DOMAĆI AUTORI

Nulta egzistencija je dnevnički zapis književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova tokom šezdesetogodišnjeg umetničkog stvaralaštva.

Od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajuci Godoa” i osnivanja Ateljea 212, rada na Radio-televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame, ovo delo je prožeto važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena.

Treća knjiga prati godine ratova i raspada Jugoslavije, od 1991. do 2006. godine. Usled pogoršanog zdravlja, Ugrinov napušta javni život i sve više se povlači u sebe, posvećujući vreme isključivo pisanju. Priprema za štampu dva memoarska prozna dela i nekoliko romana. Pre odlaska na bolničko lečenje zavšava i treći deo dnevnika „Nulta egzistencija”, uz napomenu da „pisanje nema potrebu da se bavi ničim drugim sem samim pisanjem. Samo izvrsno pisanje čini umetnost pisanja. Samo poseban stil dostiže umetnost.

Ljepša i starija Sarajevska megila je tekst koji se ističe svojim bogatstvom u mnoštvu glasova, ali i u napetosti između usmenog i pisanog, onog što se pamti (jer je izgovoreno) i onoga što opstaje (jer je zapisano). Neprestano se krećući između dokumenta i priče, službenog jezika vlasti – njegovih fermana i spiskova – i (često krhkog) ljudskog govora, Papin tekst pred čitaoca postavlja primjere jezika koji može proizvesti (i proizvoditi) nepravdu – jezika koji ne samo što ne opisuje stvarnost već je izvrće i nasiljem utvrđuje. Nasuprot tome, pripovijedanje – noseći moralnu dimenziju – postaje i prostor otpora i mjesto očuvanja smisla. Tako, putem tradicije u kojoj je govorenje odgovaranje za istinu, a pisanje izazivanje trajanja, pripovjedač pokazuje da je laž vlasti u romanu opasnija od samog nasilja, jer je ona pokušaj ozakonjenja nasilja jezikom. Nikola Miković Papo nam upravo razotkriva trostrukost kao njeno glavno obeležje – trostrukost vera, zakona i činjenja na triput živoj i triput mrtvoj zemlji one jedne i u ljusci ponunane Bosne. Na kraju, on u svom neznanju, više no u svome znanju, uprkos sklonosti da se odrekne pouke, daje ono što nam ostaje da učimo: kako isti čovek nikad nije isti; kako ista zemlja nikad nije ista; kako ista priča nikad nije ista. Petar S. Jevtić Eliezer Papo (1969, Sarajevo) profesor je sefardske književnosti na Ben-Gurion Univerzitetu u Negevu. Njegov istorijski roman, Sarajevska megila (2001) našao se u užem izboru za Ninovu nagradu, a u Agori su izašle njegove knjige priča – Nesabrane priče (2022) i Zbrka riješenih zadataka iz života i poetike (2024).

Radnja novog romana Aleksandra Gajića Ključ prevrata smeštena je u drugu polovinu septembra i prvih šest dana oktobra 2000. godine, u vreme državnog prevrata i pada Slobodana Miloševića.

U taj revolucionarni istorijski milje Gajić veoma vešto uvodi svoju do pucanja napetu fikciju, koju ponovo predvodi major Sokol Filipović, junak Kremanske straže, Gajićevog romana prvenca. Ključ prevrata nudi priču u kojoj se sudaraju i sarađuju obaveštajne službe, policija, navijačke i kriminalne grupe i tajanstvene okultne organizacije. U jednom neizvesnom detektivskom zapletu smenjuju se akcione scene, zaverenički poduhvati i misteriozni rituali. Ovaj roman je spoj okultnog i političkog trilera koji nam otkriva jednu zakulisnu istoriju, izmaštanu, ali moguću – i čita se u jednom dahu.

Aleksandar Gajić (1973) je savremeni srpski pisac, ali i doktor pravnih i političkih nauka, naučni savetnik na Institutu za evropske studije u Beogradu i profesor na katedri za bezbednost Fakulteta za pravne i poslovne studije „Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu – i upravo su ta piščeva vanliterarna znanja i veštine u velikoj meri doprinela ubedljivosti i utemeljenosti ovog romana.

Pred čitaocem je tiha, ali snažna proza, u kojoj se život prikazuje u svojim paradoksima... vrsta knjige koja ne galami, ali ostaje u čitaocu dugo nakon čitanja.

Njeni junaci nisu heroji u epskom smislu – to su obični ljudi, često na ivici, rastegnuti između onoga što osećaju duboko u sebi i onoga što im stvarnost, rutina i društvene okolnosti nameću. Tu dolazi do sukoba, ali ne nužno dramatičnog – češće je to sukob u tišini, u pogledu, u misli koja ostaje neiskazana. Proza koja je emotivno bogata, senzibilna i psihološki prodorna dok se stil kreće od lirskog ka fantastičnom, od realističnog ka simboličnom dok likovi tragaju za smislom, lepotom ili oslobođenjem u svetu koji ih pritiska normama, ratovima, strahom ili ustaljenim ulogama.

