DOMAĆI AUTORI

Priče i razmišljanja u ovoj knjizi su lični pečat pisca, koje mogu biti deo svakog čoveka koji živi u današnjem vremenu. Knjiga je omaž jednom vremenu koje je bilo najteže za jedan narod, sa željom da postane „lek” za pojedinca. Jedan deo istinite i tragične priče oslikava i nudi odgovore za sve ljude koji tragaju za istinskom ljubavlju u nemilosrdnom okruženju bilo gde u svetu. Prerana smrt nekog ko nije zakoračio u život predstavlja najveću tragediju tog vremena koja je vidljiva i danas u svom najgorem obliku.

Pred vama je, dragi čitaoče, treća zbirka Božićnih i novogodišnjih priča koju je I.K. Tanesi priredila za vas. Naš Božić je drugačiji od svakog drugog. Samo ponegde blesne novogodišnji ukras u bogatoj gradskoj kući, nema čarobnjaka, irvasa i vila, o čemu svedoče gotovo sve priče iz ove zbirke, ali naš Božić ima svoju posebnu svečanost i mir: odmor od teškog života i pronalažanje smisla u toliko čuvanoj svetinji. Krst, po svaku cenu, makar iz petnih žila! Božić je, kao obeležje vere, koja se nosi u srcu, bio i ostao svetilište i skrovište srpske tradicije. Koliko je Hrist važan Srbima svedoče i crkve koje su Srbi gradili u „tursko doba”: crkve su izrastale pod zemljom, u dubinu, kad nisu mogle da paraju nebeske vrleti. U najsurovijim zimama u gradu, i na selu, otac porodice, često siromah, odlazi u šumu da iseče badnjak. I svaki pisac o doživljaju Božića ostavlja poseban trag, bilo iz svog detinjstva, bilo iz davnina. Hrastovo granje i lišće, na kome još ima zlatnog praha, naša je jelka, a varnice i suve cepanice koje pucketaju u vatri, zvuk su našeg Božića.
Nisu ove priče slatke, ali sve su rođene u bliskosti, i kao da izrastaju iz nas samih, iz naših predaka, jačajući korenje, a dopirući, razumevanjem i povezanošću, do krošnje, do grana i neba u kome ćemo se jednom, svi mi prostirati. I srpski pripovedači tvrde da Božić može da nam ogreje srce uvek i u svako doba.

Autori:
Borisav Stanković, Ivo Andrić, Janko Veselinović, Radoje Domanović, Jovan Sterija Popović, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Branko Ćopić, Miloš Crnjanski, Svetozar Ćorović, Branislav Nušić, Ivo Ćipiko, Milorad Pavić, Veljko Milićević, Stevan Sremac, Laza Lazić, Simo Matavulj, Milutin Uskoković, Ivana Dimić, Mladen S. Volarević, Ilija I. Vukićević, Mileta Jakšić, Labud Dragić, Momčilo Nastasijević...

Teme priča Saše Hadži Tančića (1948-2014) pokrivaju različite životne situacije, počev od detinjstva pa do starosti, ali među njema se, pored narativnih predstava svakodnevnog života običnih stanovnika autorovog zavičaja, kao lajtmotiv provlači i tema smrti, odnosno prirodan doživljaj smrti, koja je, kao neka neminovnost, već upisana u životni kod svakog čoveka. Smrt i umiranje zato se u ovim pričama ne fetišizuju, ne dramatizuju, ne pridaje im se značaj ključnog, prekretničkog motiva knjige, iako je većina tekstova prekrivena njihovom senkom, već se sugeriše da su oni kao i ostali motivi neminovni i prirodni delovi svačijeg i gotovo svakodnevnog postojanja. Patrijarhalna sredina, koja je autoru poslužila za osnovni sociokulturni kontekst priča, umnogome je doprinela prirodnosti doživljaja smrti i umiranja u njima. Zato su mogućni, pored drugih, čak i povremeni himoristički tonovi u pričama sa sličnom temom.

Osoben, prepoznatljiv i savremenoj književnosti neophodan integrativni glas pisca kakav je bio Saša Hadži Tančić, koji je paralelnu stvarnost u životu i u književnosti video kao svoje važno umetničko ishodište, i u knjizi priča Bog ih pogledao potvrdio je svoju osnovnu poetičku orijentaciju.

Knjiga kratkih priča Tatjane Simonović Ovaskainen, Purpurno jagnje, uvodi nas u čarobni svet muzike i provodi kroz sudbine intelektualki. Prirodno i svakako ne slučajno, dešavanja koja podsećaju na period dečje slobode i bezbrižnosti, prizvana su iz prvog lica koje doprinosi tome da se emotivnije povežemo sa junakinjom i sve doživimo ličnije. Hladna i divna, Danska je nasuprot burnim dešavanjima u rodnoj zemlji delovala kao sigurno utočište koje ne pruža previše prostora emotivnim prelamanjima, ali ostaje daleka jer se iz trećeg lica autorka opet vraća u prvo i u mladost provedenu u Beogradu, Vranju, u nešto što ne opterećuje dušu i ne dovodi do sloma, do propadanja iz nebeskih sfera u telesnu egzistenciju koja neminovno donosi starost, bol i smrt. Očigledna je senzibilnost centralne ličnosti svake od devetnaest priča i vrlo zastupljena klasična muzika kao motiv koji opominje da svim junakinjama moramo pristupiti svesni njihove slojevitosti i visokog obrazovanja. Svaka pojedinačna priča deluje kao muzička kompozicija, a reči nam poput tonova osvetljavaju tamu ostarele jedinke, vraćaju nas u nevinost dečjeg osmeha i nežne ljubavi. Žal za prošlim i motiv ostvarene majke jedini su zajednički činioci ove i njene prethodne knjige kratke proze Zgazi me nežno (2007), koja je doživela dva izdanja.

Roman Dine Hrecak (Beograd, 1984) Sat, pomeren unazad je njena prva knjiga, u kojoj vešto odmotava klupko priče, čime doprinosi onome što s razlogom nazivano srpski porodični roman.

Roman Simona Simonovića Hoću-neću donosi pedeset dve odjave, po jednu za svaku nedelju u godini, u kojima se pripoveda ne samo o menama jedne kalendarske godine već i o davno prošlim, prošlim i sadašnjim vremenima. Središnja tema knjige povezuje nekoliko generacija jedne porodice, ali priča o njoj nije hronološka, istrzana je, košmarna, na ivici sna i jave, istovremeno i poetska i gruba, i setna i živahna. U romanu se prepliću naratorski, esejistički i pesnički diskurs, a većina odjava napisana je u prvom i drugom licu jednine (učesnici priče, i mrtvi i živi, obraćaju se jedni drugima) što pripovedanju daje izrazito ekspresivni ton.
Istorija porodice ucrtana je kao njena geografija na čijim se mapama, ne samo od Vranja do Beograda, najbliži neprestano dozivaju i traže, ali i međusobno udaljuju. Sa svih strana dopiru njihove bolesti, hladnoće, melanholije, pobune... premeštaju se njihove brižnosti i ljubavi, ukrštaju se detinjstva, obnavljaju umor i nezarasle rane, u svetu u kome preostaju jedino smrt i san o mogućem bezvlašću.
Neobična i nesvakidašnja knjiga, jezički čista i zahtevna, u oporim dnevničkim pasažima i u zgusnutim lirskim iskazima. Roman van svih tokova savremene srpske proze.