DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Nebojša Jevrić je autentična i nesalomiva ličnost, poznat po svojoj neposrednosti, hrabrosti i neustrašivosti u istraživanju i pisanju. Kao novinar i ratni izveštač, ne beži od teških tema niti kompromisa – uvek traži istinu, čak i kada to znači suprotstavljanje opšteprihvaćenim narativima. Njegov stil je oštar, britak i beskompromisan, ali istovremeno emotivan i duboko ljudski. Kao pisac, Jevrić ima sposobnost da prepozna i prikaže sirove emocije i sudbine običnih ljudi, posebno onih koje je život bacio na marginu. Njegova dela su često prožeta melanholijom, ali i surovom realnošću. Privatno, on je čovek strasti, neko ko živi intenzivno i sa uverenjem da se istina mora reći bez obzira na posledice. Ne robuje autoritetima, niti se plaši osude – njegov glas je glas onih koji su često nečujni. U srpskoj javnosti prepoznat je kao čovek koji ne zna za strah i koji svoju reč vrednuje iznad svega.

I postalo je sasvim ozbiljno sa Zbrkom riješenih zadataka iz živora i poetike. Jer, ako su zadaci iz života i njihovo rešavanje ove bili sasvim lična stvar Eliezera Pape, njegovi odgovori na poetička pitanja tiču se, ipak, svih nas. Kao da nas upućuje na elotovske težnje da poeziju/književni tekst ipak merimo u okvirima (književne) tradicije. A ona je, na jeziku kojim Papo piše, dugačka i komplikovana. Reaktuelizujući žanrova kakvi su anegdota, beseda, citat, palimsest, reinterpretacija; sasvim smisleno aktuelizujući različite jezičke registre, i postavljajući sve to (i još ponešto, uključujući i autocenzurisane beline) u poredak ove knjige, pisac kao da nas podseća da je preobilje kojim nas kao čitaoce obasipa, to poetičko i istorijsko nasleđe, i dalje tu. I da ga on eruditno ali prevashodno celishodno udeva u svoju teksturu. Ona negde u senzibilitetu sigurno nosi i novotalasni duh Sarajeva, ali se i prema tom nasleđu pisac referiše sa svešću o onome šta je bilo posle. Odgovore na zadatke iz života, Papo je pronalazio (a i dalje to čini) u biblijskom tekstu, čija kanoničnost nije kraj nego početak rešavanja zadataka i iz života i iz poetike. Za njega, ali i za čitaoca. Piščevim rečima rečeno: „Možda bi ipak bilo bolje da se počnemo baviti pitanjem kakvi bi trebalo da budemo, umjesto da dovjeka razglabamo o tome zašto moramo biti onakvi kakvi već jesmo” (Psihoanaliza i cionizam). Jer, ako potraga za istinom i vrlinom nije demodirana, a čini se da nije i ako simbolični izlazak iz robovskog mentaliteta, kada god se našli u situaciji da izađemo iz Egipta i izbacimo Egipat iz sebe (Ka jednom savremenijem razumijevanju pashalnih rituala) stoji kao zadatak, tada čitalačko iskustvo koje se baštini iz Papine knjige jeste onaj neophodni alat kojim svoju zbirku zadataka iz života (i poetike) rešavamo. Gordana Todorić

Tatjana Janković je jedinstven pisac. Njen manir podseća na Fleneri O’Konor. Samo je drugačiji. Kao kod Alis Manro, kod Jankovićeve postoji osećaj prigušene opasnosti.

Ljudi i žene kreću se protiv tog sveprisutnog osećanja. Ipak, život je veličanstven kao balerina na hali galiju. Njime vlada bog malih stvari. Jankovićeva zna da nađe priču u svemu. Beba je oblak u povoju. Devojčica stiče moć nad svojim telom i interpretativnu moć nad svetom.

