DOMAĆI AUTORI

U pričama Tanje Beljanski svakodnevica postaje prostor tihe napetosti i neizgovorenih emocija. Njene junakinje putuju autobusima i vozovima, rade, čitaju, kuvaju, odlaze na more, sele se, čekaju, posmatraju gradove i ljude oko sebe. Naizgled se ne događa mnogo, ali upravo u tim sitnim pomeranjima otkrivaju se usamljenost, čežnja, strah, bliskost i potreba da se pronađe mesto u svetu koji se neprestano menja.

Balon je zbirka povezanih priča izgrađena od preciznih opažanja, suptilnih detalja i izuzetnog osećaja za ritam savremenog života. To je proza koja ne traži spektakl – ona ga pronalazi u običnom danu, u pogledu kroz prozor, u razgovoru sa strancem, u letu ptice ili balona na horizontu.

Čuvar muzeja koji više veruje svojim strahovima nego onome što vidi. Umetnica koja pokušava da razlikuje ljubav od samoće. Udovica koja kreće u gotovo epsku misiju spasavanja jednog goluba. Ljudi koji se mimoilaze između poraza, navika, iluzija i svakodnevnih apsurda.

U pričama Ljiljane D. Ćuk nema velikih obrta ni lakih istina. Njeni junaci žive u gradovima koji se menjaju brže od njih samih, u odnosima koji traju duže nego što bi trebalo i u stvarnosti koja je istovremeno smešna, surova i previše prepoznatljiva.

Nečujno, iz nečijeg ambisa okuplja glasove ljudi koji pokušavaju da održe ravnotežu nad sopstvenim ambisima. Ponekad dostojanstveno. Ponekad nespretno. Uvek ljudski.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu, bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja, ali se s njom suočavaju bespoštedno, i namerno, u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima, kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo, iznova, otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima, starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama, ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

Formalin je roman o usponu i padu banatskog sela, ispričan kroz povest porodice Tadin. Narativ se kreće unazad dotičući najvažnije tačke dvadesetovekovne istorije – dva svetska rata i socijalističku Jugoslaviju s njenim protivrečnostima. Mudro zaobilazi užas devedesetih, premda je on čitaocima neprekidno u podsevsti. Tipičan primer banatske gotike, Formalin prizorima propadanja zapravo pripoveda o svima nama i stoji kao opomena i znamen.

Treći roman Miroslava Ćurčića nastavlja gde su prethodna dva stala, čineći s njima svojevrsnu trilogiju. On pripoveda priču o Lahoru, čoveku bez obaveza, koji na karakterističan način iskušava posledice življenja u ovoj zemlji u ovo nesretno vreme. Najpolitičniji i najhumaniji od svih dosadašnjih. Čovek bez obaveza upire prstom u svoje čitaoce s pitanjem da li znamo šta radimo.

Glavni junak romana, provincijski arhitekta kome su lokalni zgubidani posprdno prišili nadimak Kurvazije, pokušava da u rodnom gradiću M. sagradi Parnas – kompleks građevina sačinjen od kopija Le Korbizijeovih slavnih vila, kapija, kapela, manastira i paviljona – kulturni centar gde bi se umetnici okupljali i radili na svojim delima. Vrlo brzo se suočava sa bahatošću lokalnih političara, zakulisnim tajkunskim radnjama i čitavim rekvizitarijem opstrukcija, tipičnih za jednu temeljno devastiranu sredinu. Prepušten sam sebi i svom idealizmu, mladi arhitekta pokušava da dovrši svoje životno delo, da sagradi ono o čemu je oduvek sanjao. Ne shvatajući koliko je njegov poduhvat neostvariv, smešten u keliju kao osnovnu jedinicu stanovanja, Kurvazije dospeva u somnabulno stanje gde se mešaju java i san, a njegov svet biva nastanjen fantazmagoričnim prikazama.

“Ilegalni Parnas” je manifest poraza i nemoći, potresna priča o sudaru stvaralačkog duha i uskogrudog sveta palanke, ali i tragična pripovest o čoveku koji je krenuo putem umetnosti i doživeo sunovrat već na prvom koraku, jer nije imao dovoljno snage i talenta da se suoči sa neizlečivom stvarnošću. Sudbinu jednog junaka Babić je uspeo da pretvori u viziju o uzaludnosti svakog graditeljskog napora u zemlji koja je samu sebe dobrovoljno preinačila u ruševine. I urbanističke i ljudske.

EEG je možda i najporodičnija knjiga Daše Drndić (što sugeriše i izbor vizuelne građe) u kojoj figura oca, po prvi put, dobija povlašćenu poziciju. Hoću da napišem roman o ocu, na jednom mestu će reći Andreas Ban, ne o sebi i ocu, već o ocu. Pozicioniranjem figure oca i ispisivanjem njegove biografije, Daša Drndić obrće paradigmu velike teme (post)jugoslovenske književnosti, njen ego-maskulinistički koncept – sebepisanje u narativima o ocu. I mnoge druge patrijarhalne koncepte književnosti Daša Drndić je razbila svojom narativnom transgresijom, pripovedajući u muškom rodu, dajući glas Andreasu Banu.

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?

Antologija šriča o cirkusu.

