Kada se ispred čitalaca pojavi roman koji u sebi sadrži jednog mladog čoveka koji na svojim plećima nosi punu torbu problema, ljubavni trougao u kome sva tri temena gore od nesmirenih divljih duša, nervna rastrojstva kao ishodište pritisaka savremenog društva a sve upakovano u urbanu užurbanost splitskih vrelih dana, jasno je da je svet ugledalo jedno posebno i nezaboravno delo. Baš takve su Divljakuše Mire Petrović, knjiga koja će vas pokrenuti i razdrmati, zagrejati i zaneti, rastužiti i osnažiti. I svakako ostaviti bez daha.
Marco je student iz Torina koji sa problematičnim drugarom povremeno diluje drogu. Kada zapadne u veliki problem, napušta grad da bi proveo leto kod ujaka u Splitu i konsolidovao se, razbistrio i vratio „na pravi put“. Međutim, u mestu nesputane mediteranske energije upoznaće Emu – neodoljivo burnu i neuravnoteženu i Ivu – strpljivu i punu uzbudljivih tajni, devojke koje će mu zauvek promeniti pogled na svet i učiniti da problemi u Italiji postanu lagana dečja igra u odnosu na uragan koji će mu uskovitlati dušu.
Jednostavno pisana, a opet u raskošno ruho splitskog melodičnog govora zaodevena priča o nesnađenosti mladih u savremenom svetu, sa stranica pulsira poput divljih duša koje nam približava i razotkriva, nudeći kao skrivenu istinu bol duboko zakopan ispod površine spleten sa nesigurnostima i slabostima koje društvo ne prašta.
Marco kao nesnađeni mladi čovek koji još uvek u okrilju roditeljskog ili ujakovog doma pronalazi sigurnost, razapet između magnovenja i nametnutih obaveza, privučen od strane neobičnih, žestokih i neukrotivih devojaka, teško bije bitke sa svojom dušom. Iako je preoblači u kostim neosetljivog momka tvrdog srca, njegov potiskivan uznemireni senzibilitet stalno traži spas u površnim zagrljajima i pijanim noćima ne shvatajući da će izlaz iz tuge pronaći tek kada spozna svoju osetljiviju stranu i ljubav kao moćni pokretač, ali i popločan put ka vratima pakla.
Iako po značaju drugi lik dela, Ema je na momente nosilac radnje i cele energije romana. To oseća i Marco kao narator u svojoj životno važnoj lekciji: „Ona je jednostavno jedinstvena, unikat, takva se rodila, takva je njezina uloga. Da vječito pati. Da vječito traži. Da se uči ravnoteži ili da je posve izgubi. Dokle će izdržati?“ U modernističkim nijansama njene nesputanosti, ćudljivosti, furioznosti i neobuzdanosti sa jedne i duhovnog klonuća, pesimizma koji hrli ka depresiji i abnormalnim stanjima na drugoj strani, na najbolji način je prikazan psihološki sloj romana. Ema je nosilac naturalističke istine da smo svi mi proizvod sredine i nasleđa, ali i simbolističkog spoja nesreće i lepote: „Tako lijepa, a uništena stvar – divan kaos.“ Ona je alegorija sveta u kome životarimo i onaj vapaj za pobunom, autentičnošću i porukom da je čovek osuđen da bude slobodan pa čak i kada tu slobodu mora da potraži na onoj drugoj, tamnoj strani.
Iva kao treća, ali nikako nezaostajuća, čini potpunu suprotnost Emi stvarajući ravnotežu kako u Marcovim životnim izborima, tako i u silovitosti svoje rivalke. Ono što im je zajedničko je divlje srce, koje Iva ume da kroti iskustvom, samoćom i teško preturenim godinama. U njenim najdubljim emocijama pronaći ćemo naturalistički obojene skaredne događaje koji ne ostavljaju ravnodušnim ni Marca ni čitaoce. Ali čak i takva, Iva je izlaz iz očaja, teskobe, apsurda, straha i ništavila.
Dok stvara događaj po događaj, obrt po obrt, Mira Petrović zapravo masnim bojama slika portret društva, oslikavajući u najtamnijim valerima najdublju kritiku. Ona se ne ogleda samo u Eminim interesovanjima za socijalno-klasne probleme koje bi umesto pojedinaca trebalo da rešava država, niti u oštrim opservacijama nesavršenosti čoveka i celokupnog sveta čiji bol nosi na svojim nejakim plećima poput nekadašnjih melanholičnih romantičara. Ona se ogleda i u preranim odlascima najkvalitetnijih, i u neumeću da se njihovi gubici prevaziđu, i u usamljenosti, i u surovom žargonu, i u iskorišćavanju onih razornih, prevratnički osvežavajućih energija čiju sudbinu autorka daje kao ruganje svetu nudeći smrt kao jedini moguć ishod i posledicu bekstva iz društvenih kalupa.
Međutim, i pored mračnih tonova romana, beznadežnosti, izgubljenosti i tame smrti koja poput razjapljene čeljusti nemani stalno preti iz prikrajka, on ipak nosi nadu. On služi da oslušnemo i zaštitimo, da promenimo i poboljšamo, da unapredimo i osnažimo, da se ogrejemo na vatri novih generacija a ne da na njoj oprljimo prste. Da naučimo da čuvamo ono što je posebno i autentično. Samo tako ćemo spoznati da se u svakoj od ovih težnji skriva ljubav – jedino svetlo u tami ka kome je nedozvoljena brzina poželjna.
