DOMAĆI ROMAN

Godine 1973. mlada novinarka iz Beograda putuje za Beč na ugovoreni susret sa Elizabet Turi, jednom od osnivača Austrijske pres-agencije (rođena kao Milica Vukobranković de Vuko et Branko, poslednja srpska princeza), koja je posle Prvog svetskog rata bila u zatvoru u dva navrata zbog optužbi za trovanje, a Drugi svetski rat provela zatočena u logoru Ravensbrik.

Pobednički rukopis konkursa izdavačke kuće Booka i OTP banke za najbolji neobjavljeni roman 2025.

Raskošan i nekonvencionalan roman o ženi na životnoj prekretnici, rešenoj da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju. Obogaćen autorkinim ilustracijama, Arjačkinje barjačkinje, koga ćete je razigran roman koji se kreće kroz vreme, prostor i galeriju blago grotesknih likova, otkrivajući intimne predele žene koja traži vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

Nura Nuh nije junakinja, niti heroina, a ponekad joj se čini da nije čak ni glavni lik u romanu svog života. Toliko je toga što treba uraditi, toliko je onih koje treba opslužiti, nahraniti, utešiti. Za pola veka svoje intenzivne, ponekad grčevite, a uglavnom zbivanjima i impresijama bogate egzistencije ona je, stavljajući sebe u drugi plan, ispratila paradu živopisnih karaktera: obožavanog oca intelektualca, manipulativnu majku, trojicu muževa i pripadajuću decu, što svoju, što njihovu, pse mešance i galeriju epizodnih ličnosti istovremeno dosadno svakodnevnih i blago grotesknih.
Ali šta se dogodi kada više nema prostora za odlaganje sopstvenog života? Može li Nura da preseče, da se otrgne od prošlosti i uloga koje je sputavaju, da otkrije granicu između pripadanja i slobode, hrabro je pređe i najzad krene tamo kuda prethodno nije smela – prema sebi?
Arjačkinje barjačkinje, koga ćete nije običan roman. On je čas slagalica, čas kaleidoskop, čas lift koji vozi ne samo gore-dole već i levo-desno, kroz vreme i prostor. Razigran, emotivan i nepredvidljiv, otvoriće vam vrata u život žene koja pokušava da pronađe vlastiti glas u svetu prepunom tuđih priča.

Slavko Ilkić se nakon godina provedenih u Berlinu vraća u rodni Sombor, na porodičnu slavu. Iza sebe ostavlja propalu agenciju, neotplaćene dugove i pretnje zelenaša, a pred sobom zatiče grad i porodicu koji više ne liče na uspomene iz detinjstva. Put od autobuske stanice do kućnog praga pretvara se u lavirint prošlosti i sadašnjosti, u kome se smenjuju suprotstavljeni glasovi oca, majke, brata, bliskih prijatelja i uterivača duga koji nikada ne prestaju da prate. Slavko stoji između očevog autoriteta i sopstvene nemoći, nostalgije i paranoje, pokušaja da pronađe utočište i osećaja da bežanja više nema.

Kuća Ilkića se postepeno pretvara u kazamat, trpeza u žrtvenik Mamona, a slavlje u grotesknu gozbu bez izlaza. Berlin i Sombor stapaju se u jedan grad, noćni klub i slavska soba u jedno grotlo, a Slavko u ogledalu ne prepoznaje sebe, već zbir lica koja ga proždiru. Prozor na kući gleda u noć, ali zore nema: praskozorje su već pojela gladna usta tranzicijske prošlosti.

Glorijan je roman u kojem se porodica i identitet, sloboda i dug, telesna želja i krivica sabijaju u crnu liturgiju povratka – povratka koji znači poniranje u ličnu i kolektivnu traumu.

"Priča koja je pred vama je o likovima koji odrastaju, sazrevaju, razvijaju se i umiru, ali u pripovestima gde se samo retke povlastice preklapaju; naime, povlastice uglavnom ne postoje. To postojanje bez nas i pravi razliku u neočekivanom epilogu ovog romana zagonetnog, sabatovskog naslova.
"

Dječak iz vode Ksenije Popović je triler iz našeg života i iz naše svakodnevice.
U ovom uzbudljivom romanu događaju se i razrešavaju ubistva, vode privatne
istrage, pada iz sreće u nesreću i obrnuto, a ugledni ljudi iz javnog života pokazuju
se kao svirepi roditelji i surovi nasilnici.
Dječak iz vode, kao dobro vođen krimi triler sa elmentima psiho trilera, govori o
obijesti lokalnih moćnika, o licemerju institucija, o nevinim ljudima koji su bez
dijagnoze zatvoreni na psihijatrijskoj klinici, užasu svakodnevice.
Potresna knjiga o uništenim životima, knjiga u kojoj se prepoznajemo, knjiga
protiv ravnodušnosti.