Upravo ta tanana linija između običnog i neobičnog koju Ljiljana Lukić vešto stvara čini ovu prozu autentičnim tragom u savremenoj srpskoj književnosti. Autorka majstorski otvara svet u kojem se stvarnost i mašta prepliću. Prostor u kome se radnje odvijaju deluje kao neka vrsta malog, zatvorenog univerzuma – mesta koje postoji istovremeno u stvarnom i u unutrašnjem svetu likova.

Tu su prisutni elementi svakodnevice, ali obrađeni na poetski način, što stvara utisak magičnog realizma. Čitalac se oseća kao da prisustvuje nekom drevnom pripovedanju, ispod krošnje, u tišini i hladu.

S ove strane je sigurnost, Poredak. Napolju su: Postapokaliptični pejzaž i nepoznata čudovišta koja ga obitavaju; Ruševine davnih civilizacija; Divljina sa ruševinama, ili Prosto divljina. * Šta je, pedesetih i šezdesetih godina Dvadesetog veka, unutra, a šta spolja? Unutra, to je Partija. Unutra, to je ideologija, i posao. Napolju, to je minsko polje, divljina. Unutar svega toga je Arhiv, kao nepoznata teritorija. Kao prošlost puna zamki. Arhivar je vodič kroz tu nepoznatu teritoriju. U kojoj se nalaze dokumenti kao predmeti koji mogu biti i zamke. Jednostavno zato što dolaze iz prošlosti, koja se nalazi van sadašnjeg. I kojima samo posebno ovlašćeni znaju da rukuju.

UMETNOST SLUŠANJA

Zoran Ljubičić istrajava u nameri da meni lično, kao i svojim čitocima, otkrije „velike tajne u malim pričama“. Najpre, valjda, preko „Čitanja sa usana“, pa „Otkopčavanja“, i preko “Crvotočine“... Hvalio sam ga posle „Otkopčavanja“ pominjujući ga uz Harmsa i Miku Antića. Ovoga puta dajem sebi slobodu da ga pomenem uz mene, i seriju emisija „Fazoni i fore“, preciznije – uz moju rubriku „Vesti iz nesvesti“, u svakoj od 157 epizoda ove serije! Ali nije samo to katanac koji nas vezuje! Zoran Ljubičić se rodio osam godina pre nego što se „rodila“ moja prva knjiga „Ma šta mi reče“. Kao da sam ciljao da se taj srećni događaj odigra tek kada Zoran odraste, i doraste, da ga sačeka dobra lektira! Odmah sam znao da nam je svanula „jedna nova literarna zora, uzbudljivog umetničkog glasa“. Hvalio sam se da je LJUBI, iz njegovog prezimena, mitološka poruka, i da smo određeni da budemo „braća po jutrenju“! Svedok nam je Zoranova kratka priča „Umetnost slušanja“: „VISOKOUMNI RAZGOVOR JE TRAJAO SATIMA, A DA NIKO NIJE REKAO NI REČ!“

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ

Nebojša Jevrić je autentična i nesalomiva ličnost, poznat po svojoj neposrednosti, hrabrosti i neustrašivosti u istraživanju i pisanju. Kao novinar i ratni izveštač, ne beži od teških tema niti kompromisa – uvek traži istinu, čak i kada to znači suprotstavljanje opšteprihvaćenim narativima. Njegov stil je oštar, britak i beskompromisan, ali istovremeno emotivan i duboko ljudski. Kao pisac, Jevrić ima sposobnost da prepozna i prikaže sirove emocije i sudbine običnih ljudi, posebno onih koje je život bacio na marginu. Njegova dela su često prožeta melanholijom, ali i surovom realnošću. Privatno, on je čovek strasti, neko ko živi intenzivno i sa uverenjem da se istina mora reći bez obzira na posledice. Ne robuje autoritetima, niti se plaši osude – njegov glas je glas onih koji su često nečujni. U srpskoj javnosti prepoznat je kao čovek koji ne zna za strah i koji svoju reč vrednuje iznad svega.

I postalo je sasvim ozbiljno sa Zbrkom riješenih zadataka iz živora i poetike. Jer, ako su zadaci iz života i njihovo rešavanje ove bili sasvim lična stvar Eliezera Pape, njegovi odgovori na poetička pitanja tiču se, ipak, svih nas. Kao da nas upućuje na elotovske težnje da poeziju/književni tekst ipak merimo u okvirima (književne) tradicije. A ona je, na jeziku kojim Papo piše, dugačka i komplikovana. Reaktuelizujući žanrova kakvi su anegdota, beseda, citat, palimsest, reinterpretacija; sasvim smisleno aktuelizujući različite jezičke registre, i postavljajući sve to (i još ponešto, uključujući i autocenzurisane beline) u poredak ove knjige, pisac kao da nas podseća da je preobilje kojim nas kao čitaoce obasipa, to poetičko i istorijsko nasleđe, i dalje tu. I da ga on eruditno ali prevashodno celishodno udeva u svoju teksturu. Ona negde u senzibilitetu sigurno nosi i novotalasni duh Sarajeva, ali se i prema tom nasleđu pisac referiše sa svešću o onome šta je bilo posle. Odgovore na zadatke iz života, Papo je pronalazio (a i dalje to čini) u biblijskom tekstu, čija kanoničnost nije kraj nego početak rešavanja zadataka i iz života i iz poetike. Za njega, ali i za čitaoca. Piščevim rečima rečeno: „Možda bi ipak bilo bolje da se počnemo baviti pitanjem kakvi bi trebalo da budemo, umjesto da dovjeka razglabamo o tome zašto moramo biti onakvi kakvi već jesmo” (Psihoanaliza i cionizam). Jer, ako potraga za istinom i vrlinom nije demodirana, a čini se da nije i ako simbolični izlazak iz robovskog mentaliteta, kada god se našli u situaciji da izađemo iz Egipta i izbacimo Egipat iz sebe (Ka jednom savremenijem razumijevanju pashalnih rituala) stoji kao zadatak, tada čitalačko iskustvo koje se baštini iz Papine knjige jeste onaj neophodni alat kojim svoju zbirku zadataka iz života (i poetike) rešavamo. Gordana Todorić

