DOMAĆI AUTORI

Priče velikog pisca, modernog klasika srpske književnosti, o odrastanju i detinjstvu. Priče za decu i osetljive. Knjiga za lektiru i za uživanje. “Rani jadi su lirski. Priče su sačinjene od prizora iz mojeg detinjstva, slika koje nisu mogle da nađu mesto u romanu Bašta, pepeo. Svaka priča je gotovo pesma u prozi. Rani jadi su kratke priče, svet viđen očima deteta.” Danilo Kiš (1984)

Knjiga Lauta i ožiljci donosi Kišove priče iz zaostavštine, većinom nastale u slično ili isto vreme kada su pisane i priče iz knjige Enciklopedija mrtvih.
Utoliko se može reći da priče iz knjige Lauta i ožiljci predstavljaju poslednji okretaj zavrtnja u neuporedivoj stvaralačkoj radionici Danila Kiša.
Ove priče oličavaju jedan od mogućih ishoda te velike avanture.
Suočavajući život i priču, činjenice i fikciju, govor dokumenata i moć imaginacije, Danilo Kiš u svojim poslednjim pričama pripoveda o Edenu Fon Horvatu i sredonjoevropskoj sudbini, o apatridima i grobovima, o Juriju Golecu, o ljubavi i smrti, o Beogradu, o Andriću, o dugovima i svetu koji uvek ima dve nepovezive strane.
– Pripovetke iz Kišove zaostavštine: „Apatrid“, „Jurij Golec“, „Lauta i ožiljci“, „Maratonac i sudija“, „Pesnik“ i „Dug“, napisane su između 1980. i 1986. bilo s namerom da budu uključene u knjigu Enciklopedija mrtvih, bilo kao njen odjek. Njima smo pridodali kratku dvodelnu prozu „A i B“, koja u rukopisu nije imala zaglavlja. Mada ne pripada pripovednom žanru, ona funkcioniše kao metafora (metonimija) u odnosu na najveći deo Kišovog proznog opusa: otud njeno mesto u ovoj knjizi, i to na kraju, „kao neka vrsta lirskog epiloga“ – kaže Mirjana Miočinović, priređivač knjige u završnoj napomeni. – Knjizi smo dali naslov Lauta i ožiljci rukovođeni činjenicom da je Kiš dve svoje zbirke, od ukupno tri, naslovio po jednoj od priča, imajući manje na umu njeno povlašćeno mesto, a više sposobnost naslova da tematski objedini sve ostale. Činilo nam se da se nešto slično postiže i ovim naslovom.

Najpoznatija Kišova knjiga novela.

Objavljena prvi put 1976. godine, Grobnica za Borisa Davidoviča je prevedena na sve veće svetske jezike, a o njoj su pisali neki od najpoznatijih svetskih pisaca druge polovine XX veka, poput Josifa Brodskog, Milana Kundere, Đerđa Konrada, Petera Esterhazija ili Vilijama T. Volmana.

Grobnica za Borisa Davidoviča bila je povod za jednu od najvećih polemika u istoriji srpske književnosti, iz koje je proistekla i Kišova briljantna knjiga Čas anatomije.

Novele u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča, nastale u ravni ukrštanja činjenica i imaginacije, surove istorije i sugestivnog pripovedanja, govore o stradanjima u komunističkim gulazima u Sovjetskom Savezu. Kišova knjiga je velika priča o strašnom iskustvu života u istoriji i sa totalitarnom ideologijom u drugoj polovini XX veka.



„Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada se o tome pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima – gulazima – čije su postojanje francuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je Grobnica za Borisa Davidoviča.

Danilo Kiš (1987)

Jedna od ključnih knjiga Danila Kiša.
Velika saga moderne književnosti o potrazi za ocem, vlastitim identitetom i mogućnosti saznanja o svom svetu i njegovoj istoriji.

“U Ranim jadima, taj svet je viđen očima deteta: u romanu Bašta, pepeo, pogled se širi kroz pripovedačev pogled: u Peščaniku, obojica nestaju, i pripovedanje teži ka gotovo božanskoj objektivnosti. Iako zasnovane na doživljenom, te knjige su prepune dokumentarnih elemenata. Poslednja, Peščanik, u celini je egzegeza jednog autentičnog očevog pisma, datiranog 5. aprila 1942.”
Danilo Kiš (1986)

Zajedno s Mansardom, prvi roman Danila Kiša.
Velika povest o logorima Drugog svetskog rata.
Uzbudljiva priča o objavi istorije u običnom životu i o ljudskoj sudbini u vremenima istorije.
Knjiga iz koje su proistekla druga velika dela ovog modernog klasika srpske književnosti: Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča i Enciklopedija mrtvih.

To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se povlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnov-na stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije.
Danilo Kiš (1985)