Roman o otpadništvu i pogubnom uticaju srpske književnosti na ljude.

„Kako se jede nar“ priča je o deluziji izazvanoj srpskom književnošću, između ostalog, ali i priča o potrazi za izgubljenim sestrićem, negde u vrtlogu google mapa. Proverite zašto i kako se rađaju knjige ili kako se zaista jede nar kad si vrlo gladan.

Roman o povratku kući i otkrivanju porodičnih istina.

Otkačena potraga za "srpskom duhovnosti". Ali kako se snaći na takvom mestu, u republici Srbiji, a ne govoriti srpski? I to je ono što junakinja Ivana Bulatović, na način nezabeležen u našim književnostima, radi: uči srpski. - Srđan Srdić

Roman o bivanju ženom danas.

U kontekstu celine književnog opusa Srđana Srdića, roman Ljubavna pesma izdvaja se ne samo osvajanjem tematski svežeg terena, već i novim vrhuncem primenjenog jezičkog kreativnog umeća, kojim je proza našeg autora i dosad obilovala. Ovom knjigom Srdić se potvrđuje kao pisac koji se i dalje uspešno razvija, menja, napreduje i iznenađuje čitaoce, bez obzira na to što je još odavno zauzeo mesto u samom vrhu naše savremene proze.

Ivan Radosavljević


Srđan Srdić autor je tri romana (Mrtvo polje, Satori i Srebrna magla pada), dve knjige priča (Espirando i Sagorevanja), i knjige eseja (Zapisi iz čitanja).

Dobitnik je književnih priznanja: Laza Lazarević, Biljana Jovanović, Edo Budiša, kao i stipendije iz Fonda Borislav Pekić.

Srdićeve knjige prevedene su na nekoliko evropskih jezika.

Jezik ove knjige je strašan, ogoljen, iz njega može da se čita kao što se čita iz postova posejanih po zakucima interneta, on je sav u funkciji poruke da ništa više i ne može da se poruči. Osim patnje koja je esencijalna.

Srđan Srdić

Srdićev roman o putovanju u središte ničega.

Tekst kao da pita: „Šta je tvoj svet, šta čini tvoj život?“ Nisam siguran da postoji odgovor.

Vladimir Arsenić


"Na kraju su stihovi. Čista poezija."

Miljan Milanović svojim sjajnim pripovedanjem pokazuje da za nas ima nade. A ja mogu da dodam da njegova knjiga pokazuje da ima nade i za savremenu postjugolovesku književnost koja se konačno bavi stvarima koje će se razumeti i mnogo šire od brdovitog Balkana. A to ni u kom slučaju nije malo, štaviše

Vladimir Arsenić


Miljan Milanović rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjem u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirku priča Bending (2010). Povremeno objavljuje po književnim časopisima.

Andrija Matić izbegao je stereotipe. Njegov junak oseća sve ono što vam nijedan turista o Istanbulu neće reći. Njegovu skupoću u odnosu na prosečnu tursku platu koju on zarađuje, njegovu hladnoću u odnosu na druge turske gradove koji su znatno južnije i samim tim topliji, njegovu ogromnost u negativnom smislu – mi se svi fasciniramo brojevima, ali biti sam među petnaest miliona ljudi nije lako, štaviše ume da bude prilično teško.

Vladimir Arsenić

Čuveni boks-meč – ples u ringu do pobede ili poraza – centralna je tačka u romanu, tačka od koje sve kreće ili u kojoj se pak završava. Mada ovo nije priča o boksu, analogija između života i boks-meča, a potom i plesnog maratona, presudna je za njegovo tumačenje.

Srđan Srdić

Vladimir Bulatović je nakon sofisticirane karverovske zbirke pripovedaka Elvira je sanjala u potpunosti zaokrenuo svoju poetiku i pošao u radikalnu krajnost narativa, nehajno zabacivši zavežljaj svoje tekstualne pojavnosti preko ramena. Čitaoci se mogu naći u čudu tek kad shvate koliko je ovaj odlazak moćno izveden, suvereno i samosvojno – toliko da je njime zacementirao svoje mesto u ovdašnjoj literaturi.

Vladimir Arsenić

I verovatno bi ovo bila najegzaktnija definicija ukupnog dela Dušana Vasiljeva, Čoveka koji je želeo da piše najbolje što ume u najgorem mogućem svetu.

Srđan Srdić

Otud je Beogradski kiklop knjiga obračuna sa egomanijaštvom, koje nije prirođeno ispovesti i autobiografiji, ali često postane njihova žalosna konstanta. Labilan i neodlučan, Stanković proizvodi tekst koji ga ne obavezuje ni na šta, lagodan u vlastitom gubitništvu, slobodan da ironijom i travestijom razgradi svet, a na kraju i sebe kao njegovog pripovedača i tumača. To zvuči kao sasvim obra formula potrebne književnosti.

Srđan Srdić

Transparentne životinje kao tekst umnožavaju metaforu nagoveštenu u naslovu. Junaci koji obitavaju u ovim pričama jesu providni i jasni, nema nikakve misterije niti mistifikacije. Istovremeno, svedeni su na životinje, na ono animalno u ljudskom, na nagon i njegovo zadovoljenje. Zbog toga je ova knjiga ironično pesimistična, iako se