Autofikcijski roman 24×30 bavi se (ne)sposobnošću prihvatanja promena (mesta boravka, društvenog statusa, starosnog doba, imovinskog stanja, imidža, tradicije, društvenog uređenja, vere...). I uopšte, bilo čega što protagonistkinja smatra suštinskim u građenju svog identiteta. Glavna junakinja, koja je ujedno i naratorka, ima 48 godina, momka od 54 godine i psa. Nema svoj stan, ni decu, često putuje i naslikala je hiljade slika. Radnja beleži njen jednomesečni rezidencijalni boravak u ateljeu u Ulmu, koji je podseća na stan u kojem je jedno vreme živela u Kisačkoj ulici u Novom Sadu. Kako ljudsko telo smatra kućom u kojoj boravi duša, a arhitekturu organskom tvorevinom koja se pod uticajem svojih stanara vremenom menja, ona upoređuje ova svoja dva privremena boravišta, kao dva lika, i kroz njih poredi dva grada, njihovu istoriju i društvo. Uz to, oba stana pohode različiti duhovi neprilagođeni promenama i remete njen mir. Dnevnički koncipirana, knjiga sadrži hronološki nizane priče o autorkinom upoznavanju sa gradom, muzejima, ljudima, suočavanju sa sopstvenim životnim promenama, dok naraciju presecaju poređenja „nas” sa „njima”, razmišljanja o umetnosti i savremenoj likovnoj sceni, ali i misli o smrti, jer „stav prema smrti određuje stav prema životu”.

Novi roman dobitnika nagrade „Meša Selimović”, Nebojše Lapčevića, zasnovan je na nekoliko isprepletanih pripovednih tokova u dvadeset četiri poglavlja, većma lirske proze: o umetnosti, o precima, ljubavi i strasti, o duši, propadljivosti čoveka i smrti, o čulnom ka misaonom, o sopstvu i zajedničarenju, mitu i legendi Tromoravlja, o lepoti stvaralaštva, oneobičavanju i vaskrsloj prirodi... Gospodin slučaj je hteo da pismo sa tapijom na Zakos livadu u Jankovoj klisuri iz 1833. godine, od čukundede Đorđija, čudesnim putevima, stigne na adresu kompozitora u poznim godinama – Adama Dedinca. Njemu, s jedne strane, ovaj nepoznati libreto postaje stvaralački izazov, uzbuđenje i opsesija, dok s druge strane istraživački podvig, uz pomoć grešnika, prijatelja Koste Pamjatnika, uspostavlja i jednu drugačiju, narativnu nit Priče... Tako Sejač – simboličan lik u libretu za operu libretiste Anonima koji je pisao u osamnaestom veku za nepoznatog naručioca – iz stranice u stranicu biva i multisemantički simbol iz kojeg se celokupni značenjski potencijal romana ekstrahuje i ponovo u njega vraća. Adamovu neusklađenost sa tokovima civilizacije dvadeset prvog veka otežava i situacija zbog teško obolele supruge Evgenije, ljubavi kojoj je sasvim posvećen. Gde je zaklon od ovog sveta? Lična dužnost čija je supruga na samrti ili stvaralački sveti zanos kompozitora stavljenog na iskušenja... Kuda krenuti, kojoj se uzvišenosti prepustiti? Impozantni polilog sada vode Smrt, Ljubav i Umetnost... Umetnik će svoje delo posvetiti lepoti prirode, čistoti sveta u kojem je moguće odvojiti žito od kukolja, gde oseća neprestano prisustvo: Stanislava Biničkog, grofa Save Vladislavića, Vivaldija, Eho-Faustitisa, Vinsenta van Goga, Dubrovčanina, Kulturnika, Suslova, Lazara Čolaka Antića, Ćir Nesanika, Angel-tice, vilosne učenice Petre Ribnik... Gde će čuti nebesku kompoziciju kad je pozorište zaključano, gde će naći Terra incognita, svet koji je svakome prostran, svet koji vraća prostor Tromoravlja u srpsku književnost. Nebojša Lapčević (1966, Kruševac) savremeni je srpski književnik. Piše poeziju, prozu, kao i libreta i dramske tekstove. Za svoje književno stvaralaštvo ovenčan je sa više značajnih priznanja, poput nagrada „Meša Selimović”, „Radoje Domanović”, „Srboljub Mitić”, „Đura Jakšić” i dr.