„San Antonio“ je najuzbudljiviji roman Muharema Bazdulja.
Majstorski varirajući žanrovske obrasce ljubavnog romana
i trilera, Bazdulj ispisuje istinsko umetničko delo u kome
svaki čitalac može da uživa. Oni koji se zadrže samo na ni-
vou fabule, naći će se u situaciji da ne mogu da ostave i od-
lože knjigu, da ako je otvore pred spavanje budu u iskušenju
da je iščitaju do jutra. Oni pak koji zaoru dublje, imaće s
jedne strane slično iskustvo, a s druge će prepoznavati i
mnogobrojne suptilne i efektne aluzije i iz visoke i iz po-
pularne kulture. Naposletku, najbolji čitaoci doživeće onu
vrstu katarze zbog koje vrhunska književnost i postoji.
„Čitaoci koji traže zaigran i genijalan način pisanja či-
taće Bazdulja sa velikom pažnjom i još većim zadovolj-
stvom.“

Robert Mari Dejvis, Univerzitet u Oklahomi
(World Literature Today)

epska fantastika sa elementima mitologije

Zaštićene tuge Miladinke Knežević Milve, ovo pomalo hermetično delo,svojom gustom lirskom prozom objedinjuje elemente intimnog, ljubavnog, psihološkog romana i poetske refleksije. Unutrašnji monolog naratora je ono što strukturiše tekst, ljubavnu priču isprepletenu sećanjima na porodicu, urbane i ruralne pejzaže, istorijskim prisećanjima i filozofskim refleksijama. Naracija nije hronološka, već bi se pre mogla porediti sa mozaikom – niz slika, asocijacija i fragmenata tvore kompleksnu sliku jedne ljubavi, jednog života.

U fokusu romana nalazi se odnos između žene i muškarca, veza protkana snažnim, toplim emocijama, ali takođe i razdvojenošću, čežnjom, čekanjem i izvesnošću o prolaznosti svega, pa i njihove ljubavi.

Ovo je delo za čitaoca od strpljenja, koji ume da ceni gusto pletenje jezika, spor
ritam, atmosferičnost dela, delo za čiju je recepciju potrebno prepuštanje čitaoca
tokovima teksta. Ono ne daje lake odgovore, već unutrašnji prostor za razmišljanje – u ljubavi koja traje prkoseći vremenu, u bolnim ali i toplim sećanjima, u svetu čija je glavna odlika promena, dok se trudimo da menjajući se sačuvamo ono što nas čini nama samima.“ – iz recenzije Vladimir Simić

Autor romana Sedef-magla

Da li u porodici totalnih gubitnika može da se pojavi pobednik?

Kosovo, 1998. Svetko Peš je na odsluženju vojnog roka. Ovaj talentovani pisac je toliko specifična i neobična jedinka da baš i nema prijatelje, ali je pred sam odlazak iz Beograda započeo vezu sa poštanskom službenicom, čiju privlačnu pozadinu sanja skoro svake noći. Na njegovu veliku žalost izbezumljujući vrtlog istorije nametnuo mu je da bude vojnik koji mora da se uklopi i da sluša objašnjenja oficira o tome kako su uslovi u kojima su se našli ratni, ali da zapravo rata nema.

