DOMAĆI ROMAN

Praveći razliku između istoričara i pisca, Hegel se poslužio slikom generala: istoričara zanimaju generalove ideje ili trenuci u kojima donosi krupne odluke, pisac obraća pažnju na generalove čizme koje gaze cveće, a da toga general nije svestan. I u romanu Procijep Utješanovića, pored Vula Žurića i Vladimira Kecmanovića jednog od najznačajnijih sarajevskih srpskih pisaca mlađe generacije, novija istorija, ili bolje reći građanski rat u Bosni i Hercegovini, prikazana je s pozicija cveća zgaženog teškim vojničkim čizmama. Gotovo većina Utješanovićevih junaka nije svestna posledica ratnih bubnjeva koje se daleke 1992. osećaju u Sarajevu, uljuljkana u ideje o mogućem zajedničkom životu ljudi raznih vera i nacionalnosti, tim pre što je ta ideja bila zaživela u Titovoj Jugoslaviji. Ali početak rata sve dotadašnje društvene vrednosti izvrće na glavu i osnovna misao junaka romana Procijep jeste kako izbeći taj rascep, kako – u krajnjem slučaju – sačuvati glavu. Ne zna se kome je tih ratnih dana u Sarajevu teže: Bošnjacima koje Srbi tuku sa okolnih brda, da li Srbima koji su takođe meta tih istih Srba i koji u svakom trenutku mogu postati žrtve bošnjačke osvete. Roman je iskrena i potresna priča o preživljavanju, često začinjena crno-gorkim humorom, u svojoj osnovi duboko antiratna.

Milisav Savić

Šta poneseš kad moraš da napustiš dom? Kad nemaš vremena da se oprostiš. Kad djecu držiš jače nego ikad. Roman "Procijep" je istinita priča o bliskom porodičnom prijatelju. Priča o prijateljstvu, porodici i onome što rat ostavi iza sebe. Priča o običnim ljudima koji su se preko noći našli na suprotnim stranama. O porodici koja bježi — a rat ih sustiže.

U ovom romanu postavlja se pitanje ljudske ograničenosti koja je prouzrokovana tvrdokornošću i tvrdoglavošću, koje za sobom otvaraju niz drugih pitanja. Glavni likovi ovog romana su kovači, Romi, koji svojim unutrašnjim monolizima i vrcavim dijalozima podsećaju na univerzalnost ljudskih sudbina pa se jasno nameće zaključak da smo svi nalik jedni na druge i da je svako na izvestan način kovač svoje sreće, a ova proza simbolima želi da podseti na važne znakove koje smo izgubili na putu promena koje se prebrzo dešavaju u savremenom svetu.
Pri samom početku pred čitaocem je priča nalik na basnu (šta bi bilo da je kovač neka životinja ‒ magarac ili konj?) i komparacijom se postiže zaključak da ima dosta sličnosti između ljudi i životinja ‒ svi nosimo svoje terete, samo što bi se očekivalo da ljudi imaju viši stepen razumevanja, posebno u teškim momentima, kriznim vremenima i naglim promenama, jer moramo voditi računa o dušama, a kako se one doživljavaju i tretiraju u savremom svetu, prikazano je u dijalozima dva Roma, kovača, u ovom romanu:
‒ A ima li ta tvoja duša smiraja makar kad legne? Možeš li sa njom kao sa čovekom da se porazgovaraš? Kako joj je? Šta radi? Šta očekuje od tebe? Je li joj hladno? Zašto moraš sa njom, kao sa ženom, svako veče i oko svake sitnice da se svađaš?
‒ Ei-h-h! Kad ῾oće, niko me bolje od nje ne razume. Ali kad neće, ona baš neće...
‒ Onda sedi na dupe i odmori se kao čovek. Sedi, dok ne odlučiš šta ćeš dalje...

