DOMAĆI ROMAN

Miljenko Jergović o Sarajevu osamdesetih

1983. – priča o odrastanju u zemlji koja je još živela u svom produženom detinjstvu

U ritmu pank muzike i prvog Bajaginog albuma, kroz košarkaška prvenstva, listanje Kišove Enciklopedije mrtvih i pripreme za Zimske olimpijske igre, Jergović vodi čitaoca kroz godine mladosti i promene koje dolaze. Njegov prepoznatljiv glas – topao, ironičan, melanholičan i duboko ljudski – arhivira mladost jedne generacije.

Za one koji su 1983. proživeli, ovo je emotivni podsetnik na svet koji polako nestaje. Za mlađe čitaoce, knjiga predstavlja preciznu mapu jednog vremena, jednog sveta i jednog načina života koji više ne postoji, ali koji oblikuje sećanja i identitet.

U godini pred Olimpijske igre u Sarajevu, dok pank, rok i prve filozofske rasprave oblikuju svakodnevicu, sedamnaestogodišnji Miljenko Jergović luta gradskim ulicama, čita novine i otkriva male radosti života u neizvesnoj kasnoj Jugoslaviji.

Kroz trideset i tri fragmenta, 1983. rekonstruše duh Sarajeva osamdesetih, stvarajući intiman i emotivno bogat portret jedne godine. Topao, ironičan i melanholičan glas Jergovića vodi čitaoca kroz sitne epizode koje oblikuju identitet i pamćenje, čineći ovu knjigu nezaobilaznim svedočanstvom o kulturnom i emotivnom pejzažu tadašnje Jugoslavije.

Za ljubitelje savremene proze, sećanja i gradskih priča – 1983. je više od knjige, to je vreme i mesto koje oživljava pred vašim očima.

Pobednički rukopis konkursa izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman 2025.

Raskošan i nekonvencionalan roman o ženi na životnoj prekretnici, rešenoj da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju. Obogaćen autorkinim ilustracijama, Arjačkinje barjačkinje, koga ćete je razigran roman koji se kreće kroz vreme, prostor i galeriju blago grotesknih likova, otkrivajući intimne predele žene koja traži vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

Nura Nuh nije junakinja, niti heroina, a ponekad joj se čini da nije čak ni glavni lik u romanu svog života. Toliko je toga što treba uraditi, toliko je onih koje treba opslužiti, nahraniti, utešiti. Za pola veka svoje intenzivne, ponekad grčevite, a uglavnom zbivanjima i impresijama bogate egzistencije ona je, stavljajući sebe u drugi plan, ispratila paradu živopisnih karaktera: obožavanog oca intelektualca, manipulativnu majku, trojicu muževa i pripadajuću decu, što svoju, što njihovu, pse mešance i galeriju epizodnih ličnosti istovremeno dosadno svakodnevnih i blago grotesknih.
Ali šta se dogodi kada više nema prostora za odlaganje sopstvenog života? Može li Nura da preseče, da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju, da otkrije granicu između pripadanja i slobode, hrabro je pređe i najzad krene tamo kuda prethodno nije smela – prema sebi?
Arjačkinje barjačkinje, koga ćete nije običan roman. On je čas slagalica, čas kaleidoskop, čas lift koji vozi ne samo gore-dole već i levo-desno, kroz vreme i prostor. Razigran, emotivan i nepredvidljiv, otvoriće vam vrata u život žene koja pokušava da pronađe vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

"Igračka-plačka – roman o lepoti i surovosti odrastanja i prijateljstva

Koliko god velikih svetskih imena objavili, uvek ćemo se najviše radovati kada na red dođe knjiga domaće autorke ili autora.
Kada tome dodamo podatak da je u pitanju neko ko ima samo 29 godina, a delo s kojim upravo izlazi pred vas je izuzetno zrelo, zaokruženo i majstorski napisano, onda znate da ćete se i vi radovati ovom književnom otkriću.
Roman Igračka-plačka mlade spisateljice Hane Piščević istovremeno je roman za novu generaciju rođenu devedesetih i ranih dvehiljaditih, moderan, brz i beskompromisan, ali i delo koje će s lakoćom komunicirati sa starijim čitaocima zbog svoje kompleksnosti, bogatstva jezika i večno aktuelne teme.
Hana Piščević je autorka koja nam je nedostajala, kada pročitate njen roman, shvatićete zašto.
"

"Ruta Tannenbaum – okrutnost kao svakodnevica

Jedan od najkontroverznijih Jergovićevih romana, Ruta Tannenbaum, priča je o jevrejskoj devojčici koja je izuzetnim glumačkim talentom osvojila zagrebačku pozorišnu scenu tridesetih godina prošlog veka. Međutim, u NDH Ruta je od obožavanog idola publike postala tek jedna od „rasno nedostojnih“ devojčica, nevidljiva u očima onih koji su je nekad slavili.

Iako smešten u specifični istorijski kontekst Zagreba, Jergovićev roman nadilazi puko prepričavanje istorije.

Ruta Tannenbaum nije samo priča o nadiranju nacizma ili o tragičnoj sudbini jevrejske devojčice, ovo je priča o zlu koje vreba momenat da se iskezi, opominjući podsetnik da je prelako postati okrutan, bezdušan, zažmuriti na nepravdu, posebno ako se tiče „onih drugih“ a ne nas samih.