„Optički nišan ludo je zabavna antiherojska priča, o jednom siromahu zaglavljenom u žrvnju ratne okrutnosti i apsurda, usporediva s najboljima pričama ove vrste. Stojkovićev Svetko Peš u zatvorskoj je ćeliji s Hašekovim dobrim vojnikom Švejkom, Helerovim kapetanom Josarijanom i Vojnovičevim Ivanom Čonkinom. Četvorica kukavica i dezertera mirno kartaju šnaps, čekajući da ih izvedu pred vojni sud, po kratkom postupku osude na smrt i jednog hladnog sivog praskozorja objese u dvorištu.“
– Ante Tomić

„Rat je stanje imanentno ljudskom rodu. Ali je i mir imanentan ljudskom rodu. Jasno je da su ljudi različiti. Oni kojima godi rat na one kojima godi mir gledaju kao na kukavice, oni kojima godi mir na one kojima godi rat gledaju kao na budale, a svi znaju da će poslije svakog rata doći do mirovnog sporazuma, isto kao što će i poslije svakog mirovnog sporazuma doći novi rat. Ko je od njih u pravu, teško je reći, i svako ima svoje posebno viđenje. Na kojoj ste strani, otkrijte u ovoj beskrajno duhovitoj, ali i gorkoj knjizi koja čitaocu ne dozvoljava da je lako ostavi.“
– Dr Nele Karajlić

Autor Aleksandar Gajović je iskusni medijski i javni radnik, novinar, književnik. Za rad u oblasti kulute i medija dobio je veliki broj nagrada i priznanja.

U knjizi PRAVILA IGRE kaže:Žena koju sam tada, sasvim slučajno otkrio, zaneto pratio i znatiželjnim pogledom proučavao, bila je van svake sumnje slika i prilika čuvenog "Slavuja sa Anda", kako su inače vokalnu solistkinju Imu Sumak nazvali svetski mediji, ali i milioni muškaraca koje je svojim magičnim i nebeskem glasom decenijama opčinjavala u prvoj polovini dvadesetog veka.

Izvrsno pripovedanje o keltskom Beogradu, o skrivenim i nedovoljno poznatim slojevima beogradske i evropske istorije.

Na osnovu temeljnih i dugogodišnjih istraživanja, Bajac je u romanu Druid iz Sindiduna uspostavio upečatljivu, razuđenu i moćnu pripovednu rekonstrukciju jednog davnog istorijskog vremena, pokazujući nam tragove tog vremena u našoj savremenosti.

Priča o velikom druidu iz plemena Sinda.

Priča o čudesnom prijateljstvu Aleksandra Makedonskog i Kelta druida Joana Brekliena. Istorija i fflozofija susreli su se u ovom romanu u kome se otkrivaju velike istorijske figure, poraženi ratnici, prijatelji i neprijatelji, Makedonci i Skordisci, Azija i Evropa, Sindidun i Beograd.

„Despot - priča o vladaru, prosvetitelju i dečaku”, je efektan miks istorijskog štiva, detektivskog romana i fantastike, koji nas vodi kroz poslednjih šest vekova srpske istorije. Autor, naime, oživljava duh glavnog junaka i smešta ga u tela značajnih ličnosti srpske istorije, nauke i umetnosti. Ko su te ličnosti, zašto su baš one izabrane za putovanje kroz vreme i događaje, a ponajviše koja je to nit koja ih sve povezuje, saznajemo na stranicama ove nadasve uzbudljive knjige. Autor smelo odlazi i u budućnost, ne tako daleku, pokušavajući da anticipira događaje koji su pred nama. Poučeni dosadašnjim istorijskim iskustvima, ali pre svega ličnim uvidima u nesrećni usud srpski, autor i njegov junak ne žele da nam daju lažnu nadu, ali nas pozivaju na strpljenje uz tračak dobre nade.

Ovo je neverovatna priča o Nepobedivom princu i njegovim podvizima. Istina o toj avanturi sačuvana je samo u delovima i samo je nekolicina verodostojnih svedoka uspela da ostavi zapise iz prve ruke. Ti zapisi su dragoceni. Zato se sačuvala misterija, stvarala se i nadograđivala legenda, a kada legenda prevazilazi stvarnost, nastaje mit.

U novom romanu Nataše Smirnov „Kroz prozor“ pratimo Katarinu, ženu koja se suočava sa zrelom ljubavlju, bolnom prošlošću i sputanim osećanjima koja nikada neće biti ovaploćena. Transponujući nas kroz različite vremenske linije jednog odnosa, kroz prozorsko okno, taman toliko da vidimo iste prepreke različitog scenarija, autorka vodi Katarinu ka konačnom oproštaju i praštanju.

