DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Vinaverski nastavak nekadašnjih jutarnjih žaoka neprevaziđenog Duška Radovića iz autorske radionice njegovog saborca u starom dobrom Studiju B - Petra Marša aka Pece Petrovića aka Čika Pece…

Poštovane knjigoljubiteljke i cenjeni knjigoljubitelji, postoje razna štampana sočinenija, koja se čitaju ujutru (a nisu novine), u podne (a nisu ođe kulinarskim dostignućima), uveče (a nisu romani u nastavcima), noću (a nisu bajke besanice). Pred vama i sa vama su reagovanja na razna društvena zbivanja, na sve ono što nam, inače, svakodnevicu ne čini običnom, a stvara utisak da su u pitanju svojevrsni lekovi, čije korišćenje pomaže da se lakše progutaju ne baš male knedle, koje nam iz raznih oblasti serviraju institucije zadužene da urede društvo u kome živimo

Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.

Zbornik radova KAD SLOBODA PROGOVORI je osmišljen da na jednom mestu u jednoj knjizi, sabere radove: pesnika, prozaista, aforističara, karikaturista, slikara i fotografa iz Srbije, regiona, regionalne dijaspore i evropskih autora. Posredstvom QR coda plasirani su i video radovi kao i video sadržaji iz same knjige gde autori predstavljaju u tom formatu svoj rad objavljen u Zborniku i sebe. Pisma su ćirilica i latinica po izboru autora, zavisno od toga, kojim pismom se služe. Takođe, u Zborniku su ispoštovani i maternji jezici kojim su se autori opredelili da se predstave: srpski, bosanski, crnogorski, makedonski, hrvatski, slovački i ukrajinski. U predgovoru zbornika legendarni voditelj i novinar Studjia B Čika Peca (Peca Petrović Marš) obraća se autorima: SLOBODARKE I SLOBODARI časni branioci prava na vazduh, vodu, šume, zemlju..., ima li lepšeg poriva za pisanje od pojma koji je najbitniji deo za zajedništvo, koje je neophodno za opstanak živih bića na zajedničkoj im planeti: SLOBODA za reke, jezera i mora koji su „napadnuti“ od lažnog prijatelja ljudskog progresa – profita, SLOBODA za parkove i šume, koje su mete raznih DRVOSEKA, SLOBODA za vazduh čije zagađenje ugrožava sav živi svet, SLOBODA za zemlju koja se sve više pretvara u deponije raznih vrsta otpada... SLOBODA je najčešća reč u parolama, o njoj je ispevano bezbroj pesama, njoj se kliče na skupovima i onih koji je traže, i onih koji je uskraćuju, ona je u brojnim zakonima, sudskim i drugim odlukama, ona se koristi i kao argument, ali i kao pokriće za razne, ne samo časne, već i one druge postupke. SLOBODA, nažalost, može da bude i sputana i zarobljena, iskorišćena da prikrije prave namere vlastodržaca ili kapital-profitera. SLOBODA se, inače, mnogo češće TRAŽI, nego što se DAJE. Ona ne sme da bude MODA, ona je pravo svakog NARODA! Njena popularnost ogleda se u svakodnevnoj komunikaciji: „Slobodan sam da Vas zamolim...!“, „Uzimam slobodu da Vas pitam!“, „Kućica – moja slobodica!“... SLOBODO, da li si zadovoljna onim koliko Te poštuju i cene, koliko su Te ugradili u zakone, koliko Te brane od stalnih nasrtaja onih kojima smetaš u nečasnim namerama...? Neka svaka pesma, svaka napisana rečenica, koje su nam u ovoj knjizi ostavili Tvoji poklonici, bude kamenčić u mozaiku posvećenom značenju jedne od najlepših reči na bilo kom od svih jezika sveta – SLOBODI! Hvala SLOBODOUMNIM stvaraocima Kreativne radionice Balkan na SLOBODNOM stvaralaštvu! Srećno vam SLOBODNO pisanje! Srećno nam SLOBODNO čitanje! Za SLOBODU se živi, za slobodu se bori, za slobodu se MRE, sloboda se osvaja, BRE!

Ovo delo je svojevrstan most između tradicionalnih i modernih umetnosti i čitalaca. Multimedijalnost ovog dela se ogleda u QR kodovima, odštampanim na stranicama i povezanim sa delovima teksta. Posredstvom njih možete slušati odgovarajuće muzičke numere i audio materijal (autor kompozicija i tekstova je Peđa Ristić, te se multimedijalnost izražava i spojem različitih umetnosti - muzika, književnost, gluma), da bi užitak bio potpun. S nadom da ćete uživati čitajući Reči&Note i Reči&Note 2, redosledom kojim želite, jer je sloboda izbora veoma važna, izražavamo zadovoljstvo i ponos što smo uspeli da ovim delom napravimo most između muzike, književnosti i glume i savremenih tehnologija.