Ovo je priča o nesavršenim žrtvama i neentuzijastičnim zločincima, koji nisu zbog toga ništa manje žrtve niti zločinci, o ljudima koji, zaslepljeni svojim strahovima i slabostima, svesno ili nesvesno postaju saučesnici u dehumanizaciji drugih, o društvu koje lako gubi svoju ljudskost, delo koje nas upozorava na to da se zlo širi kad svi okrenu glavu.

Ovogodišnji izbor pobedničkog rukopisa bio je najizazovniji do sada jer je u konkurenciji bilo nekoliko izuzetnih dela, ali roman Kako ste čuli za mene Sava Bojovića izdvojio se svojom kompleksnošću i zaokruženošću. Kako ste čuli za mene inspirisan je životom Bojovićevog dede, lekara i seksologa s kojim autor deli ime. Glavni protagonista je osebujna ličnost u kojoj se susreću mitska snaga i ljudske slabosti, koja svojim životnim putem sublimira ključne trenutke ovog podneblja od početka Drugog svetskog rata pa do danas. Obdaren sposobnošću da čita znakove vremena dok se još ispisuju, on uprkos lošoj startnoj poziciji osvaja nivo po nivo igre života, svedočeći nekim od ključnih događaja našeg vremena. U epskoj porodičnoj sagi, Bojović sa sigurnošću vodi čitaoce kroz brojne živopisne likove i pritoke priče koje se vešto ulivaju u glavni pripovedački tok. Savo Bojović je, bez sumnje, ne samo zasluženi pobednik ovogodišnjeg konkursa već i, uprkos svojim godinama, formiran pisac s potencijalom da obeleži naredne decenije na domaćoj književnoj sceni.

„ja se zovem lidija deduš“ maestralni je tour de force emocija i smeha koji secira svakodnevicu jedne žene: borbu s kilogramima, previranja u odnosima, zaljubljivanja, samozavaravanja, suočavanja sa sopstvenim greškama, konfliktne situacije na poslu, apsurdne i komične situacije na Tinderu, loše veze koje obeshrabruju…

Junakinja Lidije Deduš, lidija deduš, postavlja pitanje ko smo i suočava nas s tim koliko smo iskreni
sami prema sebi i koliko se na kraju dana prihvatamo i volimo. Na svakoj stranici ona
beskompromisno ispituje lične strahove, bolesti i bolove, tugu i smeh, pa čak i borbu s depresijom,
bez zadrške ili srama. Ali o sramu i te kako piše, o onome što svi osećamo ponekad: da nismo
dovoljni. Smejući se i plačući s njom, jasno nam je da smo svi mi – lidija deduš.

Rat – posveta svakom ranjenom gradu Nakon zbirki priča Sarajevski Marlboro i Trojica za Kartal, u kojima piše o opkoljenom Sarajevu, Miljenko Jergović je napisao još jednu posvetu gradu pod opsadom, ovog puta neimenovanom. Sastavljen od više od stotinu fragmenata iz života ljudi okruženih smrću, Rat je košmaran i nadrealan, baš kao što je svaki rat košmaran i nadrealan. Jergovićevi likovi u ovoj mračnoj, katkad apsurdnoj, katkad introspektivnoj modernoj bajci, utvare su u funkciji priče, oni nemaju imena ni nacije i ne postoje mimo onoga što im se događa. Njihovi izbori, njihovi postupci, vođeni su izvitoperenom logikom rata, u kojem normalni ljudi često čine ono što u miru rade teško poremećeni. Rat je knjiga o ljudskoj duši, o psihologiji zajednice, o potrebi žrtve da se što krvavije osveti svom krvniku, antiratna knjiga u kojoj Jergović prikazuje rat kao prostor krajnjeg nadrealizma.

Razne su novogodišnje odluke – počeću da vežbam, hraniću se zdravo, štedeću, čitaću više, vodiću računa o svom mentalnom zdravlju, više vremena ću provoditi s dragim osobama... Naša je svake godine ista: objavljivaćemo dirljive, važne, uzbudljive, provokativne i sjajne knjige. A upravo takva je Sezona berbe Magdalene Blažević. Blažević je spisateljica koja vas opija rečima, iz njenih rečenica pršte emocije, mirisi i boje, a svaki pasus je moćna i gotovo opipljiva slika. U Sezoni berbe piše o ljubavi, boli i željama, ne bežeći od sentimentalnosti i nesputanih erotskih prizora, i stvara roman iz kog izbija čežnja od koje boli celo telo. Prvi deo romana pripoveda Una, fotografkinja koja posle ljubavne afere odlazi u roditeljsku kuću u napuštenom selu. Obraća se direktno svom ljubavniku, opisuje mu lutanja selom i obližnjim gradićem, priseća se zajedničkih strastvenih trenutaka i ne libi se da pokaže ranjivost u čežnji za njim. Potom nas Blažević vodi generaciju unazad, u život Unine majke Ide, koja se takođe obraća svom ljubavniku. Za razliku od Une, ona nije više zaljubljena, ali se drži za tragove predratne ljubavi kako bi se setila sebe kakva je bila pre užasa koji ne može da zaboravi.

Knjiga za Maju – šta sve staje u svetlucave pege jednog lica.

Novi roman Marka Tomaša knjiga je o lutanjima, nemiru i ranjivosti. Tomaš piše o detinjstvu, o Mostaru kakav je bio nekada, o porodici, o vlastitoj izgubljenosti, o pisanju, o nametnutim očekivanjima, o osećaju krivice i strahu od neuspeha, a najviše o ljubavi i Njoj, koja ne želi da bude u knjizi.