Ognjenka gori dok hoda kroz uspavano selo u hladnoj, decembarskoj noći, žureći u susret snegu. Obučena samo u belu spavaćicu, crvene gumene čizme i debeli, vuneni kaput, poći će dobro utabanim stazama sećanja i kako to po noći biva, kada je granica između realnog i nadrealnog zamagljena, uspeće da, u tri dana, oživi i proživi svoja tri života – devojčice, žene i starice.

Ovde nije teško prepoznati rukopis: da, to jeste Dubravka Rebić iz prethodna dva romana. Ali su sklonost ka dekonstrukciji patologije porodičnih odnosa i patologije jedne odavno nestale države ovog puta ostale u blistavoj senci nezaboravne melahnolije jezika do kraja sraslog s autorkinim tematskim opsesijama. I zato će ova knjiga ostati. I to je jedino važno. – Srđan Srdić

Pored svih dosadašnjih romana Srđana Marjanovića, ovaj posebno treba pročitati. Mnogo je razloga za to i ostavljam čitaocu da ih sam otkrije. Neće se pokajati! ZAJEDNO je velika i snažna priča o nama koje su silom razdvojili i koji više nisu zajedno, jer su ih na to naterali loši ljudi. Srđan je to sjajno upakovao. Originalno. Priča je, poput njegovih pesama, sentimentalna i emotivna… Kroz ZAJEDNO se provlače i strah i predrasude, mržnja (ona međunacionalna, mnogo ružna) i ljubav koja nedostaje njegovim junacima. Ne erotska, već ona ljudska, bespolna. Zapravo za tu ljubav, među nama sa Balkana, Marjanović se uporno bori više od 50 godina svojom muzikom. Njegov „arsenal naoružanja” u tom ratu, koji vodi i u ovoj knjizi su dobrota, osmeh i emocije. U njegovo ime u ovoj priči „ratuje” Miki Popović, glavni junak i Marjanovićev alter ego.

Nagrada Isidora Sekulić

Poslednji argonaut je živ, zanimljiv i uzbudljiv antropološki triler. - Petar Pijanović

U romanu Poslednji argonaut, u polifoniji sudbina, vremena, ideja, u vavilonskoj vrevi jezika, glasova, melodija, krika, tepanja, pokazana je sva nakaznost i lepota sveta. Onaj ko putujeka Itaki, kao Odisej, misli da je, videvši Troju, video sve. Potraga za Zlatnim runom je putovanje u suprotnom smeru. Argonauti idu ka neviđenom i slućenom. Duboko veruju da je njihova iluzija stvarnija od stvarnosti. Konstantin Kon, pisac i pripovedač u Poslednjem argonautu krenuo je njihovim tragom. - Ana Stišović Milovanović

Gatalica u Poslednjem argonautu evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast i naš život. - Jovan Zivlak

Poslednji argonaut je autobiografski roman. To je unutrašnja, intimna, moguća i sanjana biografija duše, mašte, biografija snova. Autor ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena kroz niz sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. - Velibor Žitarević

OD DOBITNICE POSEBNOG PRIZNANJA ŽIRIJA ZA EUPL NAGRADU

Kada je zatekne majčina poruka o kupovini porodičnog grobnog mjesta, Marina – duhovita autsajderka koja već godinama živi u Parizu – mora da se suoči s prošlošću i djetinjstvom provedenim u ratnoj Bosni i Hercegovini.

U potkrovlju pariske oronule zgrade, licem u lice sa svojom najvećom fobijom, Marina počinje da preispituje sve odnose koji su je oblikovali: sa Denisom, majkom, prijateljicom, sa ocem – kojeg se sve rjeđe prisjeća – i sa gradom koji je nikad nije u potpunosti prihvatio. Urnebesan roman o strahovima koji ne mogu ostati skriveni.