Na humorističan način je iskazano ono najvažnije ‒ unutrašnji mir, koji je narušen nerazumevanjem novotarija i stalnih promena koje nailaze, zbog kojih se sudaraju dva sveta ‒ stari i novi ‒ u okviru kojih su svi predstavljeni kao marionete, glumci na pozornici života, a ideje kao nejasne, mutne predstave, simboli nekog prohujalog vremena. Tako su i Evropa prvo cigarete koje su davno potrošene, popušene, kojih više nema, a potom je kafana u koju ne može svako ući i u kojoj bolju prođu imaju manipulanti i prevaranti poput savremenog trgovca Sime. Pred sâm, veoma željeni ulazak u kafanu Evropa doći će do sudara tog starog i novog sveta, preko motiva vašara, koji je veoma značajan u romanima Miroljuba Milovanovića:
Sima se zagledao u zgradu na kraju ulice. Njih dvojica mu nisu bili važni. Još su bili prisutni i to je dovoljno. A ulica je brektala i huktala. Kao da su iz dubine ponoći upali u sred podneva. Našli se u ulici prepunoj ljudi i prodavnica, šarene robe i žamora. Skoro kao na vašaru. Jedva su se probili kroz metež. Malo laktovima, više obilazeći, zaustavili se nasuprot Evrope. Sima je konačno pogledao u njih. Drugačije nego ranije i kao da mu je laknulo što su tu. Preko puta je sijalo i blještalo. Oni su najpre zinuli od čuda, onda im se smrklo. Od trepćućih lampiona im zasuzile oči, zbog vrpci i ukrasa su zverali levo-desno. Livrejisanom momku na ulazu se nisu mogli načuditi. Prostor je izgledao potpuno nov. Uparađen za specijalnu priliku. Na momente je delovao napadno, na momente skladno i umereno.

Nakon teške spoznaje na samom vašaru da su njihova roba i proizvodi prevaziđeni, kovači uviđaju da je i u tom novom svetu dosta toga vašarskog, ali da je taj novi način zapravo vašar taštine ‒ prekomeran lažni sjaj koji ima svoje tajne, ali ne i velike vrednosti, koje je nužno spoznati i ugraditi u taj savremeni svet, što upravo i potvrđuje ovaj roman, koji je jedna veoma razvijena basna, dugačka parabola koja potvrđuje da velike razlike ne postoje. A kakva bi ovo pa i savremena, proširena basna bila, da nema naravoučenije (pouku)? Svakako da je ima ‒ krije se u poslednjim replikama ovog romana:
‒ A veruješ li da će vam jednom stvarno biti bolje?
‒ Za bolje još ne znam, a gore od ovoga ne može...

Koje potvrđuju ograničenja koja sami sebi postavljamo, a koja nam smetaju. Ostali odgovori se kriju između redova ove proze, zato čitajte i analizirajte. - Marina Đenadić

Ljubavni roman Ramiza Šaćirovića plodnog pisca iz Sandžaka koji je sa svojom poezijom i prozom ušao i u čitanke bošnjačke nacionalne manjine.

Roman „Slomljeni negativci“ Stefana Vučevskog preko svojih protagonista preti da postane omiljen među čitaocima. Svi oni koji su se već susretali sa njegovim knjigama primetiće da je i ovaj roman žanrovski teško svrstati u samo jedan koš. Autor maestralno prepliće akciju, misteriju, komediju, triler i sve to sa delimičnim motivima romanse i istorije. Baš zbog toga je ovo knjiga za koju se može reći da prija svim čitalačkim ukusima. Ono što me privlači jeste i, sada već prepoznatljiv, lep stil pisanja. Malo (ali sasvim dovoljno) opisa, mnogo (ali sasvim umereno) humora i sasvim dovoljno dijaloga koji teku prirodno i iz kojih najviše saznajemo kako o karakteru, tako i o izgledu, ambicijama i željama samih likova. Svi likovi su lepo razrađeni, od kojih centralni deo priče zauzima četvoročlana pljačkaška banda, koja kasnije osniva svoj kriminalni klan. Radnja se odvija na taj način što spletom okolnosti svi ti slomljeni negativci zauzimaju svoje mesto u strašnom podzemlju Srbije. Svaka nova stranica donosi uzbudljivu radnju koja čitaoca sve dublje uvlači u priču. Obrti, koje je Vučevski na jako kreativan način osmislio, su puni iznenađenja i šokantni. Sam kraj knjige je nepredvidiv i neočekivan. Fascinantan. Fenomenalan. Jelica Mirković

Erion je epska saga o istoimenom monahu, koji u doba kada je život hrišćana vrednovan manje od drveta za potpalu, na sebe preuzima zadatak da sačuva hrišćanstvo u Rimu za vreme vladavine nemilosrdnog cara Nerona.