S detinjom nepatvorenom iskrenošću ogoljava nam sebe, svoje zablude, greške i loše izbore i navike, ali i – u ovdašnjoj književnosti retko razoružavajuće i upečatljivo – sitnice kojima se ljubav očituje. Šljokice koje Ona unosi u njegov život, njena odeća koju on slaže, besmislene svađe zbog nezatvorenih fioka, svetlucave pege na njenom licu, sve su to male stvari kojima Tomaš bez imalo patetike slika onu veliku, sudbonosnu ljubav.

Knjiga za Maju je izuzetno intimno, iskreno i toplo delo u koje ćete se, uvereni smo, zaljubiti. Jer kad Tomaš piše, nastaje magija.

Šutnja prati Mlađana, na prvi pogled uspešnog tranzicionog pobednika, od jutra do sumraka, dok automobilom krstari istočnom Bosnom. Mlađan putuje koliko po bosanskim predelima toliko i po ličnim uspomenama i kolektivnim sećanjima iz zemlje koje odavno nema i rata koji je sve zauvek promenio. Živopisni i suptilno duhoviti dijalozi u kontrastu su s mučnim dilemama, a rastuća zebnja kulminira suočavanjem s demonima prošlosti od kojih Mlađan pokušava da pobegne. Unutrašnja potera za ponovnim pronalaženjem smisla, razapetost između dva vrednosna okvira, prikriveno nežan odnos supružnika i nerazumevanje novih generacija tek su neke od tema ovog višeslojnog on the road romana. Ipak, najsnažniji utisak ostavlja privid funkcionalnosti ispod kog se promalja krivica koja se ne može izraziti rečima. Šutnja je roman koji će dugo odjekivati u sećanju čitalaca.

I onda opet, iz početka – prvi srpski milenijalski roman

Na pragu tridesetih trebalo bi da znate šta želite, da se ponašate odraslo i odgovorno, da ste čekirali sve ili makar sve na onoj listi „šta sve treba da uradim do tridesete“, da imate PLAN. A šta ako nije tako?

Glavni junak novog romana Filipa Grujića upravo je u tom trenutku u životu. Rastrzan između razvedenih roditelja, tek izašao iz duge veze, s nejasnom idejom šta želi od života, Andrej govori o neodlučnosti, o usamljenosti i strahu od neispunjenih očekivanja, promišljajući šta zapravo znači biti srećan, biti muškarac i biti zreo. On je takođe pronicljiv posmatrač prethodnih generacija i nesvesnih obrazaca ponašanja koje nam one prenose a kojih pokušavamo da se oslobodimo – delovi u kojima pripoveda o ocu i odnosu s njim ostavljaju posebno snažan utisak.

Kombinujući komične epizode s promišljanjima o ljubavi, strahovima i željama, Grujić nam priču o preispitivanjima čitave generacije pripoveda s autentičnošću nekog ko temu poznaje iz prve ruke. I onda opet, iz početka delo je puno topline, istovremeno optimistično i cinično, prvi pravi milenijalski roman u srpskoj književnosti.

U dalmatinskom gradiću, u staroj kamenoj kući, stotinu godina sećanja prenose žene koje sve nose ime Marija. U nizu epizoda, pre svega leti, prepričavaju se intimni događaji koji nisu ni spektakularni ni revolucionarni iako je u pozadini uvek ili neki rat, ili društvene okolnosti koje snažno određuju privatni život. Gde su bile, šta su radile, o čemu su mislile u svojim kuhinjama i sobama naše pretkinje, kako su odrastale i preživljavale nezamislive tragedije i kako su se radovale i ljubile – sve te priče se kao savremeni mitovi ili uputstva za život došaptavaju i prenose sa ženskog kolena na koleno. U moćnom romanu o svim Marijama Dalmacije, Mediterana i Balkana, Olja Savičević Ivančević ispisala je suptilnu posvetu sistematski zanemarivanom i nezapisanom ženskom iskustvu i višestrukosti ženskog identiteta. Ljeta s Marijom nezaboravno je štivo i rodoslovno stablo svih familija naših krajeva, ono stablo koje živi i opstaje u svakom vremenu i nevremenu.

Novi kraj je knjiga prepuna muzike, smeha, ljubavi, predivne neposrednosti i razoružavajuće iskrenosti, knjiga koja voli život i raduje se njemu. Čilić zapisuje trenutke koje život čine vrednim življenja, čuva svoja i majčina sećanja od zaborava, priseća se bezbrižnog detinjstva u Bosni, odlaska u Zagreb, prvih izlazaka, piše o muzici, plivanju, svojoj deci, fokusira se na dobrotu, nežnost, podršku i empatiju. Možda najveća draž ove knjige, pored emocija koje pršte iz svake minijature, jeste što iskustva pripovedačice lako prepoznajemo kao svoja, bilo da priča o odrastanju ili odraslom životu, svojim roditeljima ili svom roditeljstvu.
Novi kraj je knjiga koja će vas nasmejati, raznežiti, udariti u stomak i naterati da (ponovo) prepoznate poeziju, lepotu i važnost naizgled malih a ipak pamćenja vrednih trenutaka.

S velikim zadovoljstvom vam predstavljamo pobednički rukopis našeg prvog godišnjeg konkursa za najbolji neobjavljeni roman – Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo autorke Mirjane Drljević.