Na početku beše krvavo pačje meso i gnjecav kolač: sve posle toga je vrtoglava vožnja kroz veseli pakao snova, želja i slabih šansi za sreću. Drugi roman Slađane Nine Perković čitaoca uvodi u dobro poznati košmar komunikacije sa bliskim osobama, nespremnim da pojme usamljenost i različitost. Potresan i britak, ovaj roman je vrtlog frenetične stvarnosti koju svi znamo i trpimo. — Vladislava Gordić Petković

Ovaj neveliki ali intrigantan roman možemo čitati kao roman o raspadu braka, ali i raspadu svega onog što ovaj par, zgradu pa i cijeli kolektivitet drži na okupu. Autorica vrlo promišljeno i uvrnuto od tipskih situacija pravi originalne humoristične sekvence koje funkcionišu dvoznačno – smiješne su, ali ilustruju tragizam ili melanholiju, pomenutu u naslovu. — Tanja Stupar Trifunović

Slađana Nina Perković uspela je da kroz naizgled jednostavnu priču o Marini i Denisu, njihovom odnosu, donese slojevitu priču o jednom životu, nama bliskijem nego što to možemo, ili želimo, zamisliti. — Bojan Krivokapić

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja. To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Naizgled obično letovanje prerasta u priču koja nosi daleko više od sunčanih dana i morskih pejzaža.

Pred čitaocem se otvara roman u kojem se iza spontanih odluka i slučajnih susreta kriju duboki lomovi, suočavanja i tiha pitanja koja ne dopuštaju lako bekstvo. Svaka emocija je snažna, svaka odluka nosi težinu, a u toj težini leži i istinska lepota romana.

Moje sunce zauvek nije knjiga koja se čita u prolazu. Ona zahteva da se zastane, da se udahne i da se uđe u priču do kraja.

To je roman koji potresa i ostavlja trag, jer se njegova suština ne nalazi u laganom bekstvu iz stvarnosti, već u suočavanju sa njom, u njenoj punoj snazi i bolnoj lepoti.

Na ivici slučajnosti je napet psihološki triler snažnog introspektivnog glasa, sa elementima autofikcije koji spajaju izgradnju tenzije sa emocionalnom autentičnošću.

Tatjana, dizajnerka enterijera u Barseloni, budi se posle poslovnog ručka bez ikakvog sećanja — i sa tajnom koja može da joj promeni život, skrivenom u satima kojih nema. Svaki korak ka istini uvlači je dublje u mrežu laži, manipulacije i opasne želje. Ništa nije onakvo kakvim izgleda, a nikome ne može u potpunosti da veruje — čak ni muškarcu kojem ne može da odoli.

Roman (57.000 reči) donosi višeslojnu introspektivnu naraciju, napetu radnju i neočekivane obrte. Privući će čitaoce koji vole Gone Girl Gillian Flynn i The Girl on the Train Paule Hawkins, dok njegov intimni pripovedački ton i kompleksna ženska protagonistkinja podsećaju na prozu Elene Ferrante.

Ova ljubav je takvom silinom iskrsla iznenada, pred svođenje računa jedne žene, pretvarajući onu prirodnu strepnju i neizvesnost na kraju puta u veličanstvenu mogućnost.

Šta je drugo mogla da uradi ako joj je život, umesto poslednje volje, ponudio poslednju strast nego da pokuša da opiše to poletanje, makar i sam zapis ustuknuo pred jednom čudesnom devojčicom koja ovaj poduhvat pamti kao „Mi dve”? - Jelica Zupanc

Unuka iz Praga je najnoviji roman Jelice Zupanc. Centralna tačka iz koje se zrakasto širi pripovedanje i upliću priče i sudbine iz prošlosti i sadašnjosti je globalno selo vrlog novog sveta – aerodrom. Sve se odvija u relativno kratkom vremenu dok kasni let iz Praga za Beograd. Svo pripovedanje po vertikali sećanja ukršta se sa horizontalom sadašnjosti dok dve glavne junakinje, unuka i baka, čekaju da uđu u avion. Roman se okončava kad putnice stignu na svoju destinaciju. Tu je cela vavilonska pometnja različitih jezika na kojima se govori, neprekidno se prepliću srpski, češki i engleski, ali one se pre svega sporazumevaju i najbolje razumeju na metajeziku međusobne privrženosti i neupitne naklonosti.

Babi, kako je unuka zove, u sudaru sa potpunom kompetencijom svoje unuke, koja je nosilac sadašnjosti, savremenosti, autentičnosti i istinitosti, preispituje sve svoje razu- mevanje sveta i života. Iz živog dijaloga iskrsavaju preispitivanja stavova i verovanja, otvaraju se sećanja koja zahvataju nekoliko generacija po vertikali, mešaju se pripovedanja, sudaraju se prošlost i sadašnjost.

