DOMAĆI KLASICI

Mladost i starost nisu samo razdoblja života već dva načina gledanja na svet. U ovim zapisima Jovan Dučić promišlja o prolaznosti vremena, snazi mladalačkih snova, mudrosti iskustva i dostojanstvu starosti. Njegove misli otkrivaju dagodine ne mere vrednost čoveka, već dubinu njegovog duha.

Šta je čovek? Odakle dolaze dobro i zlo? Koliko smo zaista slobodni i gde je naše mesto u svetu?

U Luči mikrokozma, jednom od najvažnijih dela srpske književnosti, Njegoš upravo kroz ova pitanja vodi čitaoca u veliku filozofsku i poetsku potragu za smislom. Čovek je prikazan kao biće rastrzano između svetlosti i tame, duha i materije, uzvišenih težnji i sopstvenih slabosti.

Iako je nastala u 19. veku, pitanja koja Njegoš postavlja nisu izgubila ništa od svoje snage. Potraga za identitetom, unutrašnji sukobi, izbor između dobra i zla i pokušaj da razumemo sopstveno postojanje teme su koje Luču mikrokozma čine iznenađujuće savremenom i danas.

Snažan jezik, upečatljivi simboli i velika idejna širina učinili su ovo delo jednim od najintrigantnijih ostvarenja naše književnosti – knjigom kojoj se čitaoci vraćaju i u kojoj svaka generacija pronalazi nova značenja.

„Mi smo iskra u smrtnu prašinu,
mi smo luča tamom obuzeta.“

Za čitaoce koji od književnosti očekuju više od priče – Luča mikrokozma je poziv na razmišljanje o čoveku, slobodi, veri i smislu postojanja.

Ponekad je dovoljan kratak razgovor sa nepoznatim čovekom da nam promeni pogled na svet.

U romanu Ljudi govore, Rastko Petrović beleži susrete sa običnim ljudima – ribarima, seljanima, putnicima i prolaznicima – i od njihovih glasova, tišina, radosti i tuge gradi neobično snažnu sliku života. Bez klasičnog zapleta i velikih događaja, pred čitaocem se otvaraju male ljudske priče u kojima se kriju pitanja o ljubavi, usamljenosti, prolaznosti i potrebi da budemo povezani sa drugima.

Upravo zato ovo delo, objavljeno 1931. godine, i danas deluje iznenađujuće blisko. U vremenu brzih poruka i površnih razgovora, Ljudi govore podseća koliko mnogo može da stane u nekoliko iskrenih rečenica i koliko svaki čovek nosi priču vrednu slušanja.

Spoj putopisa, poetske proze i intimnog razmišljanja čini ovaj kratki roman jednim od najoriginalnijih dela srpske književnosti. To je knjiga koja se čita brzo, ali ostaje dugo – ne zbog onoga što se dogodilo, već zbog onoga što je izgovoreno, prećutano i osetilo između reči.

Za čitaoce koji vole knjige o ljudima, susretima i onim tihim trenucima u kojima odjednom bolje razumemo i druge i sebe.

edan od najvećih pripovedača naše književnosti u posebnom kompletu od šest tematskih zbirki, smeštenih u elegantan kartonski boks.

Andrićeve priče vode čitaoca kroz Beograd, Sarajevo, sela, more i svetove neobičnih, tihih i upečatljivih ljudi. U njima se smenjuju različita vremena, sredine i sudbine, ali ostaju iste velike teme: ljudska priroda, ljubav i samoća, strah, čast, slabost, prolaznost i ono što ljudi često prećute jedni pred drugima.

Komplet sadrži:

Beogradske priče
Turske priče
Sarajevske priče
Priče o selu
Priče o osobenjacima i malim ljudima
Priče o moru

Andrić je tokom više od pola veka stvaralaštva napisao preko sto priča, a upravo se u kratkoj prozi možda najjasnije vidi njegova sposobnost da iz nekoliko detalja izgradi čitav svet i otkrije ono univerzalno u naizgled običnim ljudskim životima.