Ovaj roman, prepun intriga, akcije i romanse, odvodi nas u stari Rim, najveći i najmoćniji grad tog vremena, i prati isprepletene živote Eriona (hrišćanskog monaha iz Judeje), Fenuka (nepobedivog gladijatora iz Egipta) i Inese (odbegle ropkinje i ćerke bogatog kneza). Kada ih sudbina stavi na isti put, oni shvataju da, pored velikog srca i želje za osvetom, imaju još nešto zajedničko – istog neprijatelja: Rim!

O autoru:

Vuk Đurica je rođen 20. aprila, 1989. godine u Novom Sadu, a svoju mladost je proveo u Bačkoj Palanci. Završio je osnovne studije na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu i master studije na Univerzitetu Nikola Tesla u Beogradu.

Pisanjem se počeo baviti 2023. godine, kada je objavio i svoj prvi roman Put Samoistrebljenja. Godinu dana kasnije, Vuk objavljuje još dve knjige: Dolina Detlića i Boja Bez Imena. Roman Erion objavljuje 2025. godine, a već uveliko radi i na svojoj sledećoj knjizi.

Iza spomenika leži tajna...

Sedam otuđenih prijatelja se deset godina okuplja na groblju, vezani tradicijom.

Svake godine se čitaju priče prijatelju čije je prisustvo neopipljivo. Ključni trenuci njihovih života, velikodušno ispisani na papiru. Te priče nisu samo sećanja, one su ispovesti, priznanja obmotana velom senki iz prošlosti od kojih ne mogu pobeći.

Priče su lične. Bol je stvarna.

Bajke ispunjene grižom savesti, izdajom i konačnim obračunom gde je istina najopasnija priča od svih.
Ali neke istine je lakše sahraniti.

Svi znaju ko je ubio njihovog prijatelja...

Putovanje kroz filozofiju, krivicu i neizrečene veze koje povezuju ljude, ovo je priča o tome šta otkrivamo, šta skrivamo i kako živimo sa stvarima koje nas definišu.
Da li se usuđujete da čitate između redova?

Svakom od nas život je roman. Mali, veliki, kratak, dugačak 100 godina. Život je pisac a mi smo samo njeni junaci. Nekad sporedni, nekad glavni, – ne zavisi od nas – zavisi samo od pisca. Ovo je moj roman. Moja sudbina. Da sam ga ja pisala, sigurno bih mnogo toga promenila na bolje, na lepše, na srećnije. Ali – nisam. Onakav je kakav je pisac hteo a moje je bilo da ga proživim, da odigram svoju ulogu. Ispričaću Vam svoj život, ne preskačući ni dobro, ni greh. Onako kako je bilo…A bilo je…i jedno i drugo. Nikad crno-belo. Uvek puno boja. Od onih ukradenih od duge, do monotono sivih, sumornih, crnih… Kad ne znamo gde je izlaz, kad su nam sva vrata zatvorena, prozori zazidani a mi se vrtimo u krug. Izgubljeni, očajni, čvrsto se držeći samo za jedinu preostalu slamku – nadu!
Moja ispovest počinje u mojoj sedmoj godini kada su me roditelji koje volim i za koje sigurno znam da me vole – “prodali” za bogatstvo. Obećali su me momku iz “dobre, bogate kuće”. A sve su to navodno radili “za moje dobro, za moju sreću”! Čak su i sami verovali u to. Kada sam zavšila osmoljetku, održali su reč. Da, bila je to najveća svadba u selu. Eh, moja tugo.
A mene, mene niko ništa nije pitao. Ni da li mi je “dobro”, ni da li sam zaista “srećna”…
Šta jedna sedmogodišnja devojčica zna šta je dobro, šta je sreća? Eh, a mogli su sačekati da malo porastem, da ponekad i pogrešim ali ipak sama po svojoj meri, po svom srcu otkrijem i dobrotu i sreću. Roditelji uvek žele sve najbolje svom detetu a ponekad ispadne sve obrnuto. Naopačke. Kajanje i suze ne pomažu kad uvide grešku. Udarili su mi pečat na čelo koji nosim celog života. I sa ovog puta pokušavam da sama skrenem. Da se ja pitam, da ja odlučujem. Ne hajem za cenu. Ništa nije tako skupo kao jeftin život! Koliko ima Milena na ovom svetu? Koliko ih je bilo do sada, koliko će ih biti u budućnosti? To samo život zna. Kažu – sve tuge su iste. Možda? Ali isto tako i nije sve u bogatstvu, nešto je i u sreći. Ustvari – sve je u sreći. Jer samo u sreći stanuje Ljubav. Razmislite o tome. Ja sam jedna od Vas…Ja sam Ti….Ti si Ja...A Ja sam Milena…"

