DOMAĆI AUTORI

Beograd, poslednje godine jednog režima. Grad umoran od mraka, sankcija, straha i izgubljenih života polako se budi dok ulicama odjekuju protesti, sirene i glasovi onih koji još veruju da sloboda postoji. U tom haosu, između zapaljenih zgrada, demonstracija, bolničkih hodnika i noćnih razgovora, rađa se ljubav Andrije i Milene - snažna, bolna i nemoguća.

On je poznati pesnik, čovek koji iza sebe nosi godine, uspomene i razočarenja. Ona je mlada, divlja, prkosna i spremna da izgori za svoje ideale. Dok se zemlja raspada pod teretom istorije, njih dvoje pokušavaju da pronađu smisao, nežnost i spas jedno u drugom. Ali ljubav u vremenu nasilja nikada nije jednostavna: između političkih progona, odlazaka, izdaja i snova o nekom boljem svetu, njihova sudbina postaje ogledalo jedne generacije koja je želela da promeni svet, a izgubila sebe.

„Beograd se budi“ je roman o ljubavi i revoluciji, o odlascima i sećanjima, o umetnosti, slobodi i usamljenosti. Potresna priča o ljudima koji pokušavaju da sačuvaju dušu u vremenu kada sve oko njih nestaje u plamenu istorije.

Iznad svega, ovo je roman o Beogradu - gradu koji pada, gori, voli i ponovo se budi.

U srcu nekadašnje Rumelije, u zemlji koja je vekovima pamtila begove i podvižnike, a danas ćuti pod naraslim korovom, odvija se tiha borba između sećanja i zaborava.

Zaboravljeni duhovnik Josif, čija rukopisna zaostavština broji hiljade strana, postaje simbol svega što je skrajnuto: crkvene misije, prava na zemlju, dostojanstvo, i samo pravo na ime i grob. Ali u senci starih ratišta i izgubljene vere, oživljava i jedna stara ljubav – za koju se verovalo da je nestala zauvek.

Dok se sudbina jednog čoveka i jednog mesta prepliće s vekovnom tišinom, jedan kamen temeljac u zaboravljenim Paljurcima postavlja novo pitanje: da li je moguće obnoviti ono što istorija više ne pamti – i oživeti ono što je srce već jednom sahranilo?

Zemlja Romeja je potresna i poetska hronika o duhovnom nasleđu, zaboravljenim istinama i ljubavi koja se vraća onda kad više niko ne čeka.

Proslavljeni naučnik, genetičar, profesor dr Miodrag Stojković ponovo je u ovom istorijskom romanu razgrnuo svoju i sudbine svojih predaka.

Čemu pisati ako je posao nevidovni? Tu sam, vrišti stvaralac, tu sam!

Pisac je samo čovek – potrebna mu je potvrda da njegov život nije metastvarnost, potrebno je da oseti da je voljen, i vredan.
Ovo su pitanja koja u romanu „Maša i medvedi“ postavlja glavna junakinja dok pokušava da nađe izdavača za svoju knjigu.

Sasvim drugačiji roman Vesne Kapor, nagrađivane književnice, koja je u ovom modernom romanu, u preplitanju života Riste i Maše, jedne stvarne, druge fiktivne, iznela jedan pogled na život žene koja pokušava da ostvari svoj san – objavi knjigu koja godinamastoji u fioci izdavača.

Život te knjige stavlja u nezgodnu situaciju njenog tvorca – dobro je da nema lične stavove, da ne uzdiže kakve visoke moralne ideale, ne veliča junaštvo ili žrtvu zarad spasenja; jednostavno, dobro bi bilo da je autentičan čovek bez svojstava. Onda će mu možda cilj biti bliži.