Zbirka u kojoj se nalaze 50 priča različitih žanrova: komedija, misterija, fantazija, horor, naučna fantastika...

Čitaćete o dogodovštinama u Vršcu, o kafanskim pričama, o inspektorima koji jure ubice, o čoveku koji je nestao na klackalici, o lažnom lovcu na natprirodno koji se susreće sa stvarnim čudovištem, o ostrvu na kom su čovekolike životinje, o borcu za oslobođenje Stare Srbije...

Priče su i različitih formi, 23 su fleš-fikcije, 26 su pripovetke i jedna je noveleta.

„Grad nevidljivih ljudi“ je zbirka istinitih priča autorke Violete Marić Penić o ljudima kojima je, nažalost, ulica dom i koji su svoje živote i svetove zamenili uličnim. Ti ljudi su zbog svoje neugledne spoljašnosti vrlo primetni, a autorka ih paradoksalno naziva „nevidljivim“, kako bi dodatno skrenula pažnju institucija i društva na njih. Ovaj maestralan, gotovo „poetski“ obrt ‒ nazivajući ih „nevidljivim“ ‒ prouzrokovaće, nadam se, pozitivne reakcije i oni će i za pojedince i društvo postati „vidljiviji“, posebno kada pročitamo ove njihove i Violetine priče koji su dirljive, a ujedno i razborite, ali su i svedočanstvo i potvrda da život piše najbolje romane.

Draga Sanja, pročitala sam tvoje priče. Ništa lepše nisam mogla da radim u ovo kišno veče. Uživala sam, bez laskanja. Kao prvo, ti si već iskusni pisac koji suvereno vlada i rečenicom i kompozicijom i fabulom, koju si zapravo, nanovo oživela, ako je ikada folklor, koji je sam po sebi, pun različitih verovanja, sujeverja...i bio anahron.

Lidija Nerandžić Čanda, doktor filoloških nauka


Okosnicu nove Sanjine knjige čine priče o vilama, duhovima, vešticama, činima i kletvama, verovanju i praznoverju, mističnom, slušane kadgod ispod jorgana u kakvoj zimskoj noći „uz peć oko koje se širila toplota, a iza zacrnjenih stakala kuljala vatra“, koja je, igranjem svetla, pričama prabake, bake, majke, ili kakve komšinice iz šora ulivala dodatnu dozu nekakve teško objašnjive tajanstvenosti, nadrealnosti, pa i straha, i budila i podsticala neverovatnu dečju radoznalost i maštu. Na osenčenim paorskim molovanim zidovima sve to strašno, začinjeno tim igrajućim svetlosno-osenčenim efektima, retko kada i od koga viđeno, poprimalo bi pokatkad obrise stvarnog.

Budimir M. Popadić, novinar i publicista

Nova knjiga Ramiza Šaćirovića, Vasika, sadrži 16 novih pripovjedaka koje nose biljeg fascinirajuće prošlosti Koštampolja, njegovih ljudi, zaboravljenih običaja i kulture. Pregršt ovih vrlo uzbudljivih priča povezuju i svjedoče vjekove, a nastale su kao produkt bogate interpretativne memorije autora. Tematski, hronološki, intertekstualno i svojim ehom, zalaze u neponovljivi ambijent običaja i kulture naučnoistraživačke i jednog književno zaobiđenog prostora.Većim dijelom su nastale na prostoru koji je pisac omeđio svojim življenjem, koji mu je omogućio uranjanje u složenu psihološku strukturu ljudi svoga podneblja. Uostalom, čitav koštampoljski kraj obiluje čudnovatim i neponovljivim pričama u kojima je utkan magični realizam pripovjedačke fantastike koja je pred nama. Višestrano zanimljiv narativni tok Ramizovog omniscentnog pripovjedanja, upotpunjujuje vrlo dinamičan, često i ironičan, dijaloški tok koji doprinosi lakšem shvatanju konteksta priča i apsurdnosti mnogih događaja. Sasvim drugačije prenošenje, doslikavanje i prepričavanje pomenutih događaja, doprinosi autentičnosti same percepcije povezivanja vremena, prošlosti i današnjice. Uočljivo je da se suština priča zasniva na ljudskoj tragediji, nedorečenosti i nerazumijevanju iz kojih se zameću česti konflikti i mržnja kao glavni generator stradalništva.