Srceparajuća priča iz Drugog svetskog rata o Petri, devojčici koja je jedina preživela streljanje u školi, i o Leonu, momku koji se našao u streljačkom vodu.

Petnaest godina kasnije, oni se ponovo sreću, samo što Petra više nije naivna mala devojčica, već žena koja želi osvetu.

Drugi roman Vuka Đurice predstavlja narativ zasnovan na mitovima, verovanjima, ali i naučnim proračunima. Ako vam ovo deluje nespojivo, verujte da upravo u tome leži sva lepota. Glavni lik je Melort, atipično dete, a kasnije i čovek, koje je u zamišljenoj zemlji Alariji optužen za zločin koji nije počinio i zbog čega ubijaju njegove roditelje, a on biva zarobljen i jedini način da se spase je da smisli kako da prepotentni Egor dođe na presto.

Ovaj bajkoviti zaplet intrigira čitaoce svih generacija i daje odgovore na mnoga svevremena i realna pitanja. Melorta okruženje doživljava kao zlog čarobnjaka, što on zapravo i nije, već je osoba velikog znanja, što je njegova najveća moć i magija. Poput čuvenog Harija Potera, ali realističnije, jer Melort ne ide u specijalnu školu, već u toku zatočeništva proučava i čita u biblioteci, smišljajući način kako da Egora učini carem. Izučio je mnoge oblasti, ali su ga najviše zainteresovale matematika i astronomija, pri čemu je postao zaljubljenik u zvezde. Ta znanja su ga i spasila na prvom pogubljenju ‒ proračunao je kada će se dogoditi pomračenje sunca, što su mnogi tumačili kao magiju i nešto nečastivo. A Melort je lik koji oličava potpunu suprotnost: pomaže ljudima da se usavrše, projektuje im i barku spasa i odlazak u „obećanu zemlju“.

Poenta likova ovog romana, bilo da su u pitanju članovi carske porodice ili marginalci poput Firipa koji je tamničar, ali i prototip potpuno nesnađenog čoveka je da sve može biti mač sa dve oštrice ‒ neka vrlina, može postati mana ‒ što važi i za cara Egora, bednog tamničara Firipa, ali i za prosvećenog Melorta jednako. Najvažnije je, kako je to genijalno iskazao ovaj narator doneti smisao u besmisao, ističući da nije dobro voditi se i prepustiti se pohlepi; niko ne treba da deli snove, svako treba da ima svoje, pri čemu svako treba da pronađe svoje parče raja.
Samo to parče treba pronaći, zar ne? Kako to učiniti?

Možete li da rešite zagonetku: Gde četiri potoka teku, gde detlići borove seku, tu divlji konj spava, tu stoji vučija glava.
Deluje je licemerno i nerešivo. A sva licemernost savremenog sveta oličena je u govoru glavnog junaka ovog romana Vuka Đurice, kao i moguća ishodišta:
Melort glasno uzdahnu, očigledno umoran od pričanja. „Kao što vidiš, Firipe, od štapova pravimo koplja, od lekova ‒ otrove, od biljaka ‒ droge… Svi naši snovi nas vode ka napretku, napredak u ekstreme, a ekstremi ka samouništenju. Preko četiri hiljade puta sam pokušao da izračunam, da predvidim našu budućnost, i svaka ta moja računica me je dovela do toga da će jednoga dana čitava sudbina čovečanstva završiti u rukama jednog čoveka. Da li će se to desiti za pet ili deset hiljada godina, nemoguće je znati, ali sam uveren da je to neizbežno… U nekim tim računicama, on možda čak neće ni živeti na ovoj našoj planeti, već na nekoj od ovih što sijaju na našem nebu. Možda na Mesecu? Uglavnom, takva moć ne bi trebalo nikada da bude u rukama jednog čoveka. Proces samouništenja se možda ne može zaustaviti, ali se može usporiti, zbog čega sam odlučio da sebe ovde zatvorim“.

