Život je kao staklo, proziran i oštar, lomljiv i sjajan... Sve od čega bežimo, ide nam u susret. Tešimo se varljivom nadom, verujemo u bolje i onda kada znamo da se sve već desilo i da nas gorak zalogaj uspomena čeka na nekim budućim putevima, kojima pokušavamo da uteknemo od prošlosti.
Dušica Milanović vodi čitaoca stazama predaka i sopstvenim životnim bogazama, po ruševinama sveta koji je potonuo u ideološke arhetipove, pandemijski totalitarizam, stereotipe i zablude. S gorkom iskrenošću njena junakinja se spušta duboko u lagume porodičnih tajni, tražeći pravo lice istine u odblescima krhotina bivših života, u gorčini i veličini prećutanog i bolu rečenog. Međutim, istina pogađa i onoga ko je krije, i onoga ko je traži. U razgovoru s tajanstvenim neznancem napokon uspeva da vidi i celu sliku, koja se decenijama skrivala od nje. Čovek koji je iskoračio iz tame prošlosti, kao i glavna junakinja, želi da svoj život postavi na mesto koje mu pripada, da zasluži pravo na vlastite uspomene. Ali šta nama zaista pripada, i kome zaista pripadamo? Prošlost nas određuje, a budućnost iskušava, gorka saznanja nam pomažu da napokon sagledamo sebe, ali da li nam pomažu i da razumemo…