Jelica Zupanc sa lakoćom i suverenom veštinom ukršta svetove bake i unuke, uvodi metafizičke dileme i razrešenja, ali povremeno ostavlja otvorena pitanja bez odgovora, pre- puštajući čitaocu da sam traga za pravdom, istinom, dobro- tom. Pripovedanje se komplikuje, umnožava i razasipa, tkanje se zgušnjava, ali se nit glavnog toka ne ispušta dok se ova naizgled jednostavna a bremenita značenjima i putokazima, priča ne okonča.

Ta tanka nit kojom je izatkano celo pripovedanje je nit koja premošćuje sve svetove, svaki nesporazum, sve jezike, svaki bol i svemu daje potpun i celovit smisao. To je nit bezuslovne ljubavi od koje je sačinjen roman Unuka iz Praga. - Ivana Dimić

Kralj Ugarske, Rima i Češke, Žigmund pokrenuo je 1428. godine veliku krstašku vojsku da protera Osmanlije iz utvrđenog grada Golupca i Evrope. Sa njime u boj krenuo je i prvi virez Evrope, pobednik najvećih viteških turnira tog vremena, Zaviša Crni od Grbova.

Krstaška vojska bila je rešena da osvoji tvrđavu. Osmanlije u tvrđavi bile su spremne da se bore do poslednjeg. Na desnoj obali Dunava ispred utvrđenog Golupca odigraće se dosta bojeva i dvoboja. Mnogo krvi će biti proliveno. Braniocima je pritekao u pomoć lično Sultan Murat II sa velikom vojskom. Da bi spasao krstašku vojsku i hrišćansku Evropu, Zaviša je morao dati i svoj život. Život i dušu predao je Hristu a telo monasima u manastiru Tumane.

Ovo je roman o veliko boju, hrišćanskoj veri, ženi, ljubavi, strasti, mladosti i starosti, životu i smrti.

U središtu knjige nalaze se dečak i njegov stari mačak Lav, čiji odnos polako otkriva kako izgleda odrastanje uz biće koje nas uči strpljenju, razumevanju i prihvatanju životnog ciklusa.

Lav je mačak koji je „video sve“, pun tihe mudrosti i blagosti, a dečak ga prati kroz njegove dnevne rituale, polako učeći da razume svet onako kako ga Lav oseća. Kroz njihove razgovore, igre i tihe trenutke, čitalac upoznaje toplinu jednog doma, sigurnost koju pruža prijateljstvo i nežnu simboliku prolaznosti koja je ispisana bez patetike, ali s puno duše

Čitava priča odiše smirenošću — od prizora u kojima Lav promatra svet sa prozora, do kratkih, ali snažnih meditativnih trenutaka u kojima dečak shvata da život nije samo brzina i buka, već i sposobnost da se zastane, primeti i oseti

Knjiga O Lavu je savršena za mlađe čitaoce, ali i za odrasle koji žele da se podsete jednostavnih istina koje često zaboravljamo: da ljubav živi u sitnicama, da mudrost dolazi tiho i da se najvažnije lekcije uče upravo od onih koji govore malo, ali osećaju mnogo.

Topla, emotivna i nežno filozofska, ova knjiga ostavlja trag — kao tiho predenje starog Lava koji zna sve, ali to pokazuje samo onima koji umeju da slušaju.

„Ti si u komi i lep si. Ne znam šta ti se desilo, ali znam da ne planiraš probuditi se. Ti si nasumice odabran, dok sam ja činovnik, šraf bolnice u kojoj snevaš, bez koje ne možeš. Ti me nećeš čuti, ali ćeš me slušati. Ti me nećeš razumeti, ali ja empatiju i ne ištem. Tebi su morali nešto kose da ošišaju da bi te priključili, prikačili, dali šansu, no, da znaš, grickaću semenke tik uz aparat koji život znači. Petkom ću pauze da koristim za tirade, još duže ako je noćna smena, bez previše razvijenog plana i razrađenog programa, bez najave i cenzure. I pola časa može da bude sasvim dovoljno, ako ništa da ti probudim želju, probudiću ti želju da nastaviš ronjenje kroz snove, da se ne digneš, ali i nasmejaću te kada budem spomenuo kako sam, koliko sinoć, posekao sopstvenu butinu o teglu ajvara. Ne zameri na oskudnom fondu reči. Usporenim glasom, s rečnikom siromašnim i olovnim, svestan da izgovaram, kao da su glasne žice od opeke. Pred tobom je poslednja osoba o kojoj će se snimiti film…”

