DOMAĆI AUTORI

Na početku svog novinarskog puta Dragan Bosnić fotografisao je samo lepe i zaboravljene predele. Vremenom beleži i zanimljive priče o krajevima za koje znaju samo meštani i njihovi potomci koji su naselili periferije velikih gradova. Objavio je preko hiljadu putopisnih reportaža u dvadesetak prestižnih magazina koji se bave putovanjima.

Godinama obilazi zemlju Srbiju, fotografiše i piše o ljudima, mestima..

Zahvaljujući RTS izdavaštvu i Fondaciji „Slobodan Stojanović“, sada smo u prilici da na jednom mestu, u knjizi „Idemo dalje“, pročitamo tekstove po kojima su snimana ostvarenja koja spadaju u sam vrh međuratnog stvaralaštva za decu.

U knjizi „Idemo dalje“ štampane su kratka novela „Cokule“, po kome je nastao film „Siroče“ (1977), kratak roman „Učitelj“ po kome je snimljen film „Idemo dalje“ (1982), te scenario za film „Držanje za vazduh“ (1985).

Lični doživljaj autora, ponekad u trećem licu, opis onoga što je video i doživeo sa putovanja u Lisabon, ispričano kroz ljude i događaje..

Kad magla sakrije senke priča je o ljudskim sudbinama na prostorima Balkana i svojevrsna ljubavna priča u logoru za prevaspitavanje žena. Likovi su smešteni u istorijski okvir, ali su njihovi životi fikcija autora.

Božidar Mandić iz svoga sela Brezovice podno Rudnika, već četrdeset šest godina na put ide samo auto-stopom. Odgovor vozača na njegov podignuti palac najčešće bude desni žmigavac, ali ponekad i srednji prst. Neki vozači naglo skrenu ka njemu kao da će da ga zgaze i prođu dalje, a neki zastanu, ali kada im se trkom približi, daju gas posle čega se duboko povređen vrati na početnu tačku. Najčešće mu staju policajci i kriminalci, oni su valjda najhrabriji, i, na njegovu žalost, najređe žene. Kada je ustopirao Radeta Šerbedžiju, požalio mu se da je nesrećan jer ga je žena upravao ostavila, na šta mu je poznati glumac odgovorio: „I mene isto, pusti je neka ide".
U knjizi „Desni žmigavac" koju mu je izdao RTS, od desetine hiljada vožnji auto- stopom, književnik i kolumnista Božidar Mandić izdvojio je osamdeset najzanimljivijih susreta.

Knjiga „Selo se veseli" sadrži 365 odabranih veselih zapisa iz, više od dve decenije najpopularnije, radio emisije „Selo veselo".
Nekada se govorilo: "Selo veselo sluša ceo svet, i dva sela više", a u svako selo emisija je uvela i nezvanični radni raspored - svi poslovi se prekidaju dok se sluša „Selo veselo".
Da negdašnje slušaoce iznova nasmeje, a mlađe uputi kako se nekda smejalo, knjiga uz narodne pošalice sadrži fotografije sa javnih snimanja u selima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i sve do Švajcarske i Nemačke, tekstove novinara koji su pratili veselu radio ekipu i imenik onih bez kojih ni smeha ni emisije ne bi bilo - zapisavača koji su beležili komšijske šale. A da njih nije, kako bi neko znao šta je u kom selu snaja doskočila svekrvi, sin ocu il` prodavac na vašaru kupcu?
Knjigu „Selo se veseli" priredio je Dragiša Božić, novinar emisije „Selo veselo".

Lidija Nikolić, poznata kao „čuvar velikih duša", i ovom knjigom dragocenih sećanja prkosi prolaznosti i zaboravu.
Zbirka kratkih priča „Susreti" su anegdotski i memoarski zapisi posvećeni prevashodno umetnicima i neobičnim susretima sa njima koje je autorka imala na svom životnom i književnom putu.
U ovoj svojevrsnoj „autobiografiji o drugima", pored sećanja na velikane pisane reči, autorka evocira uspomene i na susretanja sa značajnim ličnostima iz drugih oblasti umetnosti i života.
Duhovite i setne priče, o malim detaljima iz života velikih, protkane su stihovima, pismima, citatima i odlomcima iz njihovih dela, uz posvete i zajedničke fotografije.
Gledamo ih, i čitamo, neke sa osmehom, druge sa tugom, putujući u prošlost u kojoj su junaci ovih priča ostavili trag za budućnost.