Komšije u nekadašnjem značenju pripadaju vremenu koje je
uveliko prohujalo. Jesu li ostali u sećanju ili nestali u zaboravu?
Ovo pitanje i dolazi zbog saznanja da su komšije bile važan
deo života u zajednici koja više ne postoji. I sve što je postojalo,
toga više nema. Porodica je bila uporište komšijske uzajamnosti,
bliskosti i solidarnosti. Bilo je to vreme kad se kućna vrata nisu zaključavala,
a komšije su doživljavane kao „rod rođeni“. Njihovo nacionalno
i versko pripadništvo bilo je bez ikakvog značaja. A njihovi gotovo
ustaljeni susreti bili su alternativa dosadnom i obezličenom svakodnevlju.
U tim spontanim susretima bilo je smehovite vedrine, ali
i druželjubivog nespokoja kad je život nametao svoje nepoželjno lice
koje je valjalo razumeti i nadmudriti. Tu se nisu odvajale svoje i tuđe
brige jer je empatija bila prirodno stanje, a altruizam je podrazumevao
aktivnu odgovornost, brigu za druge na delu. Ti susreti nisu proticali
kao vreme koje se uzaludno traći jer su ga druželjubivi poklonici
pretvarali u trenutke zadovoljstva i osmišljavanja zajedničkih želja.
Daleko od toga da je to bila rutinska i isprazna navika danguba i
vremeubica. Štaviše, bila je to forma slobodnog i spontanog izbora u
kojem se branio ne samo životni stil i način postojanja nego i individualni
i zajednič identitet.

Koje tajne krije život Save Šumanovića, slavnog srpskog slikara, u Parizu? Čarna, devojka nesvakidašnjih znanja i intuicije, pronalazi na novobeogradskom buvljaku dosad nepoznatu beležnicu Moja srčana zaostavština Save Šumanovića. Narator, istoričar umetnosti ušao u sedmu deceniju života, i Čarna na osnovu beležnice razvijaju priču o Šumanovićevom životu, ljubavima, duševnoj bolesti i njegovim ključnim slikama, posebno o remek-delu Pijana lađa.
Umesto da piše romansiranu biografiju, Danilov, erudita i vrstan poznavalac slikarstva, spaja i izmiruje uzbudljivo prozno tkanje i briljantno napisan dijaloški esej o Šumanovićevom slikarstvu.
Posle Andrićevog Razgovora o Goji i Knjige o Mikelanđelu Miloša Crnjanskog, sada smo u okviru ovog romana dobili jednako fascinantan tekst, ali ovog puta o našem slikaru Savi Šumanoviću.
Pisan hrabro, sočno, nepredvidljivo, danilovljevski, roman Jelen noći čitamo kao književni spomenik jednom od najvećih srpskih slikara.

Nakon filma koji je emotivno potresao celu Srbiju i koji je gledalo više od dva i po miliona ljudi, pred nama je i roman koji govori o neobičnoj i snažnoj desetogodišnjoj devojčici Darinki Dari Ilić i golgoti njene porodice u najvećem stratištu srpskog naroda – logoru Jasenovac.
Priča u romanu nas često vodi i u prošlost glavnih junaka, posebno male Dare – u njene misli, njen način doživljaja sveta, lepu seosku dečju svakodnevnicu koju je prekinuo surovi rat.
Upoznajemo jednu zdravu, srećnu porodicu koja nije imala velike snove ni težnje – teški rad je bio njihov način života, ali bilo je važno samo da su deca zdrava.
Snove o njihovoj budućnosti prekinula je tragedija u kojoj su, kao i mnogi, stradali na pravdi Boga. Nažalost, krug stradanja se tu nije zatvorio jer se to zlo ponovilo pedeset godina kasnije.
"Dužni smo večno sećanje svim jasenovačkim mučenicima, žrtvama genocida počinjenog od strane ustaškog režima Nezavisne Države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima. Njihovi krici su decenijama bili dirigovano utišavani. Ne možemo ni mi kao narod dalje ako gazimo po svojim svetinjama, a svaka osoba koja je stradala tamo je naša svetinja" – napisao je u tekstu o knjizi režiser istoimenog filma Predrag Gaga Antonijević.

