Reći da ovaj roman nema izraženu ideološku, pa i kontroverznu dimenziju predstavljalo bi zanemarivanje jednog od njegovih osnovnih svojstava: kroz živopisnu galeriju likova, mapirati društvene promene krajem prošlog i početkom ovog veka.
Pišući o teretu jugoslovenskog iskustva, zakasnelim sazrevanjima, političkom oportunizmu, dobitnicima i gubitnicima tranzicije i, pre svega, (željenom) vojvođanskom identitetu, Predrag Đurić za čvorište više tokova priča bira prepoznatljiv prostor – kafanu, nazvanu, nimalo slučajno, po Milošu Crnjanskom. To da su ugostiteljski objekti ne samo gastronomski, već i narativni prostori, odavno je poznato u istoriji književnosti, a Đurićevo raspričano, ali prijemčivo pripovedanje podseća upravo na jezičku dinamiku prisutnu na ovakvim mestima. Shodno tome, ko želi, uz mrvice na stolnjacima, da sluša šta su nam Pet debelih pesnika spremili, dobrodošao je! Biće i muzike, obećavamo. - Uroš Đurković
Pet debelih pesnika omaž je ispuštenoj generaciji mladih s kraja XX veka, ali, mnogo važnije, to je knjiga o Vojvodini, o vekovima rasturanim krhotinama tog posebnog i neponovljivog kulturnog prostora, njenim dubokim slojevima i brazdama koji se danas jedva naziru, kao bore za koje se veruje da su oduvek na licu. Želeći da obuhvati sve specifičnosti vremena o kom pripoveda, Đurić kroz svoje junake portretiše tipove karaktera koji su stvorili sadašnje društvo lišeno solidarnosti i empatije – ohole, surove, pohotne, zavidne, lenje i inertne, jalove idealiste i beskrupulozne ljude. Krivci ili nevini osuđenici, članovi Pet debelih pesnika kao da su sveci koji su rešili da oreole okače o klin, iskoriste svet u kom pravila ne važe, u kom nema granica ni ograničenja i provere još koliko ćemo ih posmatrati sa strane, okrećući glavu ili sležući ramenima. - Ognjen Aksentijević