Segmentiran u osamnaest poglavlja, roman U jednom dahu obuhvata kasne devedesete godine i prati životna iskušenja dvojice glavnih junaka: mladog pisca poreklom iz emigracije i inostranog dopisnika. Obojica kreću u svojevrsni Road Trip kroz Srbiju, s ciljem izveštavanja o Protestu. Dok novinar šalje dopise svojih anketa, dotle mu mladi pisac služi kao konsekutivni prevodilac. Jedan tok romana pruža sliku prvih koraka ulaska u književnost, dok je drugi, dominantniji, onaj koji opisuje susrete inostranog dopisnika sa građanstvom i seljaštvom, sa predstavnicima vlasti i opozicije, diljem zemlje. Ceo siže dat je u vedroj (i pomalo setnoj) atmosferi, sa mnoštvom veselih i burlesknih scena iz porodičnog i društvenog života. Roman biva protkan intertekstualnim literarnim pasažima i referencama koje upućuju na rokenrol, odnosno Novi talas, koji predstavlja muzičku potku njihovih kretanja. Okidač za reminiscenciju je telefonski poziv prijateljice, punih dvadeset godina nakon tih događaja. Kao svojevrsna georefleksija, ovaj roman predstavlja hroniku jednog kako geografskog, tako i mentalnog, ili pak najintimnijeg unutrašnjeg prostora i unutrašnjeg govora pojedinca, na raskršću istorije i savremenog trenutka, a sve u iskustvenom i pažljivom radu na jeziku, stilskim, motivskim i semantičkim raslojavanjima, između jednostavnog, sažetog izraza i semantičkih bujnosti metafore, alegorije, parabole... Složeni svet njegovih protagonista biva na trenutke toliko predočiv, a onda iznova višeslojan, skriven, nedokučiv, u igri jezika koji postaje jedan od junaka romana. * Boris Lazić (1967, Pariz), savremeni srpski pisac i prevodilac. U jednom dahu je njegov peti roman, nakon objavljenih romana: Gubilište, Pank umire, Dupli album i Očinstvo.

PITATE SE KO SAM? Ja sam Anđeo. Moje ime je AHAVA. Zapravo, ono to nije, ali bih ovom pričom koju ću vam ispričati želeo da ga zaslužim, ne bi li me bar poneki od vas tim imenom oslovljavali. Kada kažem AHAVA, zbilja pomišljam na svu težinu kanonskih okova kojima sam obručen, nadajući se, ne bez izvesne doze humora (jer jedno bez drugog ne ide), da su bar poneki od vas „overili” Vendersov ili Bergmanov pokušaj da objasni koliko je teskobno anđelu smrti postati anđelom LJUBAVI. PITATE SE GDE SAM? ...Znate li za ono mesto gde Ister tromo teče kraj Kule Nebojše? Tu, gde nemo svedoči a imao bi o čemu da priča... e, pa malo iznad, povrh dorćolskih dvorišta, tih oaza iscrtanih jorgovanima, jasminom i pokojim kiselim drvetom... Eto tu sam, čini se odvajkada, ali ne sumnjajte u moje prisustvo. Ja ne obmanjujem pričajući koješta. Ja ne umem da lažem. Međutim, ja jesam nevidljiv i od vaših čula skriven svojom anđeoskom prirodom, ali ne za svakoga, jer uočavaju me psi i pokoje nadareno dete koje iz tog razloga redom ismevaju. Omnipotentan sam, razume se, u svoj svojoj tajnosti ali, opet, nisam demijurg. Zapravo, skoro da jesam ali, samo u toj uskoj delatnosti koju, vi – ljudska bića, nazivate – smrt.

Pred čitaocem je jedanaesti roman Slobodana Mandića.

Tematski okvir ove proze jeste zrenje, dugotrajni i naoko neprimetni proces tokom koga protagonisti stiču spremnost za unutrašnje preobražaje.
Drugim rečima, na ovim stranicama teče priča o bezazlenosti izloženoj svetu, o odbrani prostora intime. Polazna tačka Antikvara Gospodnjeg u figuri je pripovedača: on dobija nalog da sačini rodoslovno stablo svoje porodice, pritom uvidevši da u rodoslov mora uvrstiti i pojedince koji tu spadaju tek po unutarnjoj srodnosti sa njim. Slede neočekivana otkrića, iskrsavaju srodnici i preteče iz dubina vremena.

Pripovedač traga za mestom od koga počinje područje duha. „Konačno je sve propalo, dosta sam strepeo, najzad sam slobodan.“
Eto prvog stepenika; motoa za epitaf, u kome je lik Senatora u celosti sažet. Napuštanje karijere i visokog položaja, povlačenje iz svetskih poslova, u tišinu – već samo po tome, rodonačelnik je neobične loze čije razgranavanje pisac prati iz stranice u stranicu.

I moj slučaj ponavlja, kaže pripovedač, kako će se svako više puta naći pred Sfingom, kada mora dati odgovor. Njegov prvi susret sa tim čudovištem zbio se kada je dečak od koga se neprekidno udaljava posađen na stolicu bez naslona, da polaže račune veštaku zvanom otac. Tada se po prvi put, i ne znajući o čemu je reč, prihvatio prevođenja stvarnosti u fikciju, upinjući se da ona bude toliko uverljiva da je istražitelj prihvati kao istinsku realnost, stvarniju od one koja mu se pričinjava. Istovremeno je, iz odgovora na unakrsno očevo ispitivanje, počinjalo otkrivanje sopstvenog života kao priče.