Mi ne živimo ni sa lepotom ni sa istinom već sa drugim ljudima, napisao je jednom mudri pesnik Dušan Matić. To je dobro zapamtio Predrag Perišić dok se spremao da kroči na strmu stazu (u oba smera) dramskog pisca i filmskog scenariste.
Izmislio je smešno-tužne junake u desetak domaćih najgledanijih filmova, kao profesor dramaturgije izveo na javnu scenu desetinu filmskih autora...
U novije vreme objavljivao je slike iz života, zapise koji oštroumno, ali i nenametljivo prate sudbine i nevolje naših savremenika (zašto da krijemo, svi smo tu, na ovaj ili onaj način). Ove male priče ponekad se sastoje samo iz dijaloga, nevolja koje nas čekaju iza ugla i od kojih nema spasa.
Male priče samo ironično najavljuju dugu noć. To ne znači obavezno i lak san – ja sam ih doživeo kao povod i uzrok nesanice. Zato ovih pedesetak krokija, skica za neke buduće filmove, doživljavam kao dragoceno svedočanstvo koje će kad (i ako) sve ovo prođe svedočiti kakva su bila vremena na brdovitom Balkanu kad je još postojala nada da će ulazak u 21. vek doneti nešto bolje od naših sirotinjskih đačkih dana i snalaženja u studentskim menzama. A tada nam je bilo lepo jer smo bili mladi i za bolje nismo znali, napisao je o ovoj knjizi književni kritičar Milan Vlajčić.

Porodica Vučić krenula je iz krša Crne Gore u predele mnogoplodne Vojvodine, koju su napustile hiljade ratnogubitničkih nemačkih porodica.
Svu tu veliku dramu seoba mnogih porodica iz krša i naseljavanje u ravnicu, Siniša Kovačević je u romanu "Osvajanje zavičaja" opisao sočnim jezikom, eksplozijama ličnih i porodičnih sukoba. Ali, koliko to izgleda na prvi pogled onovremeno, ono je i savremeno. Jer, ovde još vladaju ratničke prečice, partijska vernost, poslušnost vođi, izdaje, prevare, rušenja crkava i spomenika, otimačine imanja i kuća... Kao što su oni partizanski oficiri i partijci užadima vezanim za traktor rušili krstove i zvonike sa vojvođanskih crkava i crkve pretvarali u silose za žito, tako i danas silnici ruše sve što je na zemljištu gde su oni ucrtali da grade svoje raskošne vile ili skupocena stambena naselja.
Knjiga koja nikog neće ostaviti ravnodušnim, u kojoj ćemo se svi naći.

Roman o sudbini čoveka koji je, kao i mnogi, napustio ovu zemlju u vreme komunizma, ne želeći da trpi bednu svakodnevnicu i stagnaciju društva, i otisuo se na “privremeni rad” u Nemačkoj. Iako lekar, u zemlji u kojoj se znanje i profesija poštuju i vrednuju, suočen je sa neprihvatanjem. Zato je i ova priča puna ogorčenosti i patnje koji prate svako snalaženje u tuđini, usamljenosti, sentimentalnosti i nostalgije za domovinom. Ali, ovo je i priča o ljubavi i strasti, uspehu, o beskrajnim vidicima koje pruža odlazak.
Marićev roman prosto šokira iskrenošću i pravi je vodič za sve one koji će tim putem tek da krenu.

Pesnik nad pesnicima, pisac Gorskog vijenca, Luče mikrokozme i Lažnog cara Šćepana Malog, u jednom novom ruhu.

Akademik Miro Vuksanović probrao je stihove iz ova tri velika Njegoševa dela i od tri celine napravio jednu.

“Ta nova celina, manja ali britkija, na nov način je efektnija, uverljivija, a otmenija u zadovoljstvu što se posebnošću ističe više nego ranije” – ovako ovu lepu antologiju stihova ocenjuje sam Vuksanović.

