Duhovi novembra Miloša Živanovića napisani su na tragu svojevrsnog epistolarnog ljubavnog romana, ali ono što ovu prozu žanrovski pomera jeste drugi pripovedački glas, koji čitaoce telegrafski izveštava o samoj situaciji pisanja pisama „glavne junakinje“ Senke. Moglo bi se reći da je, stoga, ovo gusto ljubavno pismo o ličnom gubitku, uvezanom s traumatičnim gubicima u nedavnoj povesti zemlje, ispričano u dva glasa – ženskom i muškom: onom koji pripoveda emotivno, duboko, potresno i iskupljujuće, i onom muškom, suvom, administrativnom i bezosećajnom. U jezičkom raskoraku između ta dva pripovedna glasa „ulovljeno“ je vreme gubitka, proživljeno i opisano. Radi se o mesecu novembru, u kome se dogodilo toliko toga što je oblikovalo Senku, njenu porodicu, odnos s bivšim ljubavnikom Aronom, kome upućuje svaku svoju zapisanu reč.