Postoji nešto tajanstveno kao Indija, ali Indija nije tamo gde je tražimo. Nada za spasenje lebdi nad buvljom pijacom. Sklapanje braka je momenat mistične promene. Majka je nekad volela da čita. Majka je plela protiv smrti. Baba i deda su pobegli sa Šagalove slike. Od uživanja baba je sebi dopuštala sunce. Baba je zatvorila šake. Potom je zatvorila usta. Zatim oči. Sklopila se kao cvet u sumrak.

Detalji i raspleti dolaze da nas iznenade. Vesna je prodavala korpice od suvog cveća, besplatni osmeh sveta. Profesorka fizičkog na lošem glasu bila je čamac protiv struje – Ema Bovari, Ana Karenjina, ledi Četerli. Ove vinjete na neki način opisuju jednu žensku sudbinu. Simboličko i faktuelno se prepliću.

Bajka je ustav života. U ovim pričama se proverava njegova ustavnost. Da bismo videli svet moramo biti neustrašivi. Ono što je stvarno važno skriveno je. Kada pročitamo naslov knjige Pogled pod suknju sveta, pada nam na pamet vašarska balerina sa ukočenim očima. Zažarene lampice na zavitlanoj suknji zamiču u mrak i ponovo izviru. Strašna je. Divna je. Takav naslov sugeriše da je reč o ženskoj priči. Duhovitost, poezija i empatija je čine univerzalnom.- Vladimir Pištalo

Tatjana Janković (1973, Kragujevac) savremena je srpska spisateljica. Objavila je zbirke kratkih priča Priča Babinog sina (2008) i Danas sam bila u našoj kući (2016), kao i putopisnu prozu Prisvajanje Venecije (2018).

O nedostižnim dubinama neostvarene ljubavi

Jedna od osnovnih, ako ne i osnovna misao ovih novela je – nemogućnost da se ljubav ostvari; u stvari: nemogućnost da se dostigne punoća ljubavi koja se u jednom trenutku ukazala, a zatim iščezla. Posledice neostvarene ljubavi ostavljaju dubok duševni trag u životu čoveka ili žene, čine ga promašenim a nekad i tragičnim. U svakom slučaju ožiljci su duboki, često dublji no što ih možemo zamisliti…

"O tome zašto zaboravljena devojka odlučuje da naslika svoj život pre nego što on bude
nepovratno izgubljen i njegove boje prekrivene tamom. Zatim o čudnovatoj sahrani na
ostrvcetu u laguni u vrhu Jadrana. Ili o zagonetnom slučaju u Makijavelijevoj kući. Pa o
izazivačkoj i transgresivnoj nevolji koju rasejava mitska buba zvana govnovalj. Tu je i
potraga u gradu čuvenom po slikaru čije nam delo, nastalo usred nekadašnje evropske
pometnje nalik današnjoj, nudi divni spokoj, a koja okončava neobjašnjivim ubistvom. O
policijskom nadziranju dobitnika Nobelove nagrade. Najzad, o banji o kojoj brine i s kojom
se postepeno poistovećuje njen poslednji žitelj, a čiji se neobični snovi obistinjuju,
nagoveštavajući paralelne svetove stvorene kao nekim nepoznatim kosmičkim mehanizmom. Sve su te priče zapravo odblesak naše svakodnevice. Ponekad mučne, ponekad smešne,
podjednako realne i fantastične, a Aćinovo čarobništvo je u tome da ono što je obično
pretvara u neobično, ali i obrnuto. U svakoj priči skrivene su istine neosporno presudne za
život viđen kao lavirint u kojem se smenjuju pustoš i neprocenjivo blago, i one bi mogle biti

piščev pripovedni testament."

ZBIRKE JUVELIRSKIH REČENICA!

„Pištalove knjige se čitaju kao poetski niz bez presedana u novijoj srpskoj prozi. Već Slikovnicom, svojom prvom knjigom, pisac je svoj svet, imaginarni 'Patetikon', sa nestvarnim likovima - senkama, u neodređenom vremenu, i u rasplinutom prostoru, gradio koristeći se svojevrsnim p(r)oezijskim postupkom.