Njegove priče i danas deluju iznenađujuće savremeno – zbog preciznog posmatranja ljudi, suptilne ironije i pitanja koja ne pripadaju samo jednom vremenu.

Komplet Priče Ive Andrića odličan je izbor za one koji žele da ponovo otkriju Andrića, ali i za čitaoce koji tek ulaze u njegov književni svet. Zahvaljujući tematskoj podeli i posebnom boks-izdanju, predstavlja i vredan dodatak kućnoj biblioteci ili poklon ljubitelju književnih klasika.

U Beogradu osećate stalno da je život teži ali i skupoceniji nego u mnogim drugim gradovima, da čovek ovde živi sa većim ulogom i težim rizikom, i da svi, i oni koji gube i oni koji dobijaju, imaju srazmerno više od života.

(…)

Beograd je bar jednim delom bio i neposredni predmet mog književnog rada. A pogotovu je sigurno da su mnoge godine života u Beogradu uticale na moj rad ne samo u formalnom pogledu nego i suštinski. Koliki je i kakav taj uticaj, to ne bih mogao da kažem, i to nije moje da merim i određujem, ali da postoji, to je sigurno. Može se reći da sam veći deo svoga svesnog života proveo u Beogradu. U svakom slučaju, glavninu svojih književnih radova napisao sam u njemu.
– Ivo Andrić

Oduvek je selo, zajedno sa svima ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda... I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg.

(…)

Kad bude već jesen, odem malo u moje selo. I tamo je život! Jesi li ti slušao kad puca cerovina u peći, a napolju mraz srce steže?

(…)

Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka, i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta, ispunjena medom, mlekom, raznim voćem i sasušenim travama.
– Ivo Andrić

U očima ljudi sa kojima je radio, on je izgledao kao osobenjak, bolešljiv i nedruževan čovek koji živi za svoju dužnost i svoj posao, a lišen je smisla za pun život i njegove radosti. Samo oni sa kojima je dolazio u bliži dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrećnik bio.

(…)

Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam primetio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih, ni pametne od ludih. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo, sa takvim nedostatkom, živeti kao čovek među ljudima. Kad se to zna i uzme u obzir, ne treba se ničemu čuditi.

(…)

To je čovek ozbiljan i opšte uvažen, odmerenog držanja, sabran i ćutljiv. On malo govori, a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Kad čuješ neku njegovu reč, ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući, i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio.

– Ivo Andrić

Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.

(…)

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi to u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

– Ivo Andrić

Čim pređeš turski prag, nađeš se odjednom – ali odjednom! – u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

(…)

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
– Ivo Andrić

Sarajevo je oduvek znalo za takva vremena kad se obični građani, ljudi dobri i duševni, grešni i slabi

Sreća nije destinacija – to je način putovanja. Ova knjiga je poziv da primetimo male stvari: sunce kroz prozor, smeh u praznoj sobi, lakoću koja dolazi kada prestanemo da tražimo. Jer sreća je već tu – samo je treba prepoznati.

Šta znači biti žena u svetu koji crta granice?

Ova knjiga istražuje tišine između reči, snagu koja ne viče i lepotu koja ne traži odobrenje.

Priča o onima koje su naučile da lete sa zatvorenim očima.

Ljubav dolazi u hiljadu oblika – ponekad kao dodir, ponekad kao tišina, ponekad kao rana koja ne zarasta.

Ova knjiga je o svim tim oblicima. O hrabrosti da volimo i posle svega, i o tome da ljubav nikada ne nestaje – samo menja ime.

Prijateljstvo je ona tiha ljubav
koja nema obavezu. Ova knjiga je
mapa za one koji su izgubili,
pronašli i prepoznali dušu
u tuđim očima. Jer pravi
prijatelji su oni koji ostanu
i kada odeš.

„Bez velike mašte nema velike ljubavi.“

Jedno od najznačajnijih dela srpske putopisne književnosti, Gradovi i himere Jovana Dučića vodi čitaoca na putovanje kroz evropske gradove, ali i kroz istoriju, umetnost i ljudsku prirodu. U ovoj knjizi gradovi nisu samo mesta na mapi – oni postaju simboli civilizacija, nosioci kolektivnog pamćenja i pozornice na kojima se vekovima odvija ljudska drama.