Iskren, snažan i intrigantan, četvrti roman terapeutkinje i spisateljice Jovane Hiesmayr ponovo će vas prošetati kroz najzanimljivije kulture i gradove sveta, neobične susrete i poznanstva, ali i najkrhkija stanja ženske duše. Ova knjiga kontroverznog naslova otvara ženski put, poljuljan strahovima, nesigurnostima i teretom tradicije koja ženi nije bila naklonjena – ali vodi ka razbijanju mitova o stvarnim potrebama ženske duše i ženskog tela. Kurtizane su sve one žene koje ne kalkulišu nego žive, koje se ne osećaju uvek dobro, ali zato znaju za ekstazu i razgaljenost. Njihovi životi nisu uvek „srećni“, ali su smisleni.

U knjizi ćete pronaći miris davno potisnutog odnosa sa majkom, tišinu pred donošenje velikih odluka i glas koji vas podseća da je osećati privilegija, a ne slabost.

Zato bez predrasuda otvorite vrata Škole za kurtizane i započnite sopstvenu transformaciju ka ciljevima koji su vam dostižni.

Milena Mišić Filipović

Autor romana Rizničar tajni i Ukus straha

Neka su deca sa tamom rođena.
Strahujte kada iz nje kao ljudi iskorače!

Ako želiš da razumeš umetnika, pogledaj kako je stvarao.
Ako želiš da razumeš ubicu, pogledaj kako je ubijao.

Jedne decembarske noći u potkrovlju u Knez Mihailovoj ulici rođeno je neželjeno dete. Nepromišljen, zverski čin dovodi do tragičnih posledica.

Dvadeset osam godina kasnije odsek za krvne delikte beogradske policije nalazi se pred novim iskušenjem. U napuštenoj vili u centru Vračara počinjen je nezapamćen zločin. Materijalni dokazi bizarnog rituala prete da policiju odvuku sa pravog traga.

Ovo je drugi slučaj Kristine Preradović i profesora Petrovića, u kome će se iznova suočiti sa devijantnim umovima i zločinima koji prevazilaze granice razuma. Kako policija prodire dublje u istragu, serijski ubica sve više usmerava pažnju na članove tima i počinje da zadire u njihove živote.

„Zoran Petrović zaista ume da napiše triler tipa ko je počinio zločin. Dok pažljivo čitate svaku stranicu, on vam postepeno pruža suptilne istražiteljske tragove koje vi, kao čitalac, treba da prepoznate, razumete i pravilno protumačite, kako biste razrešili misteriju po formuli: zašto je ubio + kako je ubio = ko je ubica.“
– Džon Daglas, šef Odeljenja FBI-ja za bihejvioralnu analizu u penziji, autor knjige Mindhunter, bestselera New York Timesa

„Inspektorka Preradović i Profesor Petrović, briljantni stručnjak za profilisanje ubica, suočavaju se sa novim krvavim nizom zločina. Dok grad obuzima panika, ubica im nameće igru u kojoj se svaka pogrešna pretpostavka plaća ljudskim životima. Boja straha je brutalni triler koji duboko zaranja u mračne slojeve ljudske psihe.“ – Đorđe Bajić, pisac i kritičar

„Neizbežno ćete biti uvučeni u intimnu dramu glavnog junaka koja raste tokom istrage. Bićete zatečeni potezima ubice, ali još više ironijom sudbine. Boja straha je dostojan naslednik izvanrednog prvenca u serijalu za koji se nadamo da će imati još mnogo nastavaka.“ – Mina Kebin, urednik

Šta spaja Bogorodicu sokoličku i skladištenje nuklearnog otpada

Na obalu jezera Rovni, gde je potopljena crkva Valjevska Gračanica, voda je izbacila leš nepoznate devojke u ronilačkom odelu, ubijene harpunom. Nekoliko dana kasnije u Beogradu je ubijen naučnik čija je specijalnost bila nuklearni otpad. U traganju za identitetom ubijene devojke i motivima ubistva naučnika novinar Novak Ivanović shvata da je istraga oba ubistva pod velom tajne. Tragovi zločina vode do manastira Sokolica na Kosovu i Metohiji i do jednog noćnog kluba u Beogradu.

