DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

U zbirci „Vučja kuća i druge proze“ Magdalena Blažević donosi snažne i potresne priče o odrastanju, strahu i opstanku u sredinama duboko obeleženim ratom i patrijarhalnim pravilima. Njene junakinje – devojčice, devojke i žene – žive u svetu u kojem dom ne mora nužno biti mesto sigurnosti, a tišina često skriva neizgovoreno nasilje.

Radnja ovih priča smeštena je u prostore u kojima se svakodnevica odvija u senci prošlih i sadašnjih trauma. Kada padne mrak ili se u tišini začuje zvuk motora, strah polako ulazi u kuće i sela, podsećajući da posledice rata ne nestaju njegovim završetkom. U takvom okruženju likovi pokušavaju da pronađu način da prežive, sačuvaju dostojanstvo i izbore se za sopstveni glas.

Blažević piše svedeno, sugestivno i izuzetno poetski, stvarajući atmosferu koja istovremeno očarava lepotom jezika i potresa snagom tema koje otvara. Njene priče istražuju složene odnose moći unutar porodice i zajednice, razotkrivajući kako se nasleđe nasilja prenosi kroz generacije.

Ova zbirka kratkih priča i mikroproza predstavlja snažno književno svedočenje o ženskom iskustvu, traumi i unutrašnjoj snazi. Kroz precizan i emotivno snažan stil, Magdalena Blažević potvrđuje svoj status jedne od najautentičnijih autorki savremene regionalne književnosti.

„Vučja kuća i druge proze“ je knjiga koja ostavlja dubok utisak – priča o tišini, otporu i hrabrosti da se progovori o onome o čemu se najčešće ćuti.

Pred čitaocima je izbor kratkih priča Dušana Radovića (1922-1984) nastalih u najranijem periodu njegovog stvaranja – šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Neke od ovih priča bile su prvobitno objavljene u časopisima ili dnevnim novinama.

Jedan izbor priča načinio je sam Radović u knjizi „sa pevanjem i pucanjem“ – Plavi žaket (Zagreb, 1983).

U napomeni na kraju ove knjige pisac kaže: „Ova slikovnica nastala je od mojih književnih ‘restlova’, od različitih tekstova koje sam pisao sa razlogom i bez razloga, pokušavajući da otkrijem šta sve mogu“. Radovićeve priče su nastajale za različite potrebe i, najčešće, po narudžbini. Pisao ih je iz zabave, lako, ne držeći se tako strogih nazora i principa kao kada je stvarao za decu.

Crteži Dušana Radovića koji su se našli u ovoj knjizi jesu usputne, prateće žvrljotine, ilustracije traganja za idejom ili pravom rečenicom (Radović nije imao nameru da ih objavi). Oni se mogu posmatrati i kao integralni deo njegovog stvaranja. Iz mnoštva ovakvih crteža – vizuelnih prikaza piščevih promišljanja – napravili smo manji izbor i omogućili čitaocu da ih, ukoliko želi, otcepi i urami. Kao uspomenu na Radovića i ovu knjigu.

Fafarikul – knjiga zagrljaja

Život je uvijek više od onog što u tom trenutku vidimo i uvijek bolji od onog što možemo podnijeti.

Prva knjiga Đurđice Čilić, intrigantnog naslova Fafarikul, zbirka je autofikcijskih proznih zapisa autorke za koju je Miljenko Jergović rekao da je „glas epohe u najfinijem i najplemenitijem smislu“.
Nazvana po sredozemnom drvetu razgranate krošnje, snažnog korena i slatkih plodova, Fafarikul je intimna, emotivna, zavodljiva zbirka šarolikih anegdota iz života autorke, nekad duhovitih, nekad potresnih, ali uvek razoružavajuće iskrenih. Čilić o sebi, mestima u kojima je odrastala i živela i ljudima i trenucima koji su je oblikovali piše sa šarmantnom neposrednošću, stvarajući s čitaocima odnos bliskosti, poverenja i prepoznavanja – čak i ako se naše iskustvo ne poklapa s njenim.
Fafarikul je knjiga o susretima i pokojem rastanku, o ljubavi prema životu, književnosti i ljudima, o neuništivoj veri u dobrotu i saosećajnost, knjiga koju ćete pročitati u dahu a onda joj se vraćati kad vam je potreban dašak optimizma. Baš kao što Sinan Gudžević kaže u pogovoru, da se ne zove Fafarikul, ova se knjiga mogla zvati i Knjiga zagrljaja.