Između 575 rukopisa koji su pristigli na konkurs, ovaj uzbudljiv i napet roman koji prati istragu o tri nestale devojke istakao se sigurnošću kojom autorka vlada žanrom, autentičnim stilom i gotovo linčovskom atmosferom.

Iako u osnovi detektivski roman, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo je višeslojna, emotivna i suptilno duhovita knjiga o odrastanju u sumornim blokovima Novog Beograda, prijateljstvima za ceo život i kompleksnom odnosu roditelja i dece.

Brz, inteligentan i znalački vođen od početka do kraja, ovaj novobeogradski noar takođe razotkriva i posledice neizgovorenog i potisnutog u postjugoslovenskom društvu u kojem dominira kultura zaborava i prećutkivanja.

Prošlost je na našem podneblju vazda bila burna, bremenita događajima i tragedijama, obojena običajnostima i specifičnim mentalitetom.

Gradeći priču od kraja ka početku, od potomaka ka precima, od smrti ka rođenju – Dvori od oraha počinju petnaestim poglavljem, a završavaju se prvim – Jergović stavlja čitaoce u jedinstvenu poziciju da prvo saznaju šta će se nekom junaku dogoditi, a tek onda otkrivaju kako je do toga došlo.

Dvori od oraha prate život Dubrovčanke Regine Delavale i mnoštva likova neraskidivo povezanih s njom i njenom porodicom, i više su od epske porodične sage – u priči kompleksnoj kao što je i sam 20. vek bio, kroz sudbine malih ljudi i naizgled beznačajne detalje maestralno povezane u celinu, Jergović daje intimno viđenje istorije ovih prostora sa svim njenim zaumnim zapletima, bezumljem i nesrećama.

U vreme kada se ženama oduzima pravo da odlučuju o svom telu, kada se žene pokušavaju potčiniti i svesti na mašine za rađanje, stiže nam Mladenka kostonoga zadarskog pisca Želimira Periša, roman koji slavi žene, buntovnice, pobunu i prkos.

Mladenka kostonoga je epska priča o životu navodne veštice Gile iz 19. veka, koju Periš nelinearno propoveda. U priči o ženi koja je ismevala sveštenstvo i vlast dok je lečila, negovala i štitila druge, pre svega žene, a koja je zbog svog drugačijeg izgleda, shvatanja i otvorenosti bila meta progona uskogrudih licemera, Periš opisuje zadrt, okrutan, naizgled bogobojažljiv svet pun predrasuda koji, iako dva veka dalek, deluje jezovito blisko i odražava savremene probleme.

Poigravajući se slovenskom mitologijom i istorijskim činjenicama, autor kombinuje različite žanrove i dijalekte, i gradi upečatljivu i istovremeno beskrajno zabavnu postmodernističku mozaičnu strukturu. Mimo sve intertekstualnosti i metafikcije koju Periš savršeno tka s deseteračkim epom, Mladenka kostonoga je potresan prikaz položaja žene, majčinstva i nepravde

Teško da ste skoro pročitali nešto tako potresno a toliko lepo kao što je nova knjiga Magdalene Blažević. Iz posvete je jasno da je ovo roman o ratnom zločinu. Odmah na početku saznajemo da je naratorka mrtva devojčica. Ona nam govori o svom detinjstvu, daje nam krokije života na selu, grubog, siromašnog i neidiličnog, jer stvaran život nikad nije bajkovit, ali jeste topao i živopisan, pun mirisa, boja i zvukova. Glas kojim govori nije nezreo, naprotiv, ali jeste detinji i poetičan, i upravo to pojačava sablasnu jezu predstojeće smrti. Je li itko javio ljetu da sam umrla? Ovo je pre svega roman koji u svakom akteru vidi ranjivost i ljudskost, čak ni naoružani vojnici nisu svedeni na dehumanizovano zlo. U njemu nema nacionalnosti, ne spominju se zaraćene strane, i utoliko je antiratni vapaj snažniji, jer je to mogao da bude bilo koji rat. Kontrast između nežnosti i lepote s jedne strane i užasa i besmislenosti s druge slomiće vam srce. Uprkos mučnoj temi, U kasno ljeto je roman koji će vas očarati poetičnošću i nežnošću. Magdalena Blažević je prava čarobnica.

Pred vama je novo, od autorke doterano izdanje romana „Uhvati zeca“, knjige koja dve godine nakon prvog izdanja i dalje izaziva pažnju, dobija nove čitateljke i čitaoce i brojne inostrane prevode.

Roman prepoznat kao delo koje uverljivo progovara o ženskom prijateljstvu, temi zanemarenoj u našim književnostima, a dodatno prelomljenoj kroz oštru prizmu ratnih godina, „Uhvati zeca“ se nameće kao unikatni primer stila te pripovedačke izbrušenosti gotovo neverovatne za debitantsko delo, koje je s lakoćom iskočilo iz lokalnih okvira i postalo deo globalnog trenda novog ženskog pisma. Le(j)la i Sara, junakinje romana, verovatno su najupečatljivije heroine sa stranica neke knjige u ovom veku koje govore jezikom s kojeg nam ne treba prevod. A njihovo odrastanje, sazrevanje, lomovi i sve zakrpe kojima su proštepane predstavljaju vrhunski čitateljski izazov i nagradu u jednom.

Ovo izdanje zatvara briljantan pogovor, maestralna minijatura u kojoj Lana Bastašić vodi čitaoca na drugu stranu ogledala, i pokazuje mu kako stvarnost izgleda odande.