Slobodan Mandić (1947, Sutjeska) savremeni je prozni stvaralac; autor romana, pripovedaka, eseja. Njegova prozna ostvarenja nagrađena su sa više značajnih književnih priznanja među kojima su i nagrade „Isidora Sekulić“, „Beskrajni plavi krug“, „Svetozar Ćorović“ i „Branko Ćopić“.

Roman Kraut ili saće, ispisan u četiri poglavlja, arhaičnim jezikom i baroknim narativom oplemenjenim brojnim digresijama i asocijativnim prizorima, prati život i rad pesnika, filozofa, lekara i alhemičara Jakopusa Krauta od njegovih zrelih godina do starosti, njegova traganja i istraživanja širom Evrope poznog srednjeg veka. Obrazovan i nadaren za razne duhovne discipline, upućen u veštinu dugotrajnog memorisanja građenjem Zamka pamćenja, vođen knjigama i spisima (među kojima su i oni slavnog Paracelzusa) ali i narodnim pričama, Kraut putuje na ostrva, odnosno odlazi u planine kako bi se lično uverio u nepoznate, neobjašnjive pojave. Na ovom putovanju, svako otkriće menja njegove svetonazore, bilo da je reč o kosturu anđela, vampirovom oku, ili znamenitom kamenu mudrosti. On je u milosti bogatih aristokrata i gost u njihovim palatama, pritom upoznajući znamenite ličnosti poput Kazanove ili grofa Sen Žermena, koji je, navodno, ovladao tajnim znanjima koja su mu darovala besmrtnost. Alhemičar prisustvuje i demonstracijima tehnoloških novotarija finansiranih od bogatog mecene koji, zbog spletki, pada u nemilost dužda grada-države. I sam Kraut dopada u tamnicu, a odatle, iscrpljen i ostareo, biva, kao znak milosti, poslat da bude upravitelj gubavišta gde, uprkos svim nedaćama, pomaže gubavcima, nastavlja da piše traktate i da sistematično, po cenu ličnih žrtava, sprovodi eksperimente stvaranja veštačkog čoveka sve do konačnog uspeha. Tako se, u iskušenjima kroz koja njegov protagonista prolazi u interakcijama sa čitavom lepezom drugih aktera jedne mistične priče, otvara složeni lavirint između mistike, alhemije, fantastike i višestrukih preobražaja žanra romana koji i u savremenom trenutku nastavlja provokaciju sopstvenih konvencija…

Nulta egzistencija je dnevnički zapis književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova tokom šezdesetogodišnjeg umetničkog stvaralaštva – od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame – ovo delo je prožeto važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu ovog autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena. Stojan Ćelić, Vasko Popa, Josip Broz Tito, Dragoljub Draža Mihailović, Dobrica Ćosić, Radomir Konstantinović, Dr Hugo Klajn, Oskar Davičo, Ivo Andrić, Borislav Mihajlović Mihiz, Marko Nikezić, Latinka Perović, Mića Popović, Mira Trailović, Ljuba Tadić, Rade Marković, Laza Vozarević, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač, Miro Glavurtić, Filip David i Slobodan Stojanović su samo neki od protagonista ovih dnevnika koji sadrže zapise o bitnim ambijentima, kao i gradovima u kojima je Ugrinov boravio: Monte Karlu, Nici, Parizu, Firenci, Sijeni, Dubrovniku, Ulcinju… Prva knjiga dokumentuje period posleratnog razvoja i uspona, do 1972. godine. U nastavku slede još dve knjige dnevnika, u kojima Ugrinov prati godine sloma i raspada Jugoslavije.

Tatjana Janković je jedinstven pisac. Njen manir podseća na Fleneri O’Konor. Samo je drugačiji. Kao kod Alis Manro, kod Jankovićeve postoji osećaj prigušene opasnosti.

Ljudi i žene kreću se protiv tog sveprisutnog osećanja. Ipak, život je veličanstven kao balerina na hali galiju. Njime vlada bog malih stvari. Jankovićeva zna da nađe priču u svemu. Beba je oblak u povoju. Devojčica stiče moć nad svojim telom i interpretativnu moć nad svetom.

Postoji nešto tajanstveno kao Indija, ali Indija nije tamo gde je tražimo. Nada za spasenje lebdi nad buvljom pijacom. Sklapanje braka je momenat mistične promene. Majka je nekad volela da čita. Majka je plela protiv smrti. Baba i deda su pobegli sa Šagalove slike. Od uživanja baba je sebi dopuštala sunce. Baba je zatvorila šake. Potom je zatvorila usta. Zatim oči. Sklopila se kao cvet u sumrak.

Detalji i raspleti dolaze da nas iznenade. Vesna je prodavala korpice od suvog cveća, besplatni osmeh sveta. Profesorka fizičkog na lošem glasu bila je čamac protiv struje – Ema Bovari, Ana Karenjina, ledi Četerli. Ove vinjete na neki način opisuju jednu žensku sudbinu. Simboličko i faktuelno se prepliću.