Iako spada u fantastiku, ovaj roman se može tumačiti kao odgovor na kraj nama poznatog sveta, bez želje da se polemiše i poredi sa istoimenim romanom Edvarda Lua, već sa tendencijom da se razvija mašta i slikovito objasni da svako ima pravo na sreću, samo treba da je pronađe. Da biste znali da je pronađete, morate da pođete u obećanu zemlju Dolinu Detlića, čitajući. - Marina Đenadić

Mi svojim gresima, oni svojim zlodelima – pokidali smo ogrlicu od bisera vlastite sudbine. Rasuti biseri svuda oko nas a mi koračamo kroz život.

Padamo, ustajemo, posrćemo, skrećemo sa pravog puta a duša nam od bisera do bisera izgubljena luta tražeći oproštaj, tražeći luku mira dok neka tuđa muzika nad našim krovovima uporno svira.

A kad odu svi, kad odemo i mi, na kraju ostaje samo ljubav. Samo od nas zavisi da li smo je sačuvali ili prodali...

Kad god mi ukradu san, ja izmislim novi i lepši. Ne mogu oni toliko da kradu, koliko ja umem da sanjam...

Ivo Andrić je govorio: „Književnost- to ti je kad zavrtiš globus, ubodeš iglom, a onda uz pomoć uveličavajućih stakala osvetliš i opevaš to mesto“.
Glavni junak ove knjige, pesničke tvorevine razorne snage, je vašar. Vašar na kojem se sve dešava. Gde se prelamaju sudbine ljudske, oko kojeg se sve vrti. Retka i neobična tema.
Pisana tradicionalnim stilom, bez posmodernističkog izmotavanja, otkriva najdublje istine o čoveku. Možda se nekom učini - mnogo sitnica. Ali literatura se i sastoji od sitnica. Svet se vrti oko kupovine i prodaje. Sve je na prodaju i sve ima svoju cenu.
Nekad neshvatljivu i nerealnu, nekad ponižavajuću i strašnu.
Najvažnija stvar u životu jednog domaćina je vašar. On je globalana metafaora. Pisac je uspio da, držeći čitaočevu pažnju, napravi knjigu u kojoj, ako joj se predaš i spreman si da se upustiš u avanturu čitanja, otkrivaš čitav svet.
Filigranski vez otkriva, ne pisca početnika, već onog koji je dobro savladao književni zanat. I nije slučajno što je vašar baš Gospojinski!
Sve čestitke piscu i izdavaču koji su se upustili u ovaj ozbiljan posao.
Zato je dobro da mu poželimo dobrodošlicu. - Piće za sve! Stigao je novi pisac! Živeli!

Nebojša Jevrić

Roman „Plava se slaže sa crvenom“ ne predstavlja nikakvu raspravu o bojama ili nešto slično, već inovativan krimić. Izuzetno dobrom opserevacijom:
Oduševljen sam prirodom Balkana. Usudiću se da kažem kako je Balkan najbolji deo planete Zemlje. Ali, upravo zbog toga je i najinteresantnije parče ljudske istorije, jer su ljudi spremni da ratuju i zbog najmanjeg pedlja zemlje, a svetske sile uvek žele svoj deo. I upravo zbog tog istorijski interesantnog dela, najbolji predeo planete Zemlje je loš za normalan život.
Koja je napisana u prvom licu, kao i čitav roman, ilustruje da je reč o stalnoj borbi, ali i uzrokuje da čitaočeva pažnja bude veoma fokusirana i na visokom nivou duž celokupnog teksta. Taj fokus je postignut jer su u tekstu obrađeni i razotkriveni različiti mitovi i legende ‒ od slovenskih do savremenih, urbanih, poput onih o nevidljivim vladarima iz senke i tajnim i javnim društvima koja upravljaju svetom, ali na inovativan način: radnja se odvija veoma dinamično i brzo, brže nego što bi se odvijala na filmskoj traci. Kao da je tehnika drugih medija, pre svega video-igara uticala na pisanje i nastajanje ovog narativa, glavni junak je stalno u pokretu, tako da je i čitaocu zanimljivo i intriganto. Zlo i dobro nisu podeljeni, nego su sastavni delovi svih likova, što dodatno zaokuplja čitaoca, jer ne može lako da se opredeli za stranu. Kriminal jeste tema i okosnica ovog romana, ali je njegova glavna poruka borba i rat protiv krimi-klanova i sličnih pojava, stoga je na paradoksalan način ovo roman u kome se radi isključivo o kriminalu, a on je u stvari antikriminalan. Da biste uvideli kako je to postignuto, morate ga pročitati, a kada to učinite spoznaćete da nažalost skoro ništa nije samo crno, ili samo belo ‒ stoga, „Plava se slaže sa crvenom“.

