Podvodeći pripovedanje pod tematski oreol smrti, pripovedač, čini se, nastavlja važnu liniju narativa moderne književnosti i postupak davno započete rekonstrukcije mita. Soba na obali sasvim nenametljivo, čak i toplo, vraća nas našoj prirodi, prirodi čoveka koji misli i oseća, spoznaje i iskustveno proživljava, obnavlja pokidane veze sa zajednicom od koje se otuđio. Jedina sigurnost u nesigurnom vremenu je smrt, koja za čoveka današnjice nije više intimna, već postaje javna, a samim tim i desakralizovana. Naš pripovedač i samoj smrti vraća onaj izgubljeni veo privatnosti i humanosti.
Ponajviše na nas deluje esencijalna Belegišaninova veština da nas pričom suoči sa nama samima i našim najvećim ograničenjima i strahovima, te da nas istih oslobodi i da nakon zatvaranja knjige osetimo lakoću koja nam stalno izmiče. Po tome je ova proza sasvim u službi čoveka, a njene vrednosti visoko na lestvici književnih dometa.
