DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

U Tu negde je 111 priča na 240 strana, što je samo izbor od objavljenih na FB. U njima nema velikih životnih „mudrosti”, nema nikakvog prikazivanja sebe u povoljnom svetlu, naprotiv – priznaje da je ponavljao, da nije bio uvek uzoran ni u ponašanju ni u odlukama koje je donosio, ne može da zapamti ni svoj broj taksija od četiri cifre… Bez obzira na sve to, ove priče odišu toplinom i humorom, osećate kao da ga poznajete odavno. S druge strane, pogotovo zbog posla kojim se bavi, sreće ljude različitih profila i u memorijskom bagažu mu je beskonačna lista karaktera i postupaka ljudi koji mu uđu u kola. Sve to „znanje” spakovano je u priče koje nesumnjivo ostavljaju odličan utisak. Jezik je lagan, emocije iskrene, životnosti doprinose i jezgroviti dijalozi.

Očekivanja od prvog izlaska u svet onog što je do tog trenutka bilo samo u mislima i srcu možda i nisu velika, ali uzbuđenje svakako jeste. Danijela Nenadić je tako spakovala kofer u 23 priče i dala mu ime Lubenica bez snova. Autorka se prvo oglasila preko društvenih mreža, i budući da je ono što je pisala za sebe naišlo na lep prijem, odvažila se i za štampanu verziju. Tu moramo da napravimo jednu malu ali bitnu razliku u odnosu na slične autore. Dok većina piše o sebi: šta im se desilo, šta misle, žele, podržavaju, kritikuju… Nenadićeva je objavljivala – prozu. Nije bilo iskakanja u ja vode, čak i kad je pisala priče u prvom licu.

Jednom je Tomas Man rekao da o čemu god da pišete, pišete o sebi. Ne radi se samo o autobiografijama. Pišete o sebi i kad pišete u trećem licu. Upravo lice daje ton knjizi, koliko ste se distancirali kao pripovedač. Ipak, i kad je najtrećije treće lice u pitanju, autor piše o svom doživljaju teme, pa je Manova opaska sasvim u redu.

U Lubenici bez snova, u 23 priče koje nisu povezane ni radnjom ni likovima, imamo pravu malu bravuru igranja licima. Iz trećeg se lako prelazi u prvo, iz prvog u drugo… Sve vreme ste kao čitalac u intimnom razgovoru s pripovedačem, ispoveda vam se, ali nema ja isticanja. Možda je upravo ovakav manir zaslužan za toplinu koja isijava iz svake stranice Lubenice. U pričama nema savršeno pozitivne osobe koja nikad ni u čemu ne greši, niti kukanja nad nekom nepravdom, niti bilo kakvih ja upliva – samo opisuje neki događaj, neku crticu iz života koja nam je svima bliska, uz dobru karakterizaciju i opise. Nema bezgrešnih ili savršeno negativnih – svi su naši, od krvi i mesa, malo šaškasti, ozbiljni, zbunjeni, ljute se, raduju, vole, brinu…

Posebna pažnja posvećena je detaljima koji stanu u neki delić rečenice, ali tako lepo oboje ceo prizor i učine nam ga bliskim, kao da gledamo slike umesto što čitamo tekst. U Mleku Ljubavi Jela stavi kosu pod maramu boje jorgovana, pa liznu kraj da bolje napravi čvor pod bradom. Liznu kraj – karakterističan pokret seljanki kad povezuju maramu – ništa bitno, ali tako upečatljivo. I tako iz priče u priču s finim humorom u prepoznatljivim situacijama.

Lubenica bez snova je povratak pravoj prozi, nije rijaliti nečijeg života. I da je samo to, a nije, vredi makar se odmoriti od literature danas sam ustala ili iznervirala sam se ili osećam se srećno ili evo me na plaži, u kupaćem…

Milja Lukić

Druga knjiga Danijele Nenadić „Na ivici neba“ pokazuje kako sazreva kao književnica i zanatski se unapređuje, što je naročito vidljivo u strukturi knjige i „filmičnosti“ samih priča.

U zgradi na periferiji grada ima 23 stana. U njima se odvijaju 23 sudbine. U nekim stanovima je po jedna osoba, u nekima ih je dve, u nekima mnogo. Tu i tamo životni putevi im se dodirnu ili prepletu. Dvadeset i tri priče za 23 stana i bonus jedna uvodna priča o arhitekti zaljubljenom u nestalnost linije koja iskače – ukupno 24 priče između korica knjige Na ivici neba.

Knjiga Priče iz Čudesnog vrta je za „decu od 7 do 77 godina”. Ovo nije dečja knjiga u bukvalnom smislu, ali jeste namenjena detetu u svakome od nas. Detetu koje se raduje svetu oko sebe i još uvek nije izgubilo suštinsku vezu s prirodom. Razume i nemušti jezik.

Čudesni vrt nalazi se usred Banata. U njemu je svakojako rastinje, poneka ptica, obavezni vrabac, kao i jež, puž… Tu su i kućni ljubimci, pas i mačka. Da bi opravdao ime, Čudesni vrt ima i bunar želja. Flora i fauna komuniciraju između sebe. Svaka biljka, bila drvo, cvet ili najobičnije rastinje, ima svoj glas i svoj karakter. Jedina im je mana što ne mogu da se kreću, ali tu je vrabac Živko koji koordiniše između svih njih. Blaga im je svima dala imena koja slikovito govore o njihovom karakteru ili poreklu. A svi oni zajedno dali su ime Blagi. Stalni gosti Čudesnog vrta jesu Blagini unuci.

Sve što čini živi svet, u Pričama iz Čudesnog vrta je personifikovano. I ne samo živi svet, već i svaka prirodna pojava: vetar, Sneško Belić, bunar, baštenski patuljak…

Na primer, patuljak je dobio ime Amadeus jer je stigao iz Beča.

Jorgovan se zove Svetozar Šumadinac, poznatiji kao Toza, potomak je jorgovana Blaginog pradede Svetozara, solunskog ratnika iz Kovačevca, u srcu Šumadije.

Fudži je japanski šarenolisni javor.

Breza je Larisa.

Jabuke su stara Greni Smit (iz Australije), mlađana Budimka (u stvari jabuka petrovača) i tako redom.

Dijalozi su izuzetno živopisni, kao da slušate razgovore iz kafane ili s kafe među prijateljima. Kakvi su im karakteri saznajete upravo iz njihovih dijaloga. Ima ih dobrih, manje dobrih, zavidnih, brzopletih, kukumavki, ljubomornih, sažaljivih…

Ova knjiga je namenjena ljudima koji vole prirodu u svakom mogućem obliku. Ako je i ne vole baš toliko, posle pročitane knjige zavoleće je i poželeće da i oni imaju neki čudesni vrt poput ovog Čudesnog vrta.

Ni sa čim uporedive priče, autentične stotinu posto. Čak i one u kojima se bavi manje lepim aspektima života, odišu – životom. I radošću. Život je lep! Sve kipi od životne radosti, kakve god da su okolnosti