Ova knjiga je pokušaj da se na drugačiji način bolje vidi i čita ono što je središno u stihovima lovćenskog Gospodara.

Svetski slavan naučnik, genetičar dr Miodrag Stojković, izlazi pred čitalačku publiku sa drugim romanom, pod naslovom "Eutanazija". Posle sjajnog istorijskog, autobiografskog, romana "Crničani", i ovaj put je reč o delu sa istorijskim elementima. Ovaj put je reč o bližoj istoriji, kojoj smo i sami svedoci, tragediji jedne zemlje, porodice, a ponajviše mladih ljudi koji pokušavaju da se reše ratnog zarobljeništva i dokopaju se boljeg života.
Kroz ljubavnu priču dvoje mladih ljudi, opetećenih ličnim traumama, suočenih sa nemoralom sredine i propasti svega u šta su verovali, Stojković se poistovećuje sa glavnim likom romana, koji pokušava da zaustavi sukob sa prošlošću, da ugasi sopstveni nemir, da se osveti, ali i pomiri sa onim što ne može da promeni.
I da, sa svim svojim ranama, nastavi život.

Grad okovan ledom. Promrzao. Žitelji pale knjige i nameštaj da bi se bar na minut ogrejali. Vreme neočekivanih ljubavi, oficirskih dvoboja, tihih sahrana, bežanije, spasavanja časti. Vreme prekog suda, vešala, izroda… Vreme kada čak i vrane napastvuju grad i nebo pretvaraju u crni oblak.

Vreme je Prvog svetskog rata i prve godine slobode.

Roman “Godine vrana” Siniše Kovačevića je najautentičnije viđena sudbina Beograda pre jednog veka. Monumentalni istorijski mozaik u mermeru. Raskošna čitanka naše sudbine.

Jezgrovit, raskošan, precizan Kovačevićev rečnik – kao ivice sablji srpskog oficira, koje se još vitlaju po srpskim kafanama – ne daju predaha. Idući direktno u priču, u komore srca, bez raspevanih uvoda i filozofskih meditacija, čitaocu se lako otkrivaju likovi, porodični odnosi, prevare, istine, saloni, spomenici, crkve…

Sve najbolje što je iskusio u pozorišnom, televizijskom i filmskom trodecenijskom trajanju, Siniša Kovačević je sada izneo na sofru i podario slavlje čitanja.

Kovačevićev prvenac ”Godine vrana” nije proba, niti zalet, istrčavanje ili pokušaj. To je – romančina kakva odavno nije poklonjena srpskoj literaturi.

U priči “Izvan ogledala” radi se o četvoro ljudi iz zemalja bivše Jugoslavije, koji se susreću u Amsterdamu. Više od tipičnog prikaza romantičnih odnosa između muškaraca i žena, likovi se druže na živopisan i humorističan način dok otkrivaju životne istine van tradicionalnog načina života i shvatanja.
Ovo je lako filozofsko delo, prikazano kroz humor, dijaloge i doživljaje na interesantnim i često neobičnim mestima. Koriste se snovi i surealni elementi kao sredstvo koje vodi promenjenoj percepciji, karakterističnoj za njegove glavne likove. Humoristični lokaliteti Amsterdama, balkanske i holandske kulture, upotpunjavaju doživljaj ovog pripovedanja. Iako smeštena u moderno vreme, sa specifičnim poreklom likova, priča nosi univerzalnu poruku.

Jedna od naših najuglednijih i najčitanijih književnica, dobitnica NIN-ove nagrade, Gordana Ćirjanić, ponovo je pred čitaocima. Ovaj put sa zbirkom priča pod naslovom “Ludorije kraj reke Stiks”.
Njenim prepoznatljivim stilom, sočnim jezikom, sa izvajanim likovima i uzbudljivim zapletima, Ćirjanićka govori o svakodnevnom životu svih nas. Malo nas je koji se nećemo prepoznati u njenim likovima koji su proživeli muke sa tvrdokornom birokratijom, nesređenim bolnicama, skrivenim pratiocima, lažnim preprodavcima kulture, sve do ljubavi, usamljenosti i bojazni od sutrašnjeg dana.
Majstorsko pripovedanje. I ogledalo u kome se svi vidimo, lepi i ružni.