Kroz zapise nastale u Ženevi, Rimu, Atini, Madridu i drugim evropskim centrima, Dučić spaja iskustvo diplomate, pesnika i vrhunskog esejiste. Njegova zapažanja prevazilaze okvir klasičnog putopisa i prerastaju u promišljanja o istoriji, kulturi, umetnosti i karakteru naroda, otkrivajući čitaocu dublja značenja prostora kroz koje prolazi.

Prepoznatljiv po elegantnom stilu i bogatom jeziku, Dučić gradi tekstove u kojima se činjenice i poezija prirodno prepliću. Svaka stranica donosi novu perspektivu, podstiče razmišljanje i pokazuje da pravo putovanje nije samo upoznavanje novih mesta, već i drugačiji pogled na svet i na čoveka.

Gradovi i himere ostaje bezvremensko delo koje će podjednako inspirisati ljubitelje putopisa, klasika srpske književnosti i čitaoce koji uživaju u knjigama o istoriji, umetnosti i evropskoj kulturi. To je knjiga kojoj se iznova vraćamo, jer nas podseća da su znatiželja, lepota i mašta neiscrpni izvori svakog istinskog putovanja.

Nakon albanske golgote i tišine plavih grobnica, došao je trenutak završnog i odlučujućeg čina. Treći deo kultne Srpska trilogija, Kapija slobode, prati put srpske vojske od oporavka na Krfu, preko iscrpljujućih borbi na Kajmakčalanu, do veličanstvenog proboja Solunskog fronta 1918. godine.


Kroz perspektivu oficira, ali i običnih vojnika, Stevan Jakovljević donosi autentično i snažno svedočanstvo o generaciji koja je, uprkos nezamislivim gubicima i stradanju, pronašla snagu za poslednji juriš ka oslobođenju otadžbine. Ovo nije samo priča o ratnim pobedama — već o nepokolebljivoj volji naroda koji je odbio da nestane.


Autor ne prikazuje samo bitke i vojničke podvige, već maestralno oslikava duh ljudi koji su, noseći teret smrti, gladi i iscrpljenosti, sačuvali veru u slobodu. Upravo zato Kapija slobode predstavlja vrhunac epske sage o stradanju, istrajnosti i vaskrsu jednog naroda.


Ovo delo podseća da je sloboda jedna od najskupljih reči našeg jezika — plaćena životima mladih ljudi kojima je otadžbina bila važnija od sopstvenog opstanka.


Istovremeno, roman ostaje i dragocena hronika o podvigu koji je promenio tok istorije, o proboju Solunskog fronta koji je uzdrmao temelje tadašnjeg svetskog poretka i zauvek obeležio srpsku istoriju.

Drugi deo kultne Srpska trilogija donosi potresno svedočanstvo o najtežim danima Velikog rata — vremenu u kojem su se vojska i narod suočili sa iskušenjima koja prevazilaze granice ljudske izdržljivosti. U nastavku Pod krstom, Stevan Jakovljević bez patetike i senzacionalizma prikazuje surovu stvarnost povlačenja preko zaleđenih albanskih planina, ostavljajući veran zapis o stradanju, gladi, bolesti i iscrpljenosti.


Ovo nije priča samo o ratu, već o borbi protiv neprijatelja koji nema lice ni uniformu — protiv hladnoće, nemoći i smrti koja prati svaki korak. Ipak, uprkos svemu, vojnici ne odustaju, noseći u sebi poslednje ostatke nade, časti i vere u opstanak.


Kroz sudbine običnih ljudi autor gradi snažnu sliku kolektivne žrtve i dostojanstva koje ostaje nepokolebljivo čak i u trenucima najvećeg stradanja. Roman prati put od napuštanja rodnih pragova do spasonosnog Krfa, gde je gotovo uništena vojska pronašla snagu za novi početak i sopstveni preporod.