Bajka je ustav života. U ovim pričama se proverava njegova ustavnost. Da bismo videli svet moramo biti neustrašivi. Ono što je stvarno važno skriveno je. Kada pročitamo naslov knjige Pogled pod suknju sveta, pada nam na pamet vašarska balerina sa ukočenim očima. Zažarene lampice na zavitlanoj suknji zamiču u mrak i ponovo izviru. Strašna je. Divna je. Takav naslov sugeriše da je reč o ženskoj priči. Duhovitost, poezija i empatija je čine univerzalnom.- Vladimir Pištalo

Tatjana Janković (1973, Kragujevac) savremena je srpska spisateljica. Objavila je zbirke kratkih priča Priča Babinog sina (2008) i Danas sam bila u našoj kući (2016), kao i putopisnu prozu Prisvajanje Venecije (2018).

Dozvola za bicikl je delo Aćinovog višedecenijskog kreativnog druženja s Francom Kafkom. Uvek sam se pitao otkuda toliko Kafkine rukopisne ostavštine, te razgovori, te prozni fragmenti, pa nekakvi crteži i cele kratke priče, odakle ta bujica izvire, i svake godine sve više i više navire ispod gore zvane Jovica Aćin.

Teško je bilo ne posumnjati u njihovog priređivača. Posle ovog romana – znam. Ispod tajne o bogatstvu i obilju Kafkinih posthumnih spisa iskrsavaju nove, još crnje tajne. One neće čitaocima promaći. Ovo je roman o čitanju i pisanju, ali i o krađama, podmetanjima, nameštenim samoubistvima, udvajanjima likova, roman koji nam, iz ličnog ugla i iskustva izvesnog Bicikla, evocira ogromnu meru prisustva kafkijanske mračne materije u duhu i životu nekadašnje Jugoslavije, ali i sadašnje Srbije. Zbog ovog enigmatičnog romana, njegovom piscu, koga nikako da prođe zviždanje, preti otvaranje procesa.

Kriv ili nevin, maštoglav ili samo sluđen, nema veze, sledi mu kazna. A kazna za mene je što sam došao do kraja romana, jer nisam želeo da roman ikad završi. Gojko Tešić

U romanu Poslednja noć Fra-bega Miroslav Janković beleži sve ili gotovo sve o čemu je Andrić ćutao celog svog života, otkrivajući nam Andrićevu unutrašnju borbu i oproštaj od sveta u kojem je ostavio duboki trag. U ovom romanu saznajemo i više o Milici, jedinoj ženi koju je Andrić cenio, možda i voleo, koja korača pored njega na poslednjem putu, koji se završava tamo gde se niko ne vraća.

Roman "Poslednja noć Fra-bega" je briljantan traktat o jednom narodu, koji nam Miroslav Janković predočava kroz romanesknu fikciju, ali u njoj je sadržana večna ljudska težnja za preispitivanjem kulturoloških i civilizacijskih postignuća jer nam samo nova saznanja pružaju mogućnost da kročimo ka apsolutnoj istini.

Miroslav Janković nam otkriva Andrićevu unutrašnju prirodu, koja postaje dominantna narativna dimenzija ovog dela, manifestujući se kroz arhetipska i egzistencijalistička osećanja straha, nemira, patnje, nemoći, ali i večne prometejske potrebe da se život učini dostojnim njegovog tvorca.

Roman nas vodi kroz Andrićevo poreklo, detinjstvo, najveće ljubavi, istorijske i socijalne zbitije i okolnosti u kojima je živeo i stvarao, o poimanju umetnosti, o značajnim piscima njegovog veka, kultnim političkim ličnostima, karakterologiji Bosne i Srbije, oblikujući etnopsihološku viziju sveta u različitim razdobljima.

O nedostižnim dubinama neostvarene ljubavi

Jedna od osnovnih, ako ne i osnovna misao ovih novela je – nemogućnost da se ljubav ostvari; u stvari: nemogućnost da se dostigne punoća ljubavi koja se u jednom trenutku ukazala, a zatim iščezla. Posledice neostvarene ljubavi ostavljaju dubok duševni trag u životu čoveka ili žene, čine ga promašenim a nekad i tragičnim. U svakom slučaju ožiljci su duboki, često dublji no što ih možemo zamisliti…

Roman o prekoračivanju svakodnevnog
Savon de fleurs je roman o beogradskoj duhovnoj klimi šezdesetih godina XX veka. Unekoliko slojeva, on, na širem planu, paralelno prati propast predratnog građanskog staleža i formiranje novog ; tzv. Crvene buržoazije, zatim umetnička istraživanja nekolicine prvorazrednih likovnih umetnika, kao i porodične i ljubavne relacije glavnog junaka i naratora ovog romana.

