"Ući u balon? Nije li u tome sve? Sunovratiti se u – nebo? Zašto ostati čovjek? Zašto ne biti planet? Zašto ne možemo padati – gore?"
Ko je Arsen Toplak, junak Isušene Kaljuže? I po čemu nam je blizak? On je pre svega neko ko oprobava razne egzistencijalne obrasce u nastojanju da se utemelji u vremenu lišenom metafizičkog oslonca. On je neko ko u ponuđenim okvirima življenja – ljubavni odnosi, porodica, proces obrazovanja, društvene uloge – pokušava da profiliše svoj identitet. U tim stremljenjima, specifičnim za mnoge modernističke junake, Arsen se ukazuje kao subjekt prepoznatljiv po radikalnom ispitivanju svojih granica i predviđenih modela egzistencije. Nije, dakle, samo reč o priznavanju sopstvene nedostatnosti i nepotpunosti, već o dovođenju svakog identitetskog predznaka do pucanja. Posredi je raspirivanje samosvesti i autorefleksije na gorivu demistifikacije, provokacije, izvrtanja građanskih vidova življenja naglavačke.
U istraživanju svog unutrašnjeg sveta Toplak biva uslovljen bolešću (tuberkuloza), alkoholizmom, putovanjima, sukobima i polemikama sa okruženjem, pomućenjem racionalnih granica mišljenja. U takvim nestalnim okvirima, on vijuga svešću kroz raznorodna stanja i samospoznaje – otuđuje se od porodice, promišlja porive/fenomene poput kanibalizma, oprobava vidove seksualnosti strane građanskom moralu, „atomizira se”, razobličava prakse disciplinovanja u školi i društvu. Krećući se sve intenzivnije putanjom tabuiziranih iskustava/refleksija, stranim građanskom subjektu, Toplak sve evidentije, tokom odmicanja romana, spoznaje da ga ni jedan model egzistencije ne može utemeljiti. Preostaje mu samo njegov unutrašnji svet kao „isušena kaljuža”.
U aktuelnom epohalnom momentu – kada je čitalac pod pritiskom i konzumerističke logike i potrage za ubedljivim književnim artikulacijama sopstvenih dilema i tegoba – portret Arsena Toplaka može da se ukaže kao svojevrsno ogledalo za stanje savremenog subjekta, kao odraz pristigao iz drugog vremena, sposoban da zahvati i objavi šta oseća čovek naše epohe.
