DOMAĆI AUTORI

Prolongation of the Species by Miljan Milanović is a bold and thought-provoking book that blurs the lines between life and technology, memory and grief, reality and simulation. Through a series of interconnected stories, Milanović paints a darkly satirical vision of a near future where artificial intelligence revives the dead, digital immortality is for sale, and the boundaries of human existence are constantly shifting. This gripping and unsettling book questions what it truly means to be alive—and whether we are ready to embrace the answers.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu, bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja, ali se s njom suočavaju bespoštedno, i namerno, u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima, kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo, iznova, otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima, starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama, ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

Formalin je roman o usponu i padu banatskog sela, ispričan kroz povest porodice Tadin. Narativ se kreće unazad dotičući najvažnije tačke dvadesetovekovne istorije – dva svetska rata i socijalističku Jugoslaviju s njenim protivrečnostima. Mudro zaobilazi užas devedesetih, premda je on čitaocima neprekidno u podsevsti. Tipičan primer banatske gotike, Formalin prizorima propadanja zapravo pripoveda o svima nama i stoji kao opomena i znamen.

Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo.

Ovo je roman o pisanju romana, autofikcija čiji je glavni lik Srđan Srdić, pisac koji sebi daje zadatak da napiše knjigu „od dvesta hiljada karaktera s razmacima”, prikazuje i komentariše sebe u tom procesu i završava pisanje ispunjavanjem zadate norme.

Roman o dobrim i lošim razlozima za trčanje.

Kad bi Dejvid Linč pisao priče, ovo bi bila njegova knjiga.

Zbirka priča jednog od velikana generacije Vidika, poznatog gljivara, prevodioca, televizijskog urednika.

Glavni junak romana, provincijski arhitekta kome su lokalni zgubidani posprdno prišili nadimak Kurvazije, pokušava da u rodnom gradiću M. sagradi Parnas – kompleks građevina sačinjen od kopija Le Korbizijeovih slavnih vila, kapija, kapela, manastira i paviljona – kulturni centar gde bi se umetnici okupljali i radili na svojim delima. Vrlo brzo se suočava sa bahatošću lokalnih političara, zakulisnim tajkunskim radnjama i čitavim rekvizitarijem opstrukcija, tipičnih za jednu temeljno devastiranu sredinu. Prepušten sam sebi i svom idealizmu, mladi arhitekta pokušava da dovrši svoje životno delo, da sagradi ono o čemu je oduvek sanjao. Ne shvatajući koliko je njegov poduhvat neostvariv, smešten u keliju kao osnovnu jedinicu stanovanja, Kurvazije dospeva u somnabulno stanje gde se mešaju java i san, a njegov svet biva nastanjen fantazmagoričnim prikazama.

“Ilegalni Parnas” je manifest poraza i nemoći, potresna priča o sudaru stvaralačkog duha i uskogrudog sveta palanke, ali i tragična pripovest o čoveku koji je krenuo putem umetnosti i doživeo sunovrat već na prvom koraku, jer nije imao dovoljno snage i talenta da se suoči sa neizlečivom stvarnošću. Sudbinu jednog junaka Babić je uspeo da pretvori u viziju o uzaludnosti svakog graditeljskog napora u zemlji koja je samu sebe dobrovoljno preinačila u ruševine. I urbanističke i ljudske.

EEG je možda i najporodičnija knjiga Daše Drndić (što sugeriše i izbor vizuelne građe) u kojoj figura oca, po prvi put, dobija povlašćenu poziciju. Hoću da napišem roman o ocu, na jednom mestu će reći Andreas Ban, ne o sebi i ocu, već o ocu. Pozicioniranjem figure oca i ispisivanjem njegove biografije, Daša Drndić obrće paradigmu velike teme (post)jugoslovenske književnosti, njen ego-maskulinistički koncept – sebepisanje u narativima o ocu. I mnoge druge patrijarhalne koncepte književnosti Daša Drndić je razbila svojom narativnom transgresijom, pripovedajući u muškom rodu, dajući glas Andreasu Banu.

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?

Antologija šriča o cirkusu.

Engleska verzija kultnog Ćurčičevog romana

Priče Miljana Milanovića preispituju veštačke rajeve koji ugrožavaju našu intimu.