Vesna Ćorović Butrić svoje mesto u književnosti stekla je, pre svega, knjigama za decu. Od prve knjige Džepno pile iz 1989. do sada je objavila deset knjiga namenjenih deci (Ulica na ljuljaški, iz 1999. nagrada Neven, Biću snovoslagač, 2001, nagrada Sigridrug za monodramu za decu, Ostaviti kod Ruže, nagrada Rade Obrenović za roman za decu. Autorkin doprinos književnosti za decu valorizovan je 2004. i nagradom Zmajev štap, tada je bila pisac – domaćin Zmajevih dečjih igara. Na Radio Beogradu radila je emisije iz serijala Poštovana deco, desetak godina na Televiziji Beograd radila je emisiju Triptih, danas u Radio Beogradu uređuje Program za decu i mlade).

U svakoj od 15 priča prikazan je poneki događaj iz Velikog rata, kroz životnu sudbinu malih, najčešće nedovoljno poznatih ljudi, dobrovoljaca, koje je ratni vihor razvejao po svim stranama sveta. U naslovnoj priči, u kojoj Ljubomir i Branko M. tražeći svog u ratu izgubljenog rođaka Jovana M. pronalaze barbarogenija, prikazana je pojava zenitizma – velikog, autentičnog umetničkog pokreta u Srbiji. Može se, ali i ne treba, porediti proza Milana M. sa delima slavnih prethodnika – Dnevnik o Čarnojeviću ili Eks Ponto, recimo – iako bi se u nekim njenim odlomcima mogli prepoznati slični pasaži, slike, atmosfera, jer Micić ume da dočara autentično vreme i trenutak, pokatkad dodajući i fantazmagorične elemente svojstvene poetici beogradske manufakture snova.

Micić vodi čitaoca u svet srpskih iseljenika koji su u prvim decenijma prošlog veka u potrazi za boljim životom dospevali do Amerike. Kroz ulice Njujorka i Čikaga, kroz burtove, železničke stanice, bordele i rudnike, autor zanimljivim, dramatičnim i potresnim narativnim tokovima jedanaest priča prati upečatljive sudbine naših ljudi koji su u nemilosrdnom svetu ubrzanog napretka tražili svoje mesto pod suncem. Istrgnuti iz stare postojbine, a neukorenjeni u novoj, Micićevi junaci nose dvostruka imena: jedno kršteno, drugo prilagođeno novom okruženju i novom socijalnom miljeu. Oni, međutim, ne pate od nostalgije. Sem kratkog pripovedačkog komentara o ''tužnoj prašini nepamćenja'' i ''teskobnom prokletstvu'' onih koji se sele, autor ne ide za tim da predstavi tragediju kidanja veze sa otadžbinom, niti tešku sudbinu imigranata. Ovi junaci pate od života, od nemilosrdnih prilika u kojima se nalaze, pate zbog svoje prirode i sopstvenih strasti i upravo je to ono što im daje univerzalni smisao.

ODLOMAK

(Kako se Nova godina dočekivala u Beogradu? Lep domaći zadatak za pisca! Probajte. Koliko god se domišljali i uvijali, teško ćete napisati nešto lepše i finije od onoga što je jednom već napisao gospodin Milan Jovanović Stojimirović. Nema druge, nego da, kao ja, skinete kapu, čestitate i poljubite u ruku pisca i prepišete u svoj spomenar, čitkim krasnopisom:
„Proslavljanje Nove godine nije naš narodni običaj. Nova godina se u Srbiji otskora „dočekuje“. Beograd je, kao prestonica, prvi u Srbiji uveo u običaj novogodišnje praznovanje, koje je vremenom, po ugledu na „Silvestrovo“, na Zapadu, počelo da se svetkuje u pozajmljenim formama „bdenja“, odnosno „čekanja“ Nove godine, uz razne šale i veselja u toku noći i uz obligatne novogodišnje čestitke 1. Januara pre podne. Docnije, dvor je ustanovio svoj čuveni novogodišnji bal, koji je bio imitacija novogodišnjeg dvorskog bala u Parizu, kad je Napoleon III obično držao svoj veliki politički govor. Ima se utisak da je te balove kod nas prvi uveo Knez Mihailo, a zna se koliko su na njih polagali kralj Milan i kraljica Natalija, koja je briljirala na njima u svoj pompi svoje gorde lepote, i uživala da oko sebe skupi što odabranije društvo. Muzika i igra bile su njene dve glavne pasije, a može se reći da je i umela da igra, jer je u kadrilu, valsu, polonezama i menuetu morala da ima savršene igrače.

