DOMAĆI ROMAN

U romanu Zavet leptira hronološki teku slike, dijalozi su jasni, pitki, događaji se nižu jedan za drugim brzo i množe, život ispisuje nepredvidljive obrte. Pored verno prikazanog okupiranog Beograda za vreme Drugog svetskog rata, još vernije je dočarana posleratna atmosfera, početni entuzijazam, radne akcije, a potom i opadanje poverenja, porast osionosti, slika ljudske prirode koju čine i anđeli i demoni. Izdvojila se ženska linija Ankine porodice koja je i pre nje propatila, nikako ne nalazeći sklad s muškom prirodom, ognjište je bilo uvek ostavljano, nasilje su porodice krile, rešavale same i na sebe i na decu stavljale težak krst koji se nosi. Snalaženje je vodilo Anku u život prepun posve različitih iskustava, kao da ju je bacalo iz mirnog mora u najveće oluje i ponovo je izbacivalo na sigurniju obalu. Njena priča pre svega oslikava da život nikad ne miruje, da je promena stalna i da se u njoj život i obnavlja i nestaje.

Mali grad u kome se ogledaju društvene prilike jednog naroda u trenutku političkih podela, ekonomskih (ne)prilika i mentalno stanje novih naraštaja. Glavni lik je tek stasala devojka Maja koja, koristeći modernu tehnologiju i žudeći za statusom i bogatstvom, pravi osnovnu životnu grešku – nesvesno stvara od sebe karikaturu. Međutim, ima tu materijala da se svi zajedno zapitamo da li nas tako usmeravaju pa mislimo da smo „u trendu” ako se javno ogolimo (i bukvalno), ili smo po prirodi robovskog mentaliteta. Veštim dijalozima autorka slika karaktere svojih junaka, pa nam je na momente i žao likova koji nikakako da se izvuku iz začaranog kruga. Naravno, pored ličnih slabosti ima i te kako otežavajućih nametnutih okolnosti za koje (možda) možemo da okrivimo i druge.

Junaci Mileta Stankovića su ljudi s margine, ali oni koji bi da kriminalom dođu do lagodnog života. Nije reč o trileru već o satiri, još oštrijoj nego u prethodnoj knjizi Kako sam osvojio Beč. Dok su tu junaci bili naši ljudi – Srbi, ali i još po koji predstavnik s Balkana, a svi u Beču – ovaj put su geografski pojmovi malo širi: od Ukrajine preko Slovačke i okoline do Austrije. Glavni akteri su opet Srbi, i na neki način, potomci prethodne knjige.

Stefan je profesor i psiholog koji vodi ustaljen ali stresan i frustrirajući život, pa izlaz nalazi u traženju zagubljenog dnevnika i prebiranju po stvarima s tavana, gde nalazi čudan kristalni predmet koji će pokrenuti neobična dešavanja i čudne snove. Vremenom, snovi i stvarnost se toliko prepliću da ni sâm nije siguran šta je zbilja, ali je siguran da se sudbina predaka prepliće s njegovom i nadovezuje se na nju, kao i da se nalazi u stvarnoj i velikoj opasnosti. Sve događaje pokrenuo je kristalni predmet u rukama jednog njegovog pretka u vreme Prvog svetskog rata, na Jadranskom moru.

Iako je ovo ispovest o jednoj sudbini kojoj sreća nija bila naklonjena, u drugom delu romana polako i dinamika kao i poverenje u smisleniju sudbinu raste. Čitalac sve više biva upleten i zaintrigiran kuda se sva ta sećanja račvaju, a zatim spajaju u jedan nadasve poučan rasplet. Rasplet koji vraća veru u istrajnost, u značaj da se izgradi samopouzdanje i na neki način vera u sebe, da se priznaju ali i oproste sebi pogrešni izbori, da se razdvoji ono što je možda izabralo nas od onog što smo birali mi... Može se uživati u toj kontemplaciji koja je podtekst ove ispovesti – svevremene, svakom čitaocu bliske, intrigantne.

Vrlo interesantna knjiga, ne samo zbog teme već i zbog načina kako je napisana, humora, upečatljivosti likova i poznavanja mentaliteta i prilika u Beču među „našima”.

Susreću se „naši” i s domorocima, Bečlijama, ali ni oni nisu ništa manje smutni likovi. Verovatno zato što se slični uvek pronađu. Poenta je u tome ko će koga više prevariti, po narodnoj „i nad popom ima pop”.

Roman je napisan u maniru američkog noara, upečatljivih likova prenesenih u atmosferu tužnog Beograda i politički korektne Nemačke. Negde na raskrsnici tih svetova, u kratkim rezovima stvarnosti susreću se likovi koji su nekad delili svlačionicu i rešenost da postanu neko. Za većinu se loše završilo, onaj koji je uspeo vraća se da poravna dugove.
Stara savezništva se obnavljaju, svako je prinuđen da izabere stranu u timu gubitnika koji je sastavila jedna Ivona. Spremna da kroz svet nasilja, zlostavljanja iz mladosti, korumpiranih, čistih i iskorišćenih, moralno oštećenih pronađe dobitnu kombinaciju.
Ona je umela da nanjuši, kako sama kaže, konja na koga će se kladiti. I verovala, do samog kraja, da svaka pametna žena treba u formaciji 4-4-2 da izabere što manji broj...
Da li je pogrešila?