Pištalovi prozni fragmenti Noći (ti 'putopisi kroz osećanja'), sklopljeni od vizuelnih impulsa jezika, izmiču parafrazi."
- Mihajlo Pantić

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude "on." Okrećući stranice on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci ("ti uobličeni delovi ništavila") pričaju o onim ličnim istinama koje greju krv. Pripovedaju o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.
U najpovršnijem dizajnu knjige vidimo, kroz jedan američki prozor, različite nacionalne mentalne enterijere, iz celog sveta, u koje su, kao u različita odela, obučene njene priče. Junaci, raznobojnim nacionalnim očima, posmatraju manje-više isti svet. Sažimajuću tačku preseka ovih stilskih vežbi literarnog listanja geografskog atlasa svi oni nalaze negde u mentalnom prostoru Amerike. Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda

Reč je o sedam realističkih fantazija koje se mogu pročitati za jedan dan ili za sedam dana i noći! Izdavač kaže:
"Priče su tako reći istinite. To znači da ih je izmislila sama stvarnost u svojim najmaštovitijim trenucima. Njihov zaplet je sam život... Srce će vam biti lako i zdravije sa pričama koje se ne mogu prepričati i ne mogu zaboraviti".

Vladan Matijević rođen je 16. novembra 1962. godine u Čačku. Počeo je da objavljuje 1995. i do sada je objavio tri romana, dve zbirke poezije i zbirku pripovedaka “Prilično mrtvi”, za koju je dobio Andrićevu nagradu 2000. godine.
Njegov roman “Pisac izdaleka” je jubilarni, 50. dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine (u 2003.).

"Strip brz kao spot!"
"Ovo je zaista pesma."
KNJIGA KOJOJ NI SRCE MALOG PRINCA NE MOŽE ODOLETI

Književna i strip imaginacija, na jednom mestu, u noveli Korto Malteze, otvaraju istovremeno vrata i vidljivog i nevidljivog.
Ovaj romantični junak ("Odisej bez cilja, setni maneken epohe u kojoj elektricitet prekida doba senki, gusar koji u mreži meridijana traga za legendom") doplovljava na Haiti.
Odmah se suočava sa zlim silama predstavljenim u vidu lokalnog bosa, vlasnika svega i svačega u tom nesretnom mestu. Sukob je na život i smrt, a između njih su - nekoloko dana, lepotica Hermina, vudu magija, rat u Evropi, revolucija u Kini. Malteze ubija svog protivnika, mnogima je zbog toga lakše (barem trenutno), a on, kako to inače biva, odlazi. Posledice vudu magije oseća još neko vreme. Sve se to dešava u egzotičnom miljeu "afričke kulture u rasapu, preko koje je pošećereno hrišćanstvo"...

Koristeći kao pripovednu matricu poznatu istorijsku priču o Aleksandru Makedonskom i njegovom osvajanju sveta, lišavajući se dakle, faktora proznog iznenađenja, Vladimir Pištalo nam ustvari priča o pripovedanju samom i o tome kako literatura snove o moći i o besmrtnom uvek iznova ispisuje kroz preplet četiri vrste borhesovskih velikih priča - o potrazi i o povratku, o opsedanju grada i o žrtvovanju božanstva.
Na način moderne bajke, one koja podrazumeva čitalačko potonuće u mnoštvo pesničkih figura ili otrkrivanja drugačijeg sveta kroz oneobičene sinestetičke momente proznog pisma, Pištalo u deset poglavlja, ispripovedanih praktično u jednom dahu, ispisuje, naoko zaobilazno, onu vrstu stilskih vežbi koja za temu imaju dokazivanje postojanja pripovedača i njegove svesti.
Nova knjiga, povest ili novela "Aleksandrida", ili pak, kako sam pisac kaže, "saga o tome šta je svet i šta nije svet, gde on počinje, a gde prestaje", vraća ovog autora ka njegovim ranim proznim strategijama iz knjiga "Manifesti" (1986) i "Korto Malteze" (1987), odnosno ka ekspresivnom zaoštravanju pripovednog i ontološkog smisla kroz poetizovan unutarjezički rad na vlastitoj varijanti slikovnog pisma.