Neobičan naslov ovoga dela, kao i neobičnost same boje u njemu, umnogome određuje i prirodu proze Vesne Đukanović. Kao što ne možemo znati sadržaj koji se krije ispod zelene kore lubenice dok je posvećeno ne zasečemo, tako i ovu prozu možemo iskusiti na pravi način samo ukoliko smo spremni da odista budemo čitaoci i prepustimo se tokovima koje nam ispripovedano nameće.

Živimo brzo, kako priroda ovog doba zahteva, ne zastajkujemo često, ne osvrćemo se, ne promišljamo, već konzumiramo gotove informacije, misli i poruke. Životi ljudi oko nas, često i naši sami, padaju u senku kadrova sa ekrana i nekih drugih životnih uloga, izmišljenih i nama nedostižnih. Tada prestajemo da živimo i počinjemo da životarimo. Proza Vesne Đukanović humana je opomena čoveku da treba da zastane, da se osvrne oko sebe i da u svetu koji je za njega realan otkrije uporišne tačke, usvoji vrednosti i da kroz promišljanje svog i tuđeg iskustva dosegne suštinu sopstvenog postojanja.

Autorka Đukanović izvanredno oseća duh današnjeg vremena i opredelivši se za formu kratke priče, kao jednog od najzahtevnijih književnih žanrova, na malo prostora, ali izuzetno jezgrovito, pripoveda o prošlosti i sadašnjosti, o događajima i ljudima koji su obeležili njeno životno iskustvo. Za velike naracije nema se vremena, te Vesna Đukanović vrhunski odabirom polazne tačke plete tok priče vešto i lako, vezući lirske pasaže posvuda i dajući emotivnom naboju maha. Priče poentira tako da isečke iz života postavlja u ravan koja će nam svima biti bliska, a koje će svojom suštinom, ne uvek izrečenom do kraja, već ostavljenom da se sluti, dirnuti sve čitaoce i snagom reči dovesti ih do neke vrste katarze.

Ova proza je zastajkivanje, osluškivanje i promišljanje čvorišnih momenata u životima svih nas. Ovo je proza o životu, smrti, nepredvidivosti sudbine, neobičnim ljudima i o čoveku kao misaono-emotivnom biću. Ona nas podseća da ne smemo da zaboravimo ko smo, odakle potičemo, ko su nam preci i kakve su sudbine iskusili, jer ništa se ne događa tek tako, svemu se može pronaći dublji uzrok ukoliko smo spremni da se prepustimo duhovnim dimenzijama egzistencije.

U pričama Vesne Đukanović oživljavaju sve one vrednosti koje novo doba zaboravlja ili ih marginalizuje, a koje su i osnov uspelih književnih dela. Reč je o humanosti, bezuslovnoj ljubavi i spremnosti da se zbog nje žrtvujemo za druge, o prijateljstvu i emocijama koje mogu da nadvladaju i najveće pošasti koje postoje od samog početka sveta. Smrt je prisutna koliko i život, radost koliko i tuga, stradanje koliko i usponi. Time se oslikala sudbina čoveka uopšte, na topao, bez obzira koliko na mahove tužan način.

Autorka Đukanović se u svojoj prvoj proznoj knjizi predstavlja i sa nekoliko žanrovski teško uhvatljivih tekstova, kojima daje nešto intimniji karakter. Možemo ih čitati kao lirsko-meditativne zapise, kao poetsku prozu, pismo, filozofske refleksije, ispovesti, sećanja. Oni su, čini se, rezultat ne samo talenta koji je potreban da se ono najličnije iskaže kao svojstveno opštem pogledu na svet, već i senzibiliteta da se sve ono u nama i sve ono što je oko nas, a tiče se direktno i naših života, ovekoveči u reči kao višem smislu postojanja. U tom pogledu, mnogo nam govori pesma koja stoji kao uvod u ovu proznu zbirku. Reči i njihova moć, jednom sagledana i doživljena, više nikada ne jenjava, već postaje svest o višem smislu postojanja, kako na ličnom, tako i na kolektivnom planu.

Zbirkom priča Radost žute lubenice srpska proza dobija nov i vredan segment, kako u tematskom, tako i u formalnom domenu. Noseći u sebi sve vrednosti koje leže i u samoj prirodi književnosti, ona se uzdiže na ravan veoma uspelih književnih dela koja će tek da dokažu svoj potpuni smisao nakon recepcije u najraznovrsnijim čitalačkim krugovima, jer ne postoji čovek koji među pričama Vesne Đukanović ne može pronaći nešto sebi blisko.

Andrea Beata BICOK