Stari „tancmajstor“ Kezić pričao je da se u Srbiji nikad više nije igralo nego pred kraj veka. Po celoj Srbiji otvarani su „tancšuli“, i učitelji igranja počeli su da stilizuju naša kola, klasifikujući ih u brza i tiha, salonska. Na balskom „redu igara“ uvek je stavljana na prvo mesto Srbijanka, zatim neki valcer, pa onda Kraljičino kolo, pa neka polka, i tako naizmenice, jedna srpska pa jedna „strana“ igra. Bal se delio na dve časti: do ponoći i od ponoći. Obično je na programu bilo desetak igara, a na kraju štampanog programa je pisalo: „Ustaj, diko, zora je!“, čemu se usmeno dodavalo: „Da beremo oraje!“. Kad bi došla ponoć, otmeniji svet se povlačio, a kad bi se red igara već iscrpeo, onda je nastajao najburniji deo igranke, jer onda više nije bilo stroge etikecije, a muziku su plaćali kolovođe. Za vreme odmora, kavaljeri i dame su išli pod ruku salom u krug, i to su bili trenuci udvaranja, jer se za vreme igre nije uopšte razgovaralo.
Novogodišnji balovi nisu bili tako usiljeni. Oni su nosili veseo, pa često i vrlo veseo karakter. Pošto bi se odigralo desetak igara, pa čak i neko nestašno kolo, kao na primer, „Hajd na levo, braca Stevo, hajd na desno, seka Perso!“, zaigralo bi se Baba-Mundrino kolo, koje se igralo pod suncobranima, uz svu afektaciju otemnosti upotrebom lepeza, šlepova, lornjona i cvetova u ruci, itd., a zatim bi jedan, aranžer izišao nasred sale i uzviknuo: „Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: Stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molim vas da se svako puvče na svoje mesto.“ U tom trenutku bi se utulile lampe i kroz salu bi bio pronesen beo čamov mrtvački sanduk, oko koga su razni veseljaci nosili sveće i pevali „Svjati bože!“… Za kovčegom su išli ožalošćeni, to jest namaskirani i travestirani ljudi i žene koji su predstavljali bedu, razne rugobe i poroke, praveći se da plaču i ridaju. Čim bi se završila ta „komendija“, bile bi zapaljene svetiljke i neko bi viknuo: „Srećna Nova godina!“. Obično se pazilo da to bude odžačar u svom garavom odelu i sa celom svojom opremom, i u salu bi bila uvedena neka devojčica u belome, sa punim rukama cveća, koja je predstavljala „Novu godinu“.
Muzika bi zasvirala tuš i onda bi počelo čestitanje uz kucanje čašama, a često i uz ljubljenje… Međutim, još za vreme one pomrčine, „aranžer“ bi odnekud pustio u dvoranu đilkoš-prase, koje bi groktalo i cikalo, i ne umejući da se snađe, proletalo između nogu kavaljera i dama, koje su takođe cikale, te bi i to doprinelo opštoj veselosti. Mladi ljudi su jurili za prasetom da ga uhvate, jer je prase simbolizovalo sreću, a tad bi već neko poveo lako i veselo kolo, te bi se tako presekla ta pošta gužva. To je bio trenutak u kome bi gazda lokala u kome je održan bal počeo da služi ceo svet krofnama, i to u finijim lokalima omanjim, takozvanim „špric-krofnama“, pa čak i nekim kolačima koji se u francuskim kuvarima zovu „lettres d’amour“, to jest „ljubavna pisma“, a koje naš svet zove „sadnjače“ ili „mečje šape“, a u palankama i u popularnim lokalima krofnama velikim kao lepinje, u jednoj od tih krofni morao je biti „napoleon“, ili bar dukat, a bile prodavane po groš; zato se ceo svet grabio oko tih krofni, pa su kidane sa uzbuđenjem, jer su svi tražili u njima zlatnik, a kad bi on najzad bio otkriven, nastao bi pljesak, zadirkivanje i urnebes.
Takva je, otpilike, bila atmosfera u kojoj je stari Beograd nekad ispraćao staru godinu i očekivao „novo leto“, polažući u njega nove nade i pozdravljajući ga sa verom u budućnost!“.
Ako se tako ispraćala Stara i čekala Nova godina, možemo tek zamisliti kako je ispraćen Stari, a dočekan Novi vek! Obećasmo pomešano, sve troje: kod kuće među svojima (čitanje), „Grand-hotel“ i „Radničku kasinu“ (program znate), na biranje. Lepo i otmeno štivo ste pročitali, zaslužili ste i makenbal i poselo, a tamo se mnogošta čudnog i burnog događalo u noći između dva veka. Ali, osim na lud i nezaboravan provod u Grandu i Kasini, moraćamo, na žalost, da svratimo i u Beogradsku duševnu bolnicu! Zašto? Pročitaćete.

