DOMAĆI ROMAN

"Novi roman dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine.

""Bila je nedelja, rano otoplele februarske zime, u doba uobičajeno jalovih nada da je proleće na pragu, kada su stanarima zgrade broj 37, soliteru u naselju K. u Beogradu, počeli da se javljaju mrtvi.""

""Tajni roman Gorana Grolovića ne istražuje samo slast i magiju pripovedanja. Dejan Atanacković zida čitav jedan ep o savremenom Beogradu, prepun horora i socijalne kritike, satire i fantastike – žanrovskih elemenata koji su isto tako i začini srpske stvarnosti. Roman ima i ono što ep nema: pažljivo izvajane junakinje i junake, uhvaćene u hodu koji se opire zacrtanim linijama, natovarene bremenom trauma i tajni, grehova i nepravdi. Tajni roman čita se kao beogradska verzija Markesovih Sto godina samoće, kao priviđenje udomljeno u realnosti, kao borba za istinu bez koje je običan život odavno nemoguć.""
Vladislava Gordić Petković

Samoobmana, tvrdi psihijatar Horvat. Društveni eksperiment, tvrdi Melanija Čudić. Bahato izmotavanje operetskog glumca, kaže tenor Klokot. Ne znam ko je zvao vas, kaže gospođa Simeunović, mene je zvao Jova, moj muž. U zgradi se bude nove navike, rituali, podele, a s njima i sve čudnije zablude. I ambicioznom, premda neostvarenom piscu, Goranu Groloviću – Grolu, honorarnom prevodiocu detektivskih romana, javlja se njegova Lidija. Iako proglašena mrtvom, nikada njena smrt nije potvrđena, a imaginarni detektiv Morison, omraženi protagonista Grolovih prevoda romana zaboravljenog pisca Maksa Birnbauma, podstiče mnoge neugodne slutnje. Grol i Andrea, susetka sa dvanaestog sprata, slušajući tišinu solitera na Andreinom međuspratu, osluškuju tišine sopstvenih, najednom prepletenih života. U mreži samoće, uzajamnih nepoverenja i nastajućih bliskosti u celoj zgradi ne izostaju pitanja. Javljaju li se mrtvi zaista, ili je sve što se dešava posledica tek nagoveštenih društvenih kriza, štrajkova, sukoba u društvu? Postoji li uistinu neka druga skrivena zgrada u njihovoj zgradi, kako neki stanari tvrde? I konačno, nosi li ključ za odgovore na mnoga pitanja upravo čudni sused Todor Bauk, uznemirujuće nalik primitivnom, drevnom čoveku iz nekih davnih vremena?"

Otkucaji zidnog sata u jednoj kući smeštenoj u neimenovanoj varoši broje i preispituju vreme – ono koje je dato svakom čoveku, ali i ono po kojem se upravljaju svi varošani. Koliko je otkucaja potrebno da bi se svet živih odvojio od sveta mrtvih i da li je to uopšte moguće, na poseban način odgovorila je Vera Bošković u svom debitantskom romanu Zavese na našim prozorima koji prati sudbine dve sestre. Iako radnja romana obuhvata vreme od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina prošlog veka, sećanjima junaka i preplitanjem motiva obuhvaćen je i mnogo raniji period, pa je tako prikazana istorija cele porodice. Čitalac koji se nađe u tom vremenskom kovitlacu neminovno mora da se zapita o istoriji svoje porodice i o tome u kojoj meri je porodično vreme odredilo njegovo lično. Vera Bošković piše zrelo i
vešto, uz autentične slike građene poput filmskih kadova. I sve vreme, sve do samog kraja, drži čitaoca u nedoumici – ko priča ovu priču...

"Obavezno štivo za svakog ko iz ovog ili onog razloga napušta svoju zemlju u potrazi za „boljom budućnošću“. Roman je mogao da se zove i Otrežnjenje.
BORIVOJ GERZIĆ

Knjiga izaziva grč u stomaku kao kad se gleda film Žao nam je što smo vas propustili Kena Louča. Uprkos tome – knjiga će biti super hit!
MILENA DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ

Odavno nisam pročitao nešto tako dobro na srpskom jeziku.
VLADIMIR KOLARIĆ

Imate roman Nataše Milović koji, bez pardona, govori o onome što svi sebi odbijamo da priznamo, a što ga čini tako životnim i zanimljivim.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Ogoljavajući svoju bezimenu junakinju romana U Kvinsu nema seksa, Nataša Milović je uspešno ogolila i sistem na kome počiva ideja neoliberalnog kapitalizma, zamku u koju lako upadamo, nesvesni do kog stepena smo postali zatočenici sopstvenih htenja, te iluzija da je svuda bolje nego kod kuće. Jedan od paradoksa romana nije samo što ljudi u Kvinsu, na slobodan dan, imaju tek toliko vremena da operu veš i što ne vide ni seks ni grad, već i što je jedini osećaj slobode sveden na dobrovoljno prihvatanje novca kao jedine mere za meru – svega i svakoga. Na svom putovanju kroz najgora susedstva, preko najgorih radnih mesta i najgorih prizora ljudske egzistencije, Nataša Milović je uspela da bude glas svih onih o kojima mislimo da sve znamo, iako zapravo ne znamo ništa, ubeđeni da nam se takvi životi ne mogu baš nikada dogoditi i, što je još gore, da nas samim tim ne mogu ni dotaći."

Roman HEROJI, ispisan za današnje vreme neverovatno bogatim jezikom, pre svega je porodična saga, ali i oda celoj jednog generaciji koja je živela za umetnost, ređe i od umetnosti, obično na potezu Pevac - Mornar - Kalenić, kultnim kafanama za odrastanje i sazrevanje. "ako je kometaizam neoavangardni fenomen kraja 20-og veka, heroji su srpski Uliks. Radikalno otvoren tekst, pismo, pad u kulturni ambis, košmar znakova. Koliko samo slobode, nade, dobrote u njima... Heroji su ponor i zato izvanredni!" Gale Bošković

“ Oslonjen na vid i hod, roman Nema oaze mapira granice i svojstva savremenog sveta, kao i za njega nužnog pojedinca. Bezmalo drsko poverivši pripovedanje registru čulnog i opažajnog, Nema oaze radnju naizgled pokrenutu jednom posebnom, fetišistički posvećenom potragom, parabolično ukrupnjava u jednu od najvećih priča među pričama: onu o svrsi i prirodi našeg puta. U ovom slučaju, nepostojanje oaze i optimalnih društvenih ekosistema ne nalazi se samo na početku, sredini ili kraju misaone ili fizičke šetnje, već u sigurnosti činjenice da, ako nema oaza, nema ni fatamorgana koje smo često skloni da poturamo sebi kao mesta predaha na takvom putu.” – iz recenzije Jelene Nidžović

Priče o putovanjima, lutanjima, preobražajima i nestajanjima stiču se i ukrštaju u sobama, hodnicima i dvorištu najmanje države na svetu, zasnovane na najdubljem i najneravnopravnijem sukobu - sukobu progresa i ludila.