DOMAĆI ROMAN

Formalin je roman o usponu i padu banatskog sela, ispričan kroz povest porodice Tadin. Narativ se kreće unazad dotičući najvažnije tačke dvadesetovekovne istorije – dva svetska rata i socijalističku Jugoslaviju s njenim protivrečnostima. Mudro zaobilazi užas devedesetih, premda je on čitaocima neprekidno u podsevsti. Tipičan primer banatske gotike, Formalin prizorima propadanja zapravo pripoveda o svima nama i stoji kao opomena i znamen.

Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo.

Glavni junak romana, provincijski arhitekta kome su lokalni zgubidani posprdno prišili nadimak Kurvazije, pokušava da u rodnom gradiću M. sagradi Parnas – kompleks građevina sačinjen od kopija Le Korbizijeovih slavnih vila, kapija, kapela, manastira i paviljona – kulturni centar gde bi se umetnici okupljali i radili na svojim delima. Vrlo brzo se suočava sa bahatošću lokalnih političara, zakulisnim tajkunskim radnjama i čitavim rekvizitarijem opstrukcija, tipičnih za jednu temeljno devastiranu sredinu. Prepušten sam sebi i svom idealizmu, mladi arhitekta pokušava da dovrši svoje životno delo, da sagradi ono o čemu je oduvek sanjao. Ne shvatajući koliko je njegov poduhvat neostvariv, smešten u keliju kao osnovnu jedinicu stanovanja, Kurvazije dospeva u somnabulno stanje gde se mešaju java i san, a njegov svet biva nastanjen fantazmagoričnim prikazama.

“Ilegalni Parnas” je manifest poraza i nemoći, potresna priča o sudaru stvaralačkog duha i uskogrudog sveta palanke, ali i tragična pripovest o čoveku koji je krenuo putem umetnosti i doživeo sunovrat već na prvom koraku, jer nije imao dovoljno snage i talenta da se suoči sa neizlečivom stvarnošću. Sudbinu jednog junaka Babić je uspeo da pretvori u viziju o uzaludnosti svakog graditeljskog napora u zemlji koja je samu sebe dobrovoljno preinačila u ruševine. I urbanističke i ljudske.

EEG je možda i najporodičnija knjiga Daše Drndić (što sugeriše i izbor vizuelne građe) u kojoj figura oca, po prvi put, dobija povlašćenu poziciju. Hoću da napišem roman o ocu, na jednom mestu će reći Andreas Ban, ne o sebi i ocu, već o ocu. Pozicioniranjem figure oca i ispisivanjem njegove biografije, Daša Drndić obrće paradigmu velike teme (post)jugoslovenske književnosti, njen ego-maskulinistički koncept – sebepisanje u narativima o ocu. I mnoge druge patrijarhalne koncepte književnosti Daša Drndić je razbila svojom narativnom transgresijom, pripovedajući u muškom rodu, dajući glas Andreasu Banu.

Roman o otpadništvu i pogubnom uticaju srpske književnosti na ljude.

„Kako se jede nar“ priča je o deluziji izazvanoj srpskom književnošću, između ostalog, ali i priča o potrazi za izgubljenim sestrićem, negde u vrtlogu google mapa. Proverite zašto i kako se rađaju knjige ili kako se zaista jede nar kad si vrlo gladan.

Roman o povratku kući i otkrivanju porodičnih istina.

Otkačena potraga za "srpskom duhovnosti". Ali kako se snaći na takvom mestu, u republici Srbiji, a ne govoriti srpski? I to je ono što junakinja Ivana Bulatović, na način nezabeležen u našim književnostima, radi: uči srpski. - Srđan Srdić

Roman o bivanju ženom danas.

U kontekstu celine književnog opusa Srđana Srdića, roman Ljubavna pesma izdvaja se ne samo osvajanjem tematski svežeg terena, već i novim vrhuncem primenjenog jezičkog kreativnog umeća, kojim je proza našeg autora i dosad obilovala. Ovom knjigom Srdić se potvrđuje kao pisac koji se i dalje uspešno razvija, menja, napreduje i iznenađuje čitaoce, bez obzira na to što je još odavno zauzeo mesto u samom vrhu naše savremene proze.

Ivan Radosavljević


Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).

Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić.

Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Jezik ove knjige je strašan, ogoljen, iz njega može da se čita kao što se čita iz postova posejanih po zakucima interneta, on je sav u funkciji poruke da ništa više i ne može da se poruči. Osim patnje koja je esencijalna.

Srđan Srdić

Srdićev roman o putovanju u središte ničega.

Tekst kao da pita: „Šta je tvoj svet, šta čini tvoj život?“ Nisam siguran da postoji odgovor.

Vladimir Arsenić


"Na kraju su stihovi. Čista poezija."

Andrija Matić izbegao je stereotipe. Njegov junak oseća sve ono što vam nijedan turista o Istanbulu neće reći. Njegovu skupoću u odnosu na prosečnu tursku platu koju on zarađuje, njegovu hladnoću u odnosu na druge turske gradove koji su znatno južnije i samim tim topliji, njegovu ogromnost u negativnom smislu – mi se svi fasciniramo brojevima, ali biti sam među petnaest miliona ljudi nije lako, štaviše ume da bude prilično teško.

Vladimir Arsenić

Čuveni boks-meč – ples u ringu do pobede ili poraza – centralna je tačka u romanu, tačka od koje sve kreće ili u kojoj se pak završava. Mada ovo nije priča o boksu, analogija između života i boks-meča, a potom i plesnog maratona, presudna je za njegovo tumačenje.

Srđan Srdić

Vladimir Bulatović je nakon sofisticirane karverovske zbirke pripovedaka Elvira je sanjala u potpunosti zaokrenuo svoju poetiku i pošao u radikalnu krajnost narativa, nehajno zabacivši zavežljaj svoje tekstualne pojavnosti preko ramena. Čitaoci se mogu naći u čudu tek kad shvate koliko je ovaj odlazak moćno izveden, suvereno i samosvojno – toliko da je njime zacementirao svoje mesto u ovdašnjoj literaturi.

Vladimir Arsenić

Otud je Beogradski kiklop knjiga obračuna sa egomanijaštvom, koje nije prirođeno ispovesti i autobiografiji, ali često postane njihova žalosna konstanta. Labilan i neodlučan, Stanković proizvodi tekst koji ga ne obavezuje ni na šta, lagodan u vlastitom gubitništvu, slobodan da ironijom i travestijom razgradi svet, a na kraju i sebe kao njegovog pripovedača i tumača. To zvuči kao sasvim obra formula potrebne književnosti.

Srđan Srdić

Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!