Intima / privatnost su ugroženi, nad njima je izvršena invazija, bilo da je reč o bolesti, ljubavi ili prostom uživanju. Nije ovo nova misao, štaviše, ona se proteže od pradavnih vremena do dana današnjeg, međutim tehnologije kojima se prodor u naš svet vrši su danas sofisticirane. One nam se nude kao nekakva vrsta instant sreće, kao veštački rajevi koji kad se okrenu na naličje deluju kao noćne more, prepune strahova i sablasti.

Roman o otpadništvu i pogubnom uticaju srpske književnosti na ljude.

„Kako se jede nar“ priča je o deluziji izazvanoj srpskom književnošću, između ostalog, ali i priča o potrazi za izgubljenim sestrićem, negde u vrtlogu google mapa. Proverite zašto i kako se rađaju knjige ili kako se zaista jede nar kad si vrlo gladan.

Roman o povratku kući i otkrivanju porodičnih istina.

Roman o izgubljenoj i prevarenoj generaciji.

Najvažniji roman najprevođenije postjugoslovenske spisateljice

Otkačena potraga za "srpskom duhovnosti". Ali kako se snaći na takvom mestu, u republici Srbiji, a ne govoriti srpski? I to je ono što junakinja Ivana Bulatović, na način nezabeležen u našim književnostima, radi: uči srpski. - Srđan Srdić

Roman o bivanju ženom danas.

Prvi ozbiljan roman o pandemiji višestruko nagrađivanog hrvatskog pisca

Poetski roman srpske spisateljske zvezde u usponu.

Legendarni generacijski roman poznatog dramskog pisca Uglješe Šajtinca.

U kontekstu celine književnog opusa Srđana Srdića, roman Ljubavna pesma izdvaja se ne samo osvajanjem tematski svežeg terena, već i novim vrhuncem primenjenog jezičkog kreativnog umeća, kojim je proza našeg autora i dosad obilovala. Ovom knjigom Srdić se potvrđuje kao pisac koji se i dalje uspešno razvija, menja, napreduje i iznenađuje čitaoce, bez obzira na to što je još odavno zauzeo mesto u samom vrhu naše savremene proze.

Ivan Radosavljević


Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).

Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić.

Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Jezik ove knjige je strašan, ogoljen, iz njega može da se čita kao što se čita iz postova posejanih po zakucima interneta, on je sav u funkciji poruke da ništa više i ne može da se poruči. Osim patnje koja je esencijalna.

Srđan Srdić

Srdićev roman o putovanju u središte ničega.

Tekst kao da pita: „Šta je tvoj svet, šta čini tvoj život?“ Nisam siguran da postoji odgovor.

Vladimir Arsenić


"Na kraju su stihovi. Čista poezija."

Miljan Milanović svojim sjajnim pripovedanjem pokazuje da za nas ima nade. A ja mogu da dodam da njegova knjiga pokazuje da ima nade i za savremenu postjugolovesku književnost koja se konačno bavi stvarima koje će se razumeti i mnogo šire od brdovitog Balkana. A to ni u kom slučaju nije malo, štaviše

Vladimir Arsenić


Miljan Milanović rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjem u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirku priča Bending (2010). Povremeno objavljuje po književnim časopisima.

Ribe u bunaru su svedočanstvo o tome kako jedan grad na uverljiv način postaje književni univerzum beskrajnih značenja.

Vladimir Arsenić


Refik Ličina rođen je 1956. godine u Radmancima ( C. Gora) a od 1994. živi u Lundu (Švedska). Piše poeziju, prozu, prevodi sa švedskog.

Objavio knjige poezije: Poznavanje prirode (1970), Pčele (1983), Prigodne prisile (2009), Knjigovezačka ulica (2009) i nekoliko knjiga kratke proze Staklenici (2004), Strah od behara (2013), Ulični budilnici (2017), Dalge (2018.)

Na švedskom jeziku objavio je izbor poezije Predikan för Eurydike (Pridika za Euridiku, 2009) i izbor novela När nyponrosor mognar (Kad šipurci dozrijevaju, 2013).

Prevodi: Prisluškivanja, Bengta Emila Johnsona, 2010 (nagrada za najbolje prijevod na Međunarodnom sajmu učila i knjiga u Sarajevu, 2011. godine), Antologija moderne švedske poezije, OKF, Cetinje i Izabrane pjesme Magnusa Wiliam-Olssona (2014), Put u središte zemlje i druge pjesme, Larsa Gustafssona, 2016, Izabrane pjesme Tomasa Tranströmera, 2018.

Dobitnik je Goranove (1979) i Brankove nagrade (1980), Klas De Vildes stipendium, za 2016.