Posle zbirke srpske pripovetke do 1950. godine, pod naslovom “Vrt tajni”, prof. Slavica Garonja spremila je novo uživanje za ljubitelje dobre književnosti.
U novoj zbirci sakupljene su najbolje priče od 1950. godine do danas. U “Vrt nade” su ušetale Svetlana Velmar Janković, Jara Ribnikar, Vida Ognjenović, Grozdana Olujić, Ljubica Arsić, Ljiljana Đurđić, Gordana Ćirjanić, Jelena Lengold…

U najnovijoj knjizi „Deset zamki” jedan od najboljih srpskih pripovedača Vasa Pavković piše o deset uzbudljivih kriminalističkih slučajeva iz duge i uspešne karijere policajca i docnije advokata Todića.
Tajanstvene i dramatične, protkane posebnim humorom, “Deset zamki” se čitaju bez daha, kao uspešni primeri umetničkih priča detekcije.
Istovremeno, u njima se živo i kritički odslikava poslednjih pola veka u našim životima i mnoštvo čudesnih sudbina takozvanih malih ljudi.

Poznata i nagrađivana spisateljica prof. Slavica Garonja uskoro će za našu kuću objaviti zbirku pripovedaka najpoznatijih i najvećih imena ženske literature koja su obeležila srpsu književnost do 1950. godine.
– Ovde izabrane i ponovo „otkrivene“ kao pripovedačice, zahvaljujući pre svega interesu brojnih istraživača za njihovo delo na početku 21. veka, pripovetke srpskih književnica nude neočekivano nova, poetički raznorodna, tematski i jezičko-stilski izuzetna ostvarenja, čime samo bogate mapu srpske pripovetke u novijoj književnosti u celini – poručila je Garonja.
Među izabranim imenima su Milica Stojadinović Srpkinja, koju možemo smatrati začetnicom realizma, kritički realizam predstavljen je kroz priče Drage Gavrilović, Milke Grgurove, neorealizam (Danica Marković, Milica Janković, Milka Žicina), modernizam (Isidora Sekulić, Leposava Mijušković), intimistička proza i pesma u prozi (Milica Janković, Jela Spiridonović, Anđelija Lazarević), kratka priča (Isidora Sekulić, Frida Filipović).

Svetski poznati genetičar prof. dr Miodrag Stojković napisao je – roman. Sadržaj nije, kao što bi mnogi očekivali, ono čime se on godinama uspešno bavi – veštačka oplodnja i rađanje dece. Nije ni kloniranje, za šta je on prvi na svetu dobio “dozvolu”. Ne, to je uzbudljiva, dramatična, fascinantna i nepoznata priča o kolonizaciji Srba iz južne Srbije na jug Makedonije, početkom prošlog veka, u čijem vrtlogu se našla i Stojkovićeva porodica. Zato je ovo jedna vrsta autobiografskog romana, sa istorijskom podlogom, vrlo vešto ispletena, uz obilje činjenica i neistraženih sfera života tamošnjih stanovnika. Opisan je ceo jedan vek rađanja, umiranja, ljubavi, ratovanja, trgovine, suživota sa Turcima, Makedoncima, Grcima i Bugarima.

Doktor Stojković je u romanu “Crničani” majstorski isprepleo ljubavne i porodične priče glavnih junaka, autentičnih ličnosti, sve zamke i marifetluke u kojima su se oni našli, sadeći i prodajući biljku duvana, od koje su isključivo živeli. Autor je uspeo da istraži i opiše odnose koji su vladali tridesetih godina između Kraljevine Jugoslavije i Hitlerove Nemačke, prikaže dovitljivost jevrejskih trgovaca, korumpiranost državnih činovnika na obe strane, spremnih na najsvirepije podvale i prevare seljaka iz Beličana (spaljenih, pa preimenovanih u Crničani) i špijunsko-kriminalne operacije. Zato roman u pojedinim delovima odiše elementima najuzbudljivijih trilera. Vrlo verno je dočaran život srpskog seljaka i njegovo snalaženje u tim teškim vremenima, sa bogatstvom likova i njihovih vratolomnih sudbina, navika, jezika, dolazaka, odlazaka… Sve je to iskreno i toplo, puno kolorita i duše, zvuka i melodije. Prava simfonija životu.