Sa nevidljivim krstom čitave otadžbine na iznurenim plećima, srpski narod je kroz patnju i stradanje koračao ka besmrtnosti, ostavljajući iza sebe jedno od najpotresnijih poglavlja nacionalne istorije.

Sredinom 1914. godine svakodnevni život u Srbiji nestaje gotovo preko noći — seljak postaje vojnik, a miris zemlje smenjuje miris baruta. Od prvih mobilizacija i iscrpljujućih marševa, preko bitaka na Ceru i Kolubari, roman donosi potresnu sliku ratne stvarnosti, ispunjene blatom, glađu i neizvesnošću.


Kroz iskrene razgovore vojnika između bitaka, autor ne govori o slavi i odlikovanjima, već o čežnji za domom, porodicom i izgubljenim mirom. Upravo u tim tihim trenucima nastaje snažno svedočanstvo o ljudima koji su, uprkos strahu i stradanju, ostali istrajni u borbi za opstanak i slobodu svoje zemlje.


Ovo delo predstavlja dragocenu hroniku vremena u kojem je Srbija, iscrpljena ratom, pokazala neverovatnu snagu i nepokolebljiv duh. Istovremeno, ono je i trajni podsetnik na žrtvu generacije koja je bez oklevanja položila sve na oltar otadžbine, ne očekujući ništa zauzvrat.


Devetsto četrnaesta nije samo uvod u čuvenu Srpska trilogija Stevan Jakovljević, već i jedno od najautentičnijih književnih svedočanstava o srpskom vojniku u Prvom svetskom ratu — nezaobilazno štivo za sve koji žele da razumeju korene nacionalnog identiteta, stradanja i nesalomivosti srpskog naroda.

U ostvarenje te ideje ušao je sa jasnim saznanjem da Sava Vladislavić nije bio uopšte poznat našoj nauci. „Toliko nepoznat srpskoj istoriji da ga ni skup naših prvih naučnika nije rečju pomenuo u prvoj Srpskoj enciklopediji.“

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Od objavljivanja „Smeđeg Petra“ u Srpskom književnom glasniku pa do konačne redakcije romana (kasne šezdesete) prošlo je tri decenije. Izdavač Geca Kon odbio je da objavi „Osam nedelja“, a uticajni Slobodan Jovanović smatrao su pasusi o prelasku Albanije problematični. U Americi ovo delo preveo je slavista Albert Lord, a izdavači su ga odbijali sa sledećim obrazloženjem:
„Ti si, Rastko, pesnik u duši, a ja, nažalost, nisam. Ono što hoću da kažem možda je prejudicirano činjenicom što volim realistički način pisanja. Međutim, ja ti to moram reći ako se od mene očekuje da dam poštenu ocenu tvoje knjige. Uopšte uzevši, po svemu sudeći, mislim da si se toliko prepustio slikovitom izražavanju, koincidenciji i metafori da će tvoj rukopis po mom mišljenju preplašiti mnoge nepoetične američke čitaoce koji bi inače mogli da ga čitaju sa interesovanjem. Stoga preporučujem da kad ga budeš ponovo čitao i kresao ponovo pažljivo, ispitaj sve svoje kitnjaste pasuse, poređenja i metafore, sve svoje uzlete mašte, i nemilosrdno izbaci sve sem onih za koje smatraš da su zaista dobri. Pokušavam da kažem da smatram da si preterano povlađivao sopstvenom smislu za poeziju i da si podlegao iskušenju da upotrebljavaš nehatne, slobodne i nelogične trope koji zaista nisu vredni korišćenja. I pored mojih predrasuda kad je reč o prozi uopšte, jasno mi je da je slikovito izražavanje – dobro slikovito izražavanje – bit dobrog kreativnog pisanja. Veliki deo tvog slikovitog izražavanja je dobar, ali je mnogo toga prilično loše, i ja mislim da bi trebalo ili da to sve preradiš ili da potpuno izbaciš.“