Dok se Marina, junakinja romana koji piše Ana, posvećuje sebi i nema nameru nikoga ni da obaveštava da je bolesna, rešena da preostalo vreme provede udovoljavajući svojim željama, dotle se Ana u startu hvata ukoštac s novonastalim problemom, rešena da ni po koju cenu ne odustaje, a na sažaljive poglede, loš izgled i bolove, koji užasavaju Marinu, uopšte i ne misli. Da li obe čeka jedan život kasnije?

„Jedan život kasnije” je roman u romanu – istinita priča o Ani, sredovečnoj ženi, koja traži beg od stvarnosti u pesmama i pričama koje piše. U jednoj od tih priča njena glavna junakinja Marina dobija karcinom, ali ne želi da prolazi kroz agoniju zvanu borba za život, već donosi odluku da svoje preostalo vreme potroši živeći punim plućima.

„Posebna vrednost romana Senke u ogledalu jeste tema, toliko bolna i intimna da se na ovom našem podneblju o njoj ne priča, čak ni ne šapuće. Autorka progovara u ime svih žena koje su prošle sličnu sudbinu.“

–Merima Aranitović

Senka je onaj mračni, nepoznati i odbačeni deo ega, koju svest doživljava kao nešto bolno ili vredno žaljenja (Jung)

Ova rečenica u sebi sažima čitav roman Slađane Kručičan. Kompoziciono, pred nama je klasična forma romana, dok je priča sve samo ne klasična za naše podneblje. Slađana K. prepliće životne priče nekoliko, na prvi pogled nespojivih, likova u koherentnu celinu. Autorka likove gradi pažljivo i nepristrasno, dovodeći ih u niz različitih situacija s neočekivanim obrtima.

Čitalac biva uvučen u radnju i nijednog trenutka nije siguran šta ga očekuje – kao i u životu. Slađana K. pokazuje izuzetno poznavanje ljudske psihe i ima razumevanja za senku u čoveku, kao što i u svojim antijunacima nalazi svetlu stranu. Ona vrlo dobro zna da svako od nas u sebi nosi svetlo i tamu. Da nema dobrog i lošeg – već da nas okolnosti oblikuju.

Drugi roman Slađane Kručičan – Senke u ogledalu – pokazuje da njen prvenac nije bio slučajan izlet u literarni svet. Ozbiljnu, na momente izuzetno tešku priču, autorka uspeva da ispripoveda u jednom dahu, poput pravog trilera, u kome svako od nas može da nađe neki detalj iz svog života i da identifikuje likove iz svoje okoline.

No, ni u ovom romanu autorka nije odustala od ličnog stila koji ne dozvoljava da pripovedanje ode u patetiku, začinjavajući priču doziranim humorom i obrtima koji čitaoca drže u stalnom iščekivanju.

Posebnu vrednost romanu daje tema toliko bolna i intimna da se na ovom našem podneblju o njoj ne priča, čak ni ne šapuće. Autorka progovara u ime svih žena koje su prošle sličnu sudbinu. Antijunak je oblikovan prema istinitom liku, dok su ostali likovi vešto uklopljeni u slagalicu zvanu Senke u ogledalu. A rasplet nećemo saznati bukvalno do samog kraja, dok autorka ne zatvori strukturu i ne postavi svaki detalj na svoje mesto.

Činjenica je da knjiga koja doživi više od jednog izdanja u startu pobuđuje interesovanje jer se već svidela mnogima, i velika je verovatnoća da će se svideti i vama. Upravo je tako i s knjigom Adem zvani Krst. Knjigu nećete ispuštati iz ruku dok je ne završite.

Adem je momak koji je dospeo u popravni dom jer je učinio nešto časno u nečasnom svetu, i pre svega zahvaljujući nečasnom čoveku na položaju. Kako to obično biva, iako popravni, ovaj dom ga neće popraviti, ali su velike šanse da ga pokvari. Nije ga toliko pokvario koliko je učinio da zbog novih nepravdi pobegne iz njega. Otišao je prvo u Italiju, sad već sasvim svestan da jedino kriminalnim delatnostima može da preživi. Posle Italije ide u drugu, pa u treću zemlju, i tako redom. Koliko god se trudio da stane „na zelenu granu“, biva prinuđen da ulazi u pogrešne stvari i pravi više ili manje loše poteze.

Zahvaljujući svojoj inteligenciji, dospeva u sam vrh evropskog kriminala, i opet zahvaljujući inteligenciji, počinje iz njega uspešno da se čupa. Međutim, nije to tako lako. Iako i sam deo džet-seta, Bosna mu je u mislima i srcu.

Roman koji će vam biti blizak skoro jednako koliko i dalek. Pisan je u potpunosti narativnim stilom, posle završene knjige imaćete utisak da ste sedeli sa čovekom koji vam je ispričap svoj život, i posle toga vam postao blizak kao rod najrođeniji. Slikovito su opisani „naši preko grane” s one strane zakona. Roman je na momente duhovit i često s dramatičnim obrtima. Sve u svemu, nadrealno realna ljudska sudbina. Tome u prilog govori i podnaslov: Balkanska bajka po istinitoj priči.

Junak je živ i van romana Adem zvani Krst. Još jedan dokaz da život smišlja neverovatnije priče nego što je u stanju da ih proizvede mašta.