“Beautifully written, immensely entertaining, and astonishingly original in the way it tells the story of a man who they used to say ‘invented the twentieth century,’ but whose life is still an enigma, Tesla: A Portrait with Masks has the richness, the high jinks and the originality of such modern classics as Günter Grass’s The Tin Drum and Gabriel García Márquez’s One Hundred Years of Solitude.” Charles Simic “Much has been written about Nikola Tesla, but Vladimir Pištalo’s extraordinary and profoundly original novel manages to tell us something entirely new — not only about the brilliant ‘mad-genius’ inventor but also about the ways in which literature and the imagination can transform biography into great art.” Francine Prose “Tesla is a profoundly absorbing meditation on the early, defining years of the modern age. Vladimir Pištalo has drawn a lightning-etched portrait of a genius as powerful, as transformative and as mysterious as electricity itself.” Ken Kalfus “Vladimir Pistalo’s new novel abounds with energy. His sentences crackle with fantastical images… Tesla is a dynamo of a novel, and Pistalo writes as though he's fueled by a power plant of his own devising.” Star Tribune (Minneapolis) “A compelling fictionalized account of inventor Nikola Tesla’s inscrutable and solitary life… Pištalo’s thorough account of a great man’s personality and habits is done to fine effect.” Publishers Weekly “A novel aflame with the energy of a singular life… Pištalo’s potent imagination allows him to see beyond the events into Tesla’s tortured heart, exposing the proud visionary’s existential fears and his strange delusions… Thanks to talented translators, English-speaking readers now share a prize-winning Serbian masterpiece.” Booklist, starred review

Nataša potiče iz obične, skladne, gradske porodice. Kao studentkinja stupa u ljubavnu vezu sa nešto starijim kolegom Brankom. Plod te za nju romantične ljubavi je sin Aleksandar koga rađa uz podršku svojih bližnjih, ali bez Brankove saglasnosti. Ona neizmerno uživa u materinstvu i dobro neguje svog sina. U Branku se odjednom javlja želja da ima sina kraj sebe i počinje borbu za starateljstvo. U tom nadmetanju Aleksandar postaje oružje svojih roditelja. Rastrgnut između majke i oca Aleksandar se priključuje grupi navijača lokalnog fudbalskog kluba gde važe posebna pravila.

"Na kraju sveta, Ksander Ilije Bakića romaneskno je majstorstvo u kojem se celokupna drama mikrouniverzuma alternativnih svetova oslikava u motivsko-tematskoj i jezičko-stilskoj složenosti „ukroćenog haosa“ teksta.

Poetičkim putokazima između pseudoistorijskog, fantastičnog i avanturističkog romana, izlazeći iz očekivanih žanrovskih granica književne fantastike (čime se ovaj autor još jednom afirmiše kao prozni pisac koji ruši čitalački „horizont očekivanja“), ali i kompleksnošću svih 25 narativnih segmenata knjige koji su nadograđeni zavodljivim slikama visokog poetskog naboja i delikatnim semantičkim bravurama, ovaj roman se poetički nastavlja na Bakićevu prethodnu knjigu priča Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, sa kojom deli snažan značenjski stožer i centralni simbol u kreiranju Priče – a to je PUTOVANJE.



Njegov glavni protagonista – vojskovođa Ksander u svojoj opsesivnoj nameri za osvajanjem i savladavanjem novih svetova, kreće se nepoznatim stazama iskušenja na kojima se suočava sa čudesnim i neistraženim biljnim, životinjskim i ljudskim svetovima i natprirodnim pojavama... Putovanje kao San, ali i kao Surovost Života postaje simbol ukrštaja fantastične književne tradicije sa istorijskom metafikcijom, psihološkog romana sa postmodernim „plutajućim subjektom“, avanturističkog romana sa fantazijom, a bogata naracija obiluje poetizacijom romanesknog žanra, zazivajući i nasleđe lirskog avangardnog romana, sada preoblikovanog u jedan sasvim novi poetički kod, zagonetan i autentičan, na šta je čitalačka publika navikla kada su prozna ostvarenja Ilije Bakića u pitanju.







Ilija Bakić (1960, Vršac) savremeni je pesnik, prozni pisac i esejista, koji je značajnu afirmaciju ostvario na polju književne fantastike. Autor je brojnih proznih knjiga (u izdanju Agore pojavile su se U odvajanju i Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe), kao i poznatog leksikona 101 lice fantastike, a njegova dela zastupljena su u brojnim antologijama srpske i jugoslovenske fantastike."

"O tome zašto zaboravljena devojka odlučuje da naslika svoj život pre nego što on bude
nepovratno izgubljen i njegove boje prekrivene tamom. Zatim o čudnovatoj sahrani na
ostrvcetu u laguni u vrhu Jadrana. Ili o zagonetnom slučaju u Makijavelijevoj kući. Pa o
izazivačkoj i transgresivnoj nevolji koju rasejava mitska buba zvana govnovalj. Tu je i
potraga u gradu čuvenom po slikaru čije nam delo, nastalo usred nekadašnje evropske
pometnje nalik današnjoj, nudi divni spokoj, a koja okončava neobjašnjivim ubistvom. O
policijskom nadziranju dobitnika Nobelove nagrade. Najzad, o banji o kojoj brine i s kojom
se postepeno poistovećuje njen poslednji žitelj, a čiji se neobični snovi obistinjuju,
nagoveštavajući paralelne svetove stvorene kao nekim nepoznatim kosmičkim mehanizmom. Sve su te priče zapravo odblesak naše svakodnevice. Ponekad mučne, ponekad smešne,
podjednako realne i fantastične, a Aćinovo čarobništvo je u tome da ono što je obično
pretvara u neobično, ali i obrnuto. U svakoj priči skrivene su istine neosporno presudne za
život viđen kao lavirint u kojem se smenjuju pustoš i neprocenjivo blago, i one bi mogle biti

piščev pripovedni testament."