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

Ivo Andrić je na jednom mestu u ovoj knjizi napisao kako oseća da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, plete zamka, malena i tanka, koja raste uporedo sa nama i jača sa našim godinama, pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Uzaludni su svi čovekovi napori da se odvoji od te zamke i sagleda je u celosti kako bi je bolje shvatio i savladao. Ona nam je data kao nekakva tajna rođenja, duboko srasla sa životom. Nikada je nećemo tačno oceniti ni razumeti, ali ipak ćemo pokušavati da je dokučimo, misleći da ćemo tako doći do smisla. Ipak, ta zamka je samo povod da gledamo u čudo života širom otvorenih očiju. Svi predeli koje otkrijemo i sva lica koja susretnemo jesu znaci da život nije ništa drugo do neprestana potraga za sobom. Na stranicama pred vama sačuvani su piščevi dnevnički zapisi, beleške, utisci o prilikama, ljudima i putovanjima, ali i ideje koje su kasnije prerasle u zaokružene prozne celine. Posthumno objavljena, ova knjiga koju je Ivo Andrić pisao celoga života dragocena je zbog toga što pobuđuje nova čitanja i tumačenja njegovih dela.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?

Naslov Prokleta avlija ima višeznačno simboličko značenje, ali jedna od prvih asocijacija jeste zatvor. U tom stambolskom zatvoru obreli su se i krivi i nedužni. To što će upravnik Karađoz kazati da tu nema nevinih svedoči o tome da je reč o prostoru koji je odvojen od ostatka sveta, ustrojen po unutrašnjim pravilima, potpuno drugačijim od stvarnih i opštevažećih. Prstenasta struktura, odnosno priča u priči zasniva se na kružnom smenjivanju pripovedača, pa se pripovedanje u ovom delu može zamisliti poput koncentričnih krugova koji se sužavaju do samoga jezgra u kojem se nalazi centralna priča o Džem-sultanu. O tragičnoj sudbini ovog istorijskog junaka iz XI veka pripoveda ćamil. Poistovećujući se sa njim, ćamil će javno reći: Ja sam to!, osvetljavajući tako vrlo značajno identitetsko pitanje. O ćamilu pripoveda Haim. Međutim, svi ovi junaci deo su fra-Petrovih sećanja iz Proklete avlije. Uspomenu na fra-Petra čuva bezimeni mladić sa početka ove priče – on posmatra snežnu utabanu stazu koja vodi do malog groblja, takođe prekrivenog snegom, na kojem se nalazi i fra-Petrov grob. Ovaj roman Ive Andrića ubraja se u jedan od najkraćih romana srpske književnosti i smatra se remek-delom upravo zato što je zaokružen na svim književnoumetničkim nivoima.

Povodom 50 godina od smrti Ive Andrića, Čigoja štampa predstavlja ekskluzivnu kolekciju od 101 priče o ženskim i muškim likovima iz opusa našeg nobelovca. Kolekcija će biti objavljena u 50 knjiga sa vrhunskim dizajnom – floralni motivi za priče sa ženskim likovima i ornamentalni formama za muške.

Prva galerija od 10 knjiga sadrži priče o Aniki, Mari Milosnici, Nevenki, Jeleni, Aliji Đerzelezu, Ćorkanu, Fra-Pertu, Fra-Marku, Mustafi Madžaru…

Fra Marko Krneta je bio sestrić pokojnog biskupa fra Marijana Bogdanovića. Kako je bio jedino muško u familiji, biskup ga uze još kao dječaka u manastir, da uči i poslužuje. Ali i pored biskupove zaštite i pažnje, mladić nije napredovao nikako. Bio je svojeglav i tup, mucao je u govoru i prskao pljuvačkom, nit je imao glasa ni sluha, tukao je mlađe i nije slušao starije. Niko ga nije mogao odviknuti od čobanskih psovki. Samo su mu neprestano tješnjale pamuklije i kraćao habit.

– Nit utjera račvast kolac u zemlju, ni tvog fra Marka u sveti red – poručivao je biskup sestri, koja i umrije žaleći što joj i sin neće postati biskup.

Ogorčen, biskup odluči da pokuša još jedno: da ga pošalje u Rim, ne bi li se u tuđini dozvao i popravio.

Iz priče „U musafirhani“