Đurđica Čilić rođena je 1975. u Livnu, u BiH, odrasla je u Vitezu, a od 1994. živi u Zagrebu. Radi na Katedri za poljski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu, a od 2022. predaje i na univerzitetu u poljskim Katovicama.

Objavila je niz stručnih radova o poljskoj književnosti 19. i 20. veka, književne recenzije i prevode savremene poljske poezije. Njena prva knjiga, kolekcija autofikcijskih crtica Fafarikul (2020), osvojila je čitalačku publiku i postala regionalni književni hit. Novi kraj (2022) njena je druga autofikcijska proza.

Zbirka priča Inšallah, Madona, inšallah Jergovićev je prozni remiks bosanskih sevdalinki i dalmatinskih klapskih pesama. O tome kako su priče nastale, autor kaže: „Pjesme koje sam često slušao, u različitim izvedbama i okolnostima (...) vazda su me izazivale razlozima zbog kojih su napisane. Autor im je najčešće nepoznat, izvođači su pjesme mijenjali i prilagođavali sebi, ali je ostajala snažna lirska osnova i naslućivao se konkretni životni bol i gubitak iz kojega su ispjevane. Zanimao me događaj koji je stajao iza pojedine pjesme i kako bi bilo da je umjesto nje ispričana priča.

No, ovo nisu priče tek inspirisane pesmama. U nekima se sevdalinke jasno očituju, dok u drugim provejavaju između redova i prisutne su u detaljima. Iz priče u priču Jergović menja stil pripovedanja, jezik i likove, kreće se kroz vekove i prostore, meša stvarnost i fikciju, a ipak sve priče imaju jednu konstantu – sevdah.

Sudbine Jergovićevih likova, njihov mahniti zanos, požrtvovanje i nedostižne čežnje, uobličeni su u priče koje odišu empatijom, toplinom i humorom. Čitaju se u dahu i drže negde pri ruci kako biste uvek mogli da im se vratite. Baš kao nekoj nesvakidašnje lepoj i setnoj pesmi.

Naša žena – maestralan prikaz ženske svakodnevice.

Leto je za more, reke ili bazene, klimu, ventilator ili duboki hlad, i naravno – za dobre knjige.

Mi vam od srca preporučujemo Našu ženu, zbirku priča sjajne Tanje Mravak. Naša žena je knjiga o ženskoj svakodnevici i svima dobro poznatim situacijama u patrijarhalnom društvu, o ženama i muškarcima koji ponekad nisu ni svesni nametnutih rodnih i društvenih uloga, a ponekad na njih pristaju ili ih čak nameću drugima. Fenomenalnim dijalozima sa skrivenim humorom u usputnim opaskama i čitavim intimnim dramama u prećutanom, autorka nas smešta za sto svojih junakinja i junaka, u njihove spavaće sobe i kancelarije i pruža nam osećaj da se nalazimo upravo tamo gde se priča odvija. Malo je pisaca koji to mogu, a Tanja Mravak je maestralna u tome.

U svakoj od žena iz ovih priča prepoznaćete prijateljice, majke, sestre, komšinice, možda čak i sebe. One nisu heroine u borbi protiv patrijarhata, već su to žene koje pokušavaju da žive autentično, a ipak u skladu s drugima. Rezultat su zabavne, ponekad smešne, ponekad tužne, ali uvek životne priče koje se čitaju u dahu.

Mliječni zubi je majstorski napisana zbirka priča o detinjstvu, ispričanih iz ugla dece. Ali ne dajte se prevariti, ovo nije sentimentalna oda odrastanju ili romantizovan prikaz iz perspektive odraslih. Lana Bastašić nam je Mliječnim zubima dala brutalne, dirljive, upečatljive priče, priče koje ćete iznova čitati i mnogo puta prepričavati.