Po povratku sa Kosova i Metohije Novaka pretuku na ulici, a ubrzo biva ubijena i devojka iz noćnog kluba koja mu je saopštila značajne informacije o dvojici tajkuna, na gotovo neobjašnjiv način umešanih u oba ubistva. Pokušavajući da reši enigmu povezanosti manastira i skladištenja nuklearnog otpada, Novak otkriva vezu jednog savetnika američke ambasade na Kosovu i ubijene devojke na jezeru Rovni. Tada priča dobija neočekivani obrt: u manastiru Sokolica nalazi se skulptura Bogorodice sokoličke, jedno od najvrednijih kulturnih dobara iz vizantijskog doba, koju želi da u svoj privatni muzej preseli jedan američki milijarder…

Istraživanje skladištenja nuklearnog otpada vodi Novaka do podzemnog grada ispod Zvornika, koji je gradio kralj Aleksandar Karađorđević. Po izlasku iz podzemnog grada Novaka stižu nove nevolje, a značajnu ulogu u obračunu sa ubicama i njihovim nalogodavcima ima jedan soko kog je gajila i dresirala devojka ubijena u jezeru Rovni…

10 godina od objavljivanja knjige

„Čitatelj ne ulazi u ovu knjigu da bi je razumio, nego da bi, barem na trenutak, osjetio kako je biti bez oca, bez jezika, bez izlaza, ali s jednim jedinim ostatkom koji još nije nestao, s rečenicom koja ne prestaje.“ Iz predgovora Ivice Buljana

U osvit burnih devedesetih dečak Deni s roditeljima beži preko Drine u predgrađe Beograda – u svet koji samo naizgled pruža normalnost. U vazduhu se oseća kraj jedne epohe i početak krvavog raspada jedne države. Dok se otac Romano i majka Dina trude da održe privid porodične sreće, detinjstvo malog Denija ispunjavaju potmule pretnje rata, siromaštvo i neizgovorene tuge. Kroz dečje oči svakodnevica poprima obrise čudesnog i stravičnog u isti mah. Dečak se igra rata dok piše baki partizanki, mašta o herojskim podvizima i otkriva opasne igre odrastanja – prve simpatije i surove dečje rituale. Ali očeva iznenadna i „sasvim neherojska“ smrt zauvek će promeniti sudbinu porodice.

Tabašević je ovim lirsko-eksperimentalnim romanom dao jedinstven glas generaciji koja je stasavala u nemirnim vremenima, ispisavši hrabru i poetsku hroniku odrastanja na razmeđi lične i kolektivne tragedije. Delo je odmah privuklo izuzetnu pažnju književne javnosti – ušlo je u uži izbor za Ninovu nagradu 2015. godine i ovenčano regionalnom nagradom „Mirko Kovač“. Po motivima romana nastala je istoimena pozorišna predstava u režiji Ivice Buljana, premijerno izvedena 2021. na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Deceniju kasnije Tiho teče Misisipi uživa status kultnog romana postjugoslovenske književnosti.

Jubilarno izdanje donosi nam osvrt autora na delo, kao i predgovor reditelja Ivice Buljana, što čitaocima pruža poseban uvid u desetogodišnje putovanje ovog romana i njegovo mesto u savremenoj književnosti.

U romanu Zavet leptira hronološki teku slike, dijalozi su jasni, pitki, događaji se nižu jedan za drugim brzo i množe, život ispisuje nepredvidljive obrte. Pored verno prikazanog okupiranog Beograda za vreme Drugog svetskog rata, još vernije je dočarana posleratna atmosfera, početni entuzijazam, radne akcije, a potom i opadanje poverenja, porast osionosti, slika ljudske prirode koju čine i anđeli i demoni. Izdvojila se ženska linija Ankine porodice koja je i pre nje propatila, nikako ne nalazeći sklad s muškom prirodom, ognjište je bilo uvek ostavljano, nasilje su porodice krile, rešavale same i na sebe i na decu stavljale težak krst koji se nosi. Snalaženje je vodilo Anku u život prepun posve različitih iskustava, kao da ju je bacalo iz mirnog mora u najveće oluje i ponovo je izbacivalo na sigurniju obalu. Njena priča pre svega oslikava da život nikad ne miruje, da je promena stalna i da se u njoj život i obnavlja i nestaje.