Ova knjiga ni po čemu ne podseća na roman početnika u pisanju. Ona je višeslojna, zrela, mudra, autentična priča, iako je prvo “književno dete” našeg slavnog naučnika.

Doktor Stojković sigurno hoda i ka – slavi pisca.

Kroz dvadeset uverljivih, istinitih, bolnih, poetičnih, isklesanih priča, Danilo Nikolić nas, knjigom „Jedna uporna uspomena”, vraća u svoju nezaboravnu uspomenu – u Metohiju.

“Nikolićevi junaci su brodolomnici, njih pritiska ono što su izgubili i tonu pod teretom uspomena. Oni ne nose samo tragični pečat ličnog stradanja, već se u njima sažima i jedna opšta nesreća. I ovde čitalac sreće majstora pripovedanja, koji u nekoliko reči ume da sažme ljudske tragedije…”

Iskusni romanopisac i pripovedač, nosilac brojnih književnih nagrada, Nikolić u ovoj zbirci pokazuje veštinu lakog i nepretencioznog pripovedanja, s poetskom sugestivnošću. On prosto zavodi čitaoca, od stranice do stranice. Spoj moderne književne tehnike i duhovnosti nacionalne kulturne tradicije – jedna je od najjačih crta Nikolićeve proze. Nikolić piše staru, dobru priču, za kojom, još uvek, čitalac čezne

Roman "Lajkovačka pruga" je jedno od najpoznatijih i najčitanijih dela poznatog srpskog prozaiste Radovana Belog Markovića! Svrstano je u sve antologije srpskih romana.

Priča o pruzi koja je građena, pa izumrla, o životu, dosadi i učmalosti u provinciji, privlači čitaoce svih uzrasta. U njoj je, posebno, došao do izražaja raskošni, bogati i autentični jezik Markovića.

POBEDNIČKI ROMAN ITALIJANSKOG RIALITIJA „MASTERPIECE”

Nikola P. Savić, 36-godišnjak poreklom iz Beograda, koji živi u Veneciji od 1989. godine, pobednik je rialitija „Masterpiece”, književnog takmičenja za pisce debitante, koji je emitovan na programu TV kanala Rai Tre početkom godine. Njegov roman „Vita migliore” – „Bolji život”, koji se izdvojio od ostalih dela u konkurenciji od 5.000 takmičara, izazvao je divljenje žirija koji su činili pisci Andrea De Karlo, Đankarlo De Kataldo, Taje Selasi i Elizabeta Zgarbi, zbog čega je poznata izdavačka kuća „Bompiani”, uz medijsku podršku najtiražnijeg italijanskog dnevnika „Koriere della sera”, štampala ovaj prvenac u 100.000 primeraka!

Roman „Bolji život” pun je snažnih autobiografskih elemenata o mladiću iz Srbije, njegovoj porodici i prijateljima iz Bloka 62 na Novom Beogradu, u godinama koje su prethodile dramatičnom raspadu Jugoslavije. Opisuje teško odrastanje jedne generacije koja otkriva prijateljstvo, ljubav i seksualnost, ali i religiozne i međuetničke konflikte, mnogo ozbiljnije i opasnije od sukoba među klanovima mladih iz različitih kvartova grada. Savić je svoj roman napisao na italijanskom jeziku, u koji, na momente, prodire dijalekat Veneta, ali je sačuvao i osobenosti svojstvene srpskom, maternjem jeziku.