Okretište je bolno dirljiva knjiga u kojoj se autor suočava s traumom posle napada koji ga je gotovo stajao života. Bez spektakla i senzacionalizma, s brutalnim činom u nagoveštajima – jer književnost je za Karakaša oduvek bila jezik, a ne puko opisivanje događaja – ovaj roman prikazuje osećaj nemoći, ranjivosti, paranoje i gneva. Reč je o dosad najintimnijem Karakaševom delu koje se bavi pronalaženjem mehanizama za vraćanje poverenja u ljude uprkos teškoj psihofizičkoj traumi.Okretište, remek-delo pisca poznatog po sažetom izrazu, predstavlja njegovu književnu „borbu na život i smrt“.

Smrtni ishod atletskih povreda - roman apsolutne iskrenosti. Eva je snažna, nezavisna žena. Eva je žena koja voli. Eva je žena koja počinje da sumnja u sebe. Eva je žena koja razume i nalazi opravdanja. Eva je žena koja ćuti i krije modrice. A drugi ništa ne primećuju ili okreću glavu. Smrtni ishod atletskih povreda je snažna, iskrena, poetična, ali nikako i patetična knjiga koja rasvetljava kompleksne sisteme manipulacije i njihovu suptilnost. Milica Vučković svoju junakinju potpuno degradira i ogoljava patrijarhalne obrasce u kojima su žene naučene da trpe i veruju da to što im se događa nije „tako strašno“. Proza Milice Vučković je britka, oštra, brza, ona udara snažno i ostavlja bez daha, ne pružajući nam laku katarzu srećnih krajeva. Dekonstruišući romantizovanu „veliku ljubav“, koja mora i treba da boli, kao košmar bezizlazne toksične igre, Vučković prikazuje mehanizme koji omogućavaju da se svakom od nas tako nešto dogodi. Ovo je knjiga koju morate pročitati.

Peti roman Zorana Ferića, Putujuće kazalište, impresivna je porodična saga u kojoj se prelamaju sudbine autorovih živopisnih predaka i tragične slike naše zajedničke prošlosti.
Kroz devet poglavlja upoznajemo Ferićeve pretke od vremena Austrougarske preko Jugoslavije do početka ovog veka. Tri rata, nacionalna mržnja, strepnja pred zastrašujućom ideologijom fašizma i nekoliko potresnih ljubavnih priča čine okvir u kome Ferić ispisuje svoje delo.
Priče o prvim generacijama pisac prenosi na temelju porodičnih predanja koje uspeva da pretoči u romantične i duhovite epizode, ali i one užasavajuće, praćene opisima ratnog zla. Govoreći o svom odrastanju, Ferić bez ulepšavanja govori o manama i nedostacima roditelja, kao i o svojim greškama, prvim ljubavima i prvim knjigama.
Ova, pre svega sentimentalna i surovo iskrena porodična priča, otvara pitanje koliko nas određuje sudbina naših predaka i kako prevladati osećaj tuge ili besa što su se naši životi odvijali baš tako.

"Aerodromi, mesta gde imamo toliko praznog vremena, rezervisanog samo za čekanje, a toliko mnogo ljudi čije živote možemo posmatrati i o njima maštati, univerzum su u kojem živi junak romana Miljenka Jergovića. Njegovo ime je Babukić i putuje avionima širom sveta neverovatnih trideset godina. U svet se otisnuo početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, bežeći od Zagreba, posla u JNA i trudne ljubavnice preko ljubljanskog Brnika dalje, nekud daleko. Već na prvom letu prema Frankfurtu stekao je talenat da usvoji novi jezik čim ga čuje i da mu svi – od carinika i stjuardesa do slučajnih saputnika – neizmerno veruju.
Babukićeve avanture uporedive su jedino sa Švejkovim ili Don Kihotovim.

Obilazeći svet nebrojeno puta, a nikada ne izvirivši iz aerodroma ili aviona, on pažljivo sluša fantastične i neverovatne priče ljudi svih rasa i vera koje susreće – od dagestanske veštice, preko švedskog antropologa Olsona, sve do Dinka Mikuličića, sina najpoznatijeg Udbinog ubice, s kojim će na beogradskom aerodromu dočekati kraj sveta.
Vjetrogonja Babukić i njegovo doba je savremeni pikarski roman u kojem se ogledaju naši strahovi, bojazni, opsednutost seksom, tračem, ićem i pićem…

Miljenko Jergović napisao je delo u kojem se eros i tanatos, moguće i nemoguće dodiruju i spajaju kao u Rableovim, Sviftovim ili Helerovim knjigama, a njegov vjetrogonja Babukić, istovremeno brižan i tašt, strašljiv i hrabar, istinski je junak našeg doba."

Porijeklo, treći roman Saše Stanišića, ovenčan najznačajnijom nemačkom književnom nagradom „Deutscher Buchpreis“ za 2019. godinu, roman je koji će vas potpuno osvojiti i očarati. Autor pripoveda o svom detinjstvu u rodnom Višegradu, odrastanju u nemačkom Hajdelbergu i odlasku u posetu bolesnoj baki u Bosni. Ovo je roman sećanja i pamćenja, u kom pisac vlastito iskustvo prepliće s porodičnim anegdotama, gradeći iznova priču o svojoj porodici. Ovo je takođe roman o sazrevanju i šarolikom svetu u izbeglištvu, gde je poreklo istovremeno bitno i nebitno. Ovo je roman o zavičajima, gde god oni bili i šta god oni značili. Iznad svega, ovo je roman o ljubavi, dirljivo opraštanje od voljene bake koja tone u demenciju. „Moja su sjećanja varijable čežnje. Bakina su varijable bolesti“, piše Stanišić.