Marina Đenadić

Obmana i laž u umetnosti su poželjne jer vode ka novim spoznajama i odgovorima do kojiće ćete doći zavirujući i čitajući čarobni svet ovog "Tajnog malog grada". Nakon čega ne možete ostati ravnodušni. Rajko Dvizac je poznati ex-jugoslovenski novinar i autor je hit romana "Utorkom nisam udata"

Anestezija poput elegantne večernje haljine

Uz iskrenu želju i uložene napore da se želja otelotvori, sve je lako i stiže se do cilja. Ona je sanjala ružičaste snove, ali je jedino njen san da bude medicinska sestra bio čvrst i nepromenljiv. Taj put nije bio nimalo lak uz brojne prepreke, strepnje, nemire i porodične okolnosti. Sve je to u nekim momentima pretilo da se san rasprši poput mehura sapunice, ali kad za saveznika imaš samoga sebe onda je uspeh neizbežan.

Miroslava Radojević u svom dnevniku sećanja „Anestezijo, ljubavi moja“ beleži dragocene momente iz života medicinske sestre koja se hrabro hvatala u koštac sa vlastitim životom pomažući mnogim pacijentima koji su bili u životnoj opasnosti. Ona u jednom trenu i kaže:

„Na svu sreću ja sam sve to podnosila jer sam znala šta mi je životni cilj. Od tog puta nisam htela nikako da odustanem.“
Svesna činjenice da je čovek ceo život u školi novih saznanja, trudila se da svaku novinu upije i nauči. A to je bilo sve ono što može da pomogne čoveku da prebrodi kritične momente kako bi život odneo pobedu. Ljubav prema anesteziji iznedrila se sama po sebi kao dragulj u kruni nudeći neobična iskustva koja je opisala u ovoj knjizi, ujedno prikazujući i koliko je imala empatije za svakog bolesnika. A ljubav se ljubavlju vraća, nema veće zahvalnosti nego kad sećanja onih kojima je pomoć pružena ožive u svečanom trenu kada se praznuju rođenja. Osloboditi nekoga bola, darovati mu novu šansu da oživi vlastite snove, zar ima lepše od toga? Miroslava u jednom trenu i kaže:

„Naši uspesi se vide na licima pacijenata koji vrlo brzo posle operacije odlaze kućama bez bolova i zadovoljni. Često se događa da nas i ljube na rastanku. Jedna pacijentkinja mi je, opisujući anesteziju koju je imala pre podne, rekla da je bila elegantna kao večernja haljina.To je veliki uspeh i za pacijente i za nas koji radimo.“

Radoznalost i želja da još više nauči ju je podstakla da organizuje stručne seminare na kojima se saznavalo uvek nešto novo, a obnavljalo se i staro znanje. Ti stručni sastanci i susreti doneli su joj mnogo novih kontakata i razmenu znanja i mišljenja. Svakim danom je napredovala i polako sazrevala kao anestetičar. I poziv da ode u Švajcarsku da radi u regionalnoj bolnici bio je deo njenog sna. Zahvaljujući velikom trudu i zalaganju, dobila je referencu koja je bila potvrda da se istrajnost i odanost svom pozivu ipak isplati. Ali ono što o Miroslavi Radojević govore oni sa kojima je delila najlepše trenutke na odeljenju anestezije nema cenu. Mlada asistentkinja iz Nemačke napisala je u jednoj svesci o svakom lekaru i tehničaru ponešto. O Miroslavi je napisala sledeće:

„To što sam od tebe naučila, ne piše ni u jednoj knjizi.”
Miroslava Radojević je srećna žena jer joj se ljubav koju je podarila svojoj porodici i pozivu višestruko vratila darujući joj dane o kojima mnogi sanjaju. Njene cipelice lutalice lutaju po raznim mestima u zemlji satova i sireva, ali i dobre medicine. Ona živi svoj san i dalje baveći se anestezijom i ta ljubav je bezuslovna.

Mirjana Marković

************************************

Nema velikog cilja bez velike žrtve

Iako nije znala za Bomaršeove reči: “Ne obaziri se na to odakle dolaziš, već gledaj kuda ideš”, Miroslava je na svoj životni put krenula upravo tako. Nije joj smetalo da iz svog malog mesta krene u život prevazilazići uspone i padove vođena samo jednim – da ostvari svoj san. Ciceron je rekao: “Nema velikog cilja bez velike žrtve”, a Miroslava je zahvaljujući svojoj upornosti i istrajnosti prešla sve prepreke.

Dnevnik “Anestezijo, ljubavi moja” dokazuje da svaki uspešan čovek beleži svoja iskustva ne iz ličnih pobuda, već da ostavi trajan zapis kao poruku i nauk pokolenjima da ne treba odustajati od svog cilja. U ovoj knjizi, pored ljubavi prema svom pozivu, Miroslava opisuje koliko je značajno stvoriti prijatno okruženje a svega toga ne bi bilo bez vedre naravi, velikog srca i sposobnosti prilagođavanja.

Poznajući ovu divnu ženu, mnogo sam naučila. Najviše da se energija crpi iz najtežih trenutaka jer nakon njih dolazi novi dan. Takođe i da je srećan čovek samo onaj ko oko sebe ima ljude, jer iznad i pre svega kako stoji u Bibliji, potrebno je da shvatimo: “Ljubi bližnjeg svoga”.

Ova knjiga nije samo dnevnik jednog života, ovo je udžbenik koji će mnogim ženama odgovoriti na brojna pitanja i toplo preporučujem svako slovo. Miroslava Radojević, hvala ti što postojiš jer da tebe nije bilo ne bih naučila puno toga.

Violeta Aleksić

"To je vrlo dobra, moderna, urbana proza, sa zanimljivom i intrigantnom pričom, uz izvrsno profilisane likove..." - Ratomir Rale Damnjanović (iz recenzije)

…Roman - SEBI STRANAC na najistinitiji način svedoči o vremenu u kojem živimo i posrnućima kojima smo kao bića izloženi. Ipak, svako od nas u svojoj duši nosi ljubav prema svom zavičaju, svojoj čaršiji, roditeljskom domu i ta nas sećanja čine jakim u vremenima kad smo otrgnuti tuđinom od svojih korena i svog najčistijeg izvora….

….U ovom izuzetnom psihološkom romanu na veoma dobrim književnim temeljima, spisateljica gradi psihologiju svojih glavnih junaka, čija dramatika ulazi u najviše sfere razmišljanja. Ona veoma vešto vodi roman koji vrhuni emocionalno jakim psihološkim obrtima, a koji svog čitaoca uči da svaka medalja ima svoje dve strane, i da veoma često vođeni interesima drugih, podležemo samoljublju i odlučujemo se za srebroljublje, kako bi udovoljili interesima većine, pa makar to bila i vlastita porodica…

Selvija Ferizović, rođena je 20. Jula, 1991. godine u Novom Pazaru.
Djetinstvo je provela u Delimeđu (Opština Tutin), gdje je i završila osnovnu školu.
Školovanje nastavlja u Novom Pazaru, na Državnom
univerzitetu završava Ekonomiju.
Roman – Sebi stranac, joj je prvo objavljeno djelo.
Osim proze piše poeziju i satiru.
Za mjesto iz kog dolazi kaže da je kasaba i da ga samo dušmani nazivaju selom.
Satirična po prirodi, sarkastična po odluci, u suštini namćor.