Proizvodi

Ima u pripovedanju, ali i ukupnom stvaralaštvu Milana Belegišanina, dubokog, istinskog saosećanja za ljudska iskušenja i stranputice kakvo donosi istinska životna zrelost čoveka i stvaraoca, ali, istovremeno, njih prožima duboka, dečja želja za harmonizacijom strašnog
sveta odraslih.

Magični realizam njegovog pripovedanja vraća se snu kao svom izvorištu ostavljajući priče koje, poput plavih leptira, trepte između čudnog i čudesnog, između škripavog, klepetavog kruga svakodnevice u kojem smo sputani lancima navike, obaveza, straha i slobodnog
uzleta sna. Poput proročanstava Gringa Bećara ove priče su moguća „presuda, koju sopstveni strah, ali i sopstvena želja – ispunjava“. Presuda po kojoj je svet ono što u njemu vidimo i naslutimo, ono što sanjamo koliko i ono što se „stvarno“ zbiva, i po kojoj, na kraju,
uvek biramo šta je ono što vidimo: oblak moljaca koji su se zakotili u dugo zatvorenom ormanu ili čudesni plavi leptiri „nastali iz leptirića u stomaku gazdine ćerke“, koji su „u jednom trenutku, iz stomaka odlepršali u orman“; anđeo neosetljiv na hladnoću snega ili hermafrodit kome su nalepili ptičja krila.

Milan Belegišanin (Novi Sad, 1956), reditelj i književnik, živi u Starom Rakovcu, podno Fruške gore. Za pozorišne predstave, koje je režirao, dobio je brojne pokrajinske, republičke i savezne nagrade. Njegovi dokumentarni filmovi (Krik, Šaputanje života, Lasta…) pobedili su na mnogim značajnim festivalima u zemlji i svetu. Za ukupan stvaralački rad 2008. godine dobio je nagradu „Slavuh Hadžić”, a 2014. godine i Oktobarsku nagradu Opštine Beočin, a
2020. godine Nagradu „Petar Lalović” za naročit doprinos o podizanju svesti o ekologiji
na filmu. Najvažnija prozna dela: Snovi zatravljenih kula (1993); Svetonikoljska noć (1994);
Horg (1997); Krila (1999); Okamenjene molitve (2001) – knjiga je bila u užem izboru za Ninovu nagradu; Kamen u žitu, trilogija (2008); Lina Šaš (2010); Zmaj (2012); Šesti red (2014); Soba na obali (2019); Čovečuljak u krošnji (2020).

Podvodeći pripovedanje pod tematski oreol smrti, pripovedač, čini se, nastavlja važnu liniju narativa moderne književnosti i postupak davno započete rekonstrukcije mita. Soba na obali sasvim nenametljivo, čak i toplo, vraća nas našoj prirodi, prirodi čoveka koji misli i oseća, spoznaje i iskustveno proživljava, obnavlja pokidane veze sa zajednicom od koje se otuđio. Jedina sigurnost u nesigurnom vremenu je smrt, koja za čoveka današnjice nije više intimna, već postaje javna, a samim tim i desakralizovana. Naš pripovedač i samoj smrti vraća onaj izgubljeni veo privatnosti i humanosti.
Ponajviše na nas deluje esencijalna Belegišaninova veština da nas pričom suoči sa nama samima i našim najvećim ograničenjima i strahovima, te da nas istih oslobodi i da nakon zatvaranja knjige osetimo lakoću koja nam stalno izmiče. Po tome je ova proza sasvim u službi čoveka, a njene vrednosti visoko na lestvici književnih dometa.