Porijeklo je roman u kom Saša Stanišić pripoveda o svom putu iz rodnog Višegrada do nemačkog Hajdelberga, pa opet nazad u bosanske planine, svojoj baki. Ovo je roman sećanja i pamćenja, u kom pisac vlastito iskustvo prepliće s porodičnim anegdotama i bosanskim mitovima. Ovo je i roman o sazrevanju u izbeglištvu, gde je poreklo istovremeno bitno i nebitno.

Porijeklo je i dirljivo opraštanje od bake koja tone u demenciju: njoj se stvarnost i sećanja mešaju, a Stanišić maestralnim pripovedačkim tehnikama i iskričavim digresijama popunjava praznine u njenim pričama. Na samom kraju, pisac nam daje mogućnost da sami biramo kako će se roman završiti. Bez obzira na naše nasleđe, domovinu i identitet – sudbina je u našim rukama.

Topao, setan, duhovit i vrlo živopisan, ovaj roman je očarao nemačku publiku i dobio najznačajniju nemačku književnu nagradu „Deutscher Buchpreis“ za 2019. godinu. Porijeklo je vanserijsko delo koje će vas osvojiti na prvo, drugo i treće čitanje.

Rod Miljenka Jergovića je knjiga sastavljena od više celina – romana, dokumenata, pripovednih skica, fragmenata – u kojima se smenjuju fiktivni i nefiktivni delovi i savršeno se mešaju stvarno i izmaštano. S mnogo autobiografskih elemenata Jergović u Rodu ispisuje sagu o porodici Karla Stublera, svog pradede.
Karlo Stubler, dunavski Švaba, rođen u Bosovicu, u rumunskom Banatu, po zanimanju je bio železničar koji je život proveo u Bosni. Ćerke su mu se udavale u Bosni, sin mu je studirao u Beču i Gracu. U njegovom domu se govorio nemački jezik, a van kuće srpskohrvatski. Država s kojom je došao u Bosnu zvala se Austrougarska, ali je većinu života proživeo u Jugoslaviji. Unuk mu je 1943. poginuo kao nemački vojnik u Slavoniji. Dve godine kasnije po Karla Stublera dolaze partizani da ga vode u logor za pripadnike nemačke nacionalne manjine u Jugoslaviji, iz kojeg će biti deportovan u Nemačku. Spasavaju ga susedi koje je tokom rata štitio i skrivao u svojoj kući. Rod prati priče Karlove dece i unuka sve do smrti njegove poslednje unuke, koja je živela u Sarajevu, i prekida porodične loze.
Rod je roman u kom Jergović kroz sudbinu vlastite porodice govori o stoleću Srednje Evrope i Balkana, roman koji poput železnice premrežuje epohu i krajeve, zemlje koje su se smenjivale, istoriju koja je bila nemilosrdna. Od pradede i početka dvadesetog veka do današnjice i autora i njegove sudbine Rod je magnum opus Miljenka Jergovića, autora kog s pravom možemo nazvati Ivom Andrićem našeg doba.
Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966) književnik je i novinar koji živi na selu ne­daleko od Zagreba. Prvi novinski tekst objavio je 1983, a prvu pesničku zbirku Opservatorija Varšava 1988. Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča Sarajevski Marlboro iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Zatim objavljuje još ne­koliko zbirki priča (Mama Leone, Inšallah Madona, Inšallah) te desetak romana, među kojima su Rod, Dvori od oraha i Ruta Tannenbaum. Poljski prevod njegovog romana Srda pjeva, u sumrak, na Duhove dobio je 2012. u Vroclavu književnu nagradu Angelus za najbolju knjigu Srednje Evrope. Dela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.

Junak Ljepšeg kraja povukao se u dedinu kolibu na jednoj bosanskoj planini. U njoj pokušava da se oporavi nakon dramatičnog kraha ljubavne priče s Norvežankom koja je uvijek bila slaba na muškarce s prostora bivše Jugoslavije, i zbog toga plaćala popriličnu cenu. Dok se priseća bivšeg života, pokušavajući da razume šta se zapravo dogodilo, počinje nova priča, u planini pokrivenoj snegom, dok pokraj njegove brvnare prolaze samo vehabije koje su smeštene u obližnjem napuštenom selu. U njenom je središtu ponovo žena, a naše junake put opet vodi u Oslo.
Pričajući dve priče, jednu unazad, a drugu unapred, jednu koja se događa u Norveškoj, a drugu u Bosni, Bekim Sejranović zavlači se duboko pod kožu svog junaka. Uverljivo prikazuje njegove traume, emotivnu nesigurnost, egzistencijalni strah, drogiranje, seksualnu disfunkcionalnost, a pritom uspeva da bude i lucidan i neverovatno duhovit.
Ljepši kraj je središnji deo romaneskne trilogije koju još čine romani Nigdje, niotkuda i Tvoj sin Huckleberry Finn. Reč je o jednom od najzaokruženijih i najzanimljivijih pripovedačkih opusa na postjugoslovenskim prostorima, pa onima koji dosad nisu čitali Bekima Sejranovića Ljepši kraj može da bude početak jednog fantastičnog književnog putovanja.
 ―
„Nitko još nije tako efektno spojio nordijsku i bosansku tjeskobu, tako dojmljivo dočarao sumrak i čistilište duše u snježnim planinama norveškim i bosanskim.“
Novi list



Bekim Sejranović je bosanski pisac rođen u Brčkom 1972. godine. Studirao je na riječkom Pomorskom fakultetu, no odustaje od sna da postane pomorac, te na tamošnjem Filozofskom fakultetu počinje da studira kroatistiku i komparativnu književnost. Godine 1993. seli se u Oslo, na čijem je Istorijsko-filozofskom fakultetu magistrirao južnoslovensku književnost. Na istom fakultetu potom radi kao lektor i predaje južnoslovensku književnost, jezik i prevođenje. Istovremeno, od 2000. godine radi kao sudski tumač i književni prevodilac, predaje norveški za strance, te piše i objavljuje prozu.

