe i svoj profit, ne na korisnika.

Nataša daje i pregled tehnologija koje će najviše obeležiti narednu deceniju i kojima možemo da se služimo u ostvarenju svojih ciljeva. Analizira dosadašnji i budući uspeh Silicijumske doline ali i Kine, takođe podobne za inovacije, govori o pravoslavnom svetu i njegovom opiranju da u potpunosti prihvati kapitalizam ali i drugačijim vrednostima u odnosu na zapadni svet i zašto je prirodno da bude most između Istoka i Zapada…

Futuristička literatura? I jeste i nije. Ako ne počnete odmah da planirate i kreirate svoju budućnost, nećete ostati relevantni. Budućnost je sada.

Ni sa čim uporedive priče, autentične stotinu posto. Čak i one u kojima se bavi manje lepim aspektima života, odišu – životom. I radošću. Život je lep! Sve kipi od životne radosti, kakve god da su okolnosti

Kako da se zaposlite i šta vas čeka na brodu – noćna mora ili san na javi.

Sve o tumačenju natalne karte kroz 21 poglavlje, 31 ilustraciju i nebrojene primere poznatih i nepoznatih ljudi. Ovde ćete pronaći horoskope Nelsona Mandele, Merlin Monro, Edvarda Gejna, Džona Lenona, Bila Gejtsa, Breda Pita, Bila Klintona, Lilijen Betankur…