DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Komšije u nekadašnjem značenju pripadaju vremenu koje je
uveliko prohujalo. Jesu li ostali u sećanju ili nestali u zaboravu?
Ovo pitanje i dolazi zbog saznanja da su komšije bile važan
deo života u zajednici koja više ne postoji. I sve što je postojalo,
toga više nema. Porodica je bila uporište komšijske uzajamnosti,
bliskosti i solidarnosti. Bilo je to vreme kad se kućna vrata nisu zaključavala,
a komšije su doživljavane kao „rod rođeni“. Njihovo nacionalno
i versko pripadništvo bilo je bez ikakvog značaja. A njihovi gotovo
ustaljeni susreti bili su alternativa dosadnom i obezličenom svakodnevlju.
U tim spontanim susretima bilo je smehovite vedrine, ali
i druželjubivog nespokoja kad je život nametao svoje nepoželjno lice
koje je valjalo razumeti i nadmudriti. Tu se nisu odvajale svoje i tuđe
brige jer je empatija bila prirodno stanje, a altruizam je podrazumevao
aktivnu odgovornost, brigu za druge na delu. Ti susreti nisu proticali
kao vreme koje se uzaludno traći jer su ga druželjubivi poklonici
pretvarali u trenutke zadovoljstva i osmišljavanja zajedničkih želja.
Daleko od toga da je to bila rutinska i isprazna navika danguba i
vremeubica. Štaviše, bila je to forma slobodnog i spontanog izbora u
kojem se branio ne samo životni stil i način postojanja nego i individualni
i zajednič identitet.

Mi ne živimo ni sa lepotom ni sa istinom već sa drugim ljudima, napisao je jednom mudri pesnik Dušan Matić. To je dobro zapamtio Predrag Perišić dok se spremao da kroči na strmu stazu (u oba smera) dramskog pisca i filmskog scenariste.
Izmislio je smešno-tužne junake u desetak domaćih najgledanijih filmova, kao profesor dramaturgije izveo na javnu scenu desetinu filmskih autora...
U novije vreme objavljivao je slike iz života, zapise koji oštroumno, ali i nenametljivo prate sudbine i nevolje naših savremenika (zašto da krijemo, svi smo tu, na ovaj ili onaj način). Ove male priče ponekad se sastoje samo iz dijaloga, nevolja koje nas čekaju iza ugla i od kojih nema spasa.
Male priče samo ironično najavljuju dugu noć. To ne znači obavezno i lak san – ja sam ih doživeo kao povod i uzrok nesanice. Zato ovih pedesetak krokija, skica za neke buduće filmove, doživljavam kao dragoceno svedočanstvo koje će kad (i ako) sve ovo prođe svedočiti kakva su bila vremena na brdovitom Balkanu kad je još postojala nada da će ulazak u 21. vek doneti nešto bolje od naših sirotinjskih đačkih dana i snalaženja u studentskim menzama. A tada nam je bilo lepo jer smo bili mladi i za bolje nismo znali, napisao je o ovoj knjizi književni kritičar Milan Vlajčić.

U najnovijoj knjizi „Deset zamki” jedan od najboljih srpskih pripovedača Vasa Pavković piše o deset uzbudljivih kriminalističkih slučajeva iz duge i uspešne karijere policajca i docnije advokata Todića.
Tajanstvene i dramatične, protkane posebnim humorom, “Deset zamki” se čitaju bez daha, kao uspešni primeri umetničkih priča detekcije.
Istovremeno, u njima se živo i kritički odslikava poslednjih pola veka u našim životima i mnoštvo čudesnih sudbina takozvanih malih ljudi.