SS

„Jedanaest sadržinski raznolikih priča, koje korespondiraju na idejnom planu, ulančavajući se u jedinstvenu celinu u kojoj autor Milan Micić progovara o sudbini pojedinca u tragičnom iskustvu istorije, o sudbini čoveka stvaraoca, o umetniku i umetnosti, o tradiciji i identitetu, duhovnom, kulturnom i nacionalnom, o smislu čovekovih napora da u istorijskom nevremenu ostvaruje humanističke ideale. Odenute u ruho zgusnutih metafora, oniričkih i fantastičnih slika, oblikovane poetskim jezikom bogate asocijativnosti - one svedoče o izrazitoj jezičkoj imaginaciji i invenciji svog autora, priključujući se simboličko-poetskoj struji savremene srpske proze." (Biljana Mičić)

Teodor Pavlović (1804-1854), koji je rođen u Karlovu, današnjem Novom Miloševu, bio jeobnovitelj i reformator Matice srpske, njen prvi sekretar, urednik „Letopisa" Matice srpske, osnivač Galerije Matice srpske, osnivač prve muzejske zbirke u Srba, novinar i rodonačelnik žurnalistike u Srba, advokat, književnik, prevodilac - jedna od najistaknutijih, a nepravedno zaboravljenih, ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka, čije je pregalaštvo dalo trajni doprinos srpskoj kulturi.

U ovoj knjizi, Slobodan Novaković i dalje nastavlja svoja satirička, filmološka, likovno-kritička traganja za "otvorenom metaforom".
Ovde je metafora drugačija, složenija i razuđenija i pored ostalog teži da pronikne u suštinu konkretne ličnosti, ljudi koji su nekad hodali Beogradom, a koji su u sada postali deo predanja.

Istoimena emisija je jedna od slušanijih na talasima Radio Beograda zahvaljujući i ovim pričama iz naše starine, začudnim psihološko-lirskim i ispovednim portretima istorijskih ličnosti. „Gosti iz prošlosti" idu u red onih korisnih knjiga koje, krećući se poznatom stazom iznova, potrebno i uspelo, oživljavaju vreme i prilike, ličnosti i događaje za koje sa ponosom, koji ne isključuje suštinsko nepoznavanje, često kažemo da pripadaju zajedničkom nasleđu blistave istorijsko-nacionalne prošlosti. Čitalac ovih priča, kazivanja i prikazanja nagrađen je izvanrednim umetničkim ugođajem, pitkim pričama punim novine. Ponuđen je obiljem podataka iz naše prošlosti koje neće nigde naći na jednom mestu, pogotovo ne ovako odabrane i poređane u ovoj zbirci.