Dubok i opušten, elegantan i zezatorski, pesnički ritmičan, začudan – takav je Kajtezov novi roman Stalna postavka. U pozadini su i ratne devedesete i plejbojevska poprišta i tajni život grada nalik piščevom rodnom. Pred takvim kulisama promiču junaci kao utekli sa šekspirovskih i antičkih pozornica.

Prva prozna knjiga koja otvara novu Agorinu biblioteku „33” posvećenu promociji mlađih književnih stvaralaca! Roman kojeg odlikuje originalnost, tj. „samosvojnost”, budući da je reč o jednom osobenom rukopisu sa apsolutno ličnim pečatom, kojim je autor ostvario možda i najveći izazov hermetičnog pisca – da ispriča Priču, ali da pritom ne odustane od zaumne lavirintske forme, da tekst prožme intertekstualnim, metatekstualnim i hipertekstualnim pasažima, i stvori rukopis koji korespondira sa postulatima ergodičke književnosti. Između zaumnog, autopoeti

čkog, prizivajući sopstvene filozofije postojanja, stvarajući onu Bartovsku „eksploziju teksta” ovaj roman sasvim smelo promoviše visoku literarnu i estetsku vrednost savremenog stvaralaštva vodeći poetički dijalog sa dobropoznatim imenima eksperimentalne književnosti poput Danijelovskog, Džojsa, Pinčona, Pavića, Radovanovića itd...

ZBIRKE JUVELIRSKIH REČENICA!

„Pištalove knjige se čitaju kao poetski niz bez presedana u novijoj srpskoj prozi. Već Slikovnicom, svojom prvom knjigom, pisac je svoj svet, imaginarni 'Patetikon', sa nestvarnim likovima - senkama, u neodređenom vremenu, i u rasplinutom prostoru, gradio koristeći se svojevrsnim p(r)oezijskim postupkom.

Pištalovi prozni fragmenti Noći (ti 'putopisi kroz osećanja'), sklopljeni od vizuelnih impulsa jezika, izmiču parafrazi."
- Mihajlo Pantić

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude "on." Okrećući stranice on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci ("ti uobličeni delovi ništavila") pričaju o onim ličnim istinama koje greju krv. Pripovedaju o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.
U najpovršnijem dizajnu knjige vidimo, kroz jedan američki prozor, različite nacionalne mentalne enterijere, iz celog sveta, u koje su, kao u različita odela, obučene njene priče. Junaci, raznobojnim nacionalnim očima, posmatraju manje-više isti svet. Sažimajuću tačku preseka ovih stilskih vežbi literarnog listanja geografskog atlasa svi oni nalaze negde u mentalnom prostoru Amerike. Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda

KAKVA SU PRAVILA IGRE?

Bliska prošlost na području nekadašnje Jugoslavije obeležena lomovima, artikulisanjem društveno-ideoloških protivstavova kao i naglim rezovima u međuljudskim odnosima i položaju pojedinca u borbi za sopstveni opstanak, na jedan sasvim savremen i provokativan način ponovo je oživljena u knjizi Nizvodno, romanesknoj porodičnoj hronici koja u vrtlogu vremena, kroz više generacija, prati
sudbine triju porodica – Cerovića, Grujića i Mandića.
Moto „Uspeli smo,/ živeli smo./ Uspećemo,/ umrećemo” koji na kraju romana izgovara Stevan Cerović, glavni protagonist i simbolični nosilac svih onih nedaća i patnji sa kojima se susreće pojedinac u previru istorije u doba Jugoslavenskog samoupravnog socijalizma, metaforično oslikava tragični susret čoveka sa teretom prošlosti i teretom budućnosti.
Život Stevana Cerovića obeležava mučno traganje za korenima, za utemeljenjem i suštinom u jednom konfuznom vremenu i prostoru između sopstvenih htenja i vernosti nasleđenoj i stečenoj ideologiji.
Isprepletane sudbine članova porodica Cerović, Grujić i Mandić, neharmonični porodični odnosi i ideološki protivstavovi koji ostavljaju trajne posledice na sudbine svih junaka ove Priče, oblikuju zamršenu slagalicu Života koja, ne slučajno, podseća na savremene Korene Dobrice Ćosića i Prokletu avliju Ive Andrića.
Roman Nizvodno tako postaje još jedno autentično preispitivanje činjenica Istorije, ali istovremeno i onih fundamentalnih ontoloških, egzistencijalnih i najintimnijih ljudskih drama koje su u velikoj meri uslovljene upravo surovom „rukom” Prošlosti. U ovoj knjizi narativni pasaži usmeravaju se na 20. vek u celosti – od Prvog i Drugog svetskog rata, ka utemeljenju komunizma, samoupravnog socijalizma, do studentskih demonstracija1968. i svih predstojećih događaja, pa sve do 1993. godine, do smrti jedne od junakinja romana, kojom se i ova kompleksna Priča završava.
Poput razotkrivene Pandorine kutije, roman tako čitaocima ostavlja otvorena pitanja:
Kakva su pravila Igre?
Da li krenuti Nizvodno ili Uzvodno?
I da li iz lavirinta Istorije ima suštinskog izlaska?