Autor je knjige kratkih priča Fasung i romana Nigdje, niotkuda, Ljepši kraj, Sandale, Tvoj sin, Huckleberry Finn i Dnevnik jednog nomada. Romani i kratke priče prevedeni su mu na više stranih jezika: norveški, engleski, slovenački, makedonski, nemački, češki, italijanski i poljski. Za roman Nigdje, niotkuda 2009. godine dobio je nagradu „Meša Selimović“ koja se dodeljuje za najbolji roman objavljen na području Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.

Poslednjih godina Bekim Sejranović je živeo u Ljubljani, Zagrebu i Banjaluci. Jedan od najtalentovanijih autora koji su se pojavili na tlu nekadašnje Jugoslavije u 21. veku preminuo je nakon kraće bolesti u maju 2020. godine.

Svojim najnovijim romanom Proslava Damir Karakaš vraća se među sene i magle, tišinu i zvukove, boje i mirise zavičajnog krajolika i njegovih ljudi i vodi nas na napeto putovanje kroz vreme, prirodu i običaje, putovanje na kojem, ipak, kao da sve stoji.

U širokom vremenskom luku romana, kraj jednoga rata nagovešta iskustva novih stradanja, a surovost svakodnevice u kojoj preživljavanje ne ostavlja mnogo prostora za promenu pokazuje svu kompleksnost ljudskog postojanja, zgusnutog u pesničkoj slici s kraja prostora i vremena.

Nakon velikog uspeha romana Sjećanje šume, Damir Karakaš i Proslavom dokazuje da je jedan od vodećih savremenih pisaca i budući klasik hrvatske književnosti.



„Pisac virtuozno karakterizira svog bezimenog junaka, u nekoliko riječi i poteza, bez epskih zahvata, objašnjenja, dokumenata, datuma i velikih činjenica. Karakaš Proslavu piše na način i u duhu vrhunaca naše modernističke književnosti iz onih poslijeratnih desetljeća i iz vremena u kojem su južnoslavenski pisci otkrivali Sartrea i francuski egzistencijalizam.“
Miljenko Jergović



„Karakaš je pišući o siromašnom i trpkom kraju surove klime, bespoštednog siromaštva, beskompromisne neprosvećenosti i ispod grubih rituala, običaja i uverenja neretko zatomljene ljudskosti, i ovaj put išao do kraja i nešto dalje, toliko daleko da bi i famozni Tomas Berhard ustuknuo i curiknio. Ali Karakaš jok! Na toj tački gde se naš zamišljeni Berhard već osvrće u panici, Ličanin tek kao da se zahuktava. Karakaš je jedan od naših najboljih romanopisaca.“
Teofil Pančić, Vreme

„Karakaš je Proslavom ispisao pravo književno remek-djelo, kratku odu humanosti, ljubavni roman, povijesno štivo, knjigu upozorenja na zlo koje ponovno sve glasnije huči iz prikrajka.“
Gea Vlahović, Express

„Roman dubokog značenja i elementarne literarne ljepote.“
Denis Derk, Večernji list

„Mračno opojno štivo literarnog čarobnjaka.“
Marinko Krmpotić, Novi list

Koja je najbolja prilika za pospremanje, za bacanje nepotrebnih, nagomilanih stvari, za pronalaženje onih za koje smo smatrali da smo ih davno izgubili, za arhiviranje, za slaganje i preslaganje? Tako opsežan zadatak čovek si ne može davati često u životu. Najbolja je prilika za to selidba. No, često selidbe znaju biti hektična pakovanja u kutije koje će ostati neotvorene. Retki su oni koji mogu da rade inventuru, sagledavaju stvari i polako o njima odlučuju.

Pred nama je upravo jedna takva knjiga, Selidba Miljenka Jergovića. U već mitskom književnom mestu, na sarajevskom Sepetarevcu, u stanu svog odrastanja, u kojem mu je umrla majka, u koji se slila većina ostavštine Stublerovih i Rejcovih, autor prebira po dokumentima, po knjigama, po materijalnim i nematerijalnim ostacima, po istoriji jedne kuferaške porodice. Predmeti i dokumenti, novčanik, partijska knjižica, češagija, dedini pokušaji autobiografije i još mnogo toga pripovedaju priču ne samo jedne porodice već i jednog grada, detinjstva i odrastanja u kojoj autor ne štedi nikoga, a ponajmanje sebe i svoje bližnje.

Stan na Sepetarevcu iznova se pred nama materijalizuje sobu po sobu, sa svakim komadom nameštaja, ali, što je još važnije, i sa svim sudbinama ljudi koji su ga nastanjivali ili pohodili. Selidbanije samo knjiga, ona je mnogo više od toga, ona je istinski muzej, katalogizovan po najstrožim i najgenijalnijim pravilima struke, ali ne muzejske, nego spisateljske.

Prvi put objavljen 1988. godine, ovaj roman svojim ponovnim pojavljivanjem vraća čitaoce u osamdesete godine prošlog veka, u završnu epizodu komunizma, na čije dotrajale temelje autorka smešta radnju - zagrebačke „Književne razgovore“, održane u nekad prestižnom hotelu „Interkontinental“.

Taj će se susret pisaca na visokom međunarodnom nivou pokazati kao vrlo zahvalna pozornica na kojoj će „padati maske“ književnog establišmenta, samodopadljivih kritičara, „državotvornih“ pisaca, nerealizovanih talenata i mnogih drugih smešno-tužnih pojava s tadašnje društvene scene.

Izvodeći na romanesknu pozornicu celu galeriju likova i priča, naoružana bespoštednom ironijom, ovaj bogat siže autorka procesira u najreprezentativnijem postmodernističkom maniru – od autotematizacije književnosti i pisanja, mešanja žanrova, preko parodirajućeg suočavanja tzv. visokih i trivijalnih oblika, do ukidanja granica između fiktivnog i stvarnog.

Za ovaj roman Dubravka Ugrešić nagrađena je NIN-ovom nagradom i postala prva žena dobitnica tog prestižnog priznanja.

Nezemaljski izraz njegovih ruku pripoveda o Sarajevskom atentatu, o našima i o njihovima, a ustvari o tome da su i jedni i drugi naši, i da je ubistvo Franje Ferdinanda posledica modernizacijske i prosvetiteljske misije bečkih vlasti u Bosni. Princip, Čabrinović i drugovi deca su svoje epohe, školovani na romanu devetnaestog veka, na poeziji Volta Vitmana, na ruskim anarhistima i atentatorima… Beč ih je opismenio i pružio im priliku da osvoje i ostvare svoje iluzije. Nikada Bosna i zapadni Balkan nisu bili evropskiji i bliži Beču, Berlinu i Parizu nego trenutak pre Principovog pucnja.

Miljenko Jergović napisao je i roman i pripremu za roman. Ujedno ovo je i dokumentarni tekst nastao po nizu drugih dokumentarnih tekstova, a iz njega je zatim trebalo da nastane velika fikcija. Da li je nastala? Da li je sve ovo istina, ili je izmišljena pripovest, omladinski avanturistički roman koji je tužno završio? Knjiga je to koja tera na razmišljanje i promišljanje, koja povest ovih prostora propituje bez ideološkog bremena, koja pokušava shvatiti i razjasniti vreme te fikcijom oživeti ljude i događaje koji su možda odredili sudbinu kontinenta i nas samih.



„Spekulacije o mogućim tokovima istorije imaju smisla samo ukoliko nas dovode do dubljeg i sveobuhvatnijeg razumevanja onog jedinog toka koji se ostvario. Da bi se to desilo, život se mora posmatrati u širokom totalitetu. A baš to je uspelo Miljenku Jergoviću u knjizi Nezemaljski izraz njegovih ruku. Namera mi nije da pišem prikaz, već da u ovom času kada se na svim stranama našeg regiona preti i zvecka oružjem, ukažem na lekovitost Jergovićeve studije koja se čita i kao skica za roman, i kao traktat, i kao esej, i… ma čita se u jednom dahu!“
- Dragan Velikić

Ekipa nekadašnjih maturanata, danas skoro sedamdesetogodišnjaka, odlučuje da ponovi svoje matursko putovanje brodom, na relaciji Opatija-Zadar. To je okvir i to je „sadašnjost“ u kojoj se, tokom nekoliko iz više razloga nimalo idiličnih dana, zapliću i raspliću nekadašnje antipatije i simpatije, razotkrivaju međusobni odnosi i stavlja tačka na iluziju kako se neke stvari mogu ponoviti, čak i kao kratkotrajni eksperiment. Ta je okvirna priča na neki način priča o starosti, onom razdoblju u životu čoveka koje navodno donosi smirenje i mudrost, premda upravo to ova Ferićeva varijanta itekako demantuje.

Narator i glavni lik je jedan od njih, ginekolog Tihomir Romar, čija je životna priča od ranog detinjstva do ukrcavanja u ovaj brod zapravo središnja i fabularna deonica romana. Mada je u samom jezgru te glavne priče ljubavni zaplet, velika, tragična, neobična i pomalo devijantna ljubavna priča Tihomira i nekadašnje školske drugarice Senke, Ferić se ne zadovoljava samo tim žanrom, već vrlo ambiciozno uobličava složenu pozornicu na kojoj se ona odvija. Vrhunsko delo jednog od najboljih regionalnih autora za koje je sasvim zasluženo osvojio sve najvažnije književne nagrade u Hrvatskoj.

„Uprkos obimu, uprkos kvalitetu, ima nečega zarad čega se ovaj roman opire tome da bude „veliki“ u nekom iole konvencionalnom smislu. Valjda je isuviše ferićevski uvrnut i apartan, nekako odviše ne-epski, šta li? No, pisac može spokojan čekati famozni „sud vremena“: ova je knjiga važan, totalno osebujan trenutak hrvatske i „regionalne“ proze, knjiga kojom je autor otputovao u tamne predele gde je malo koja spisateljska južnoslovenska noga kročila... Pa se još eno i vratio odande, i nije mu ništa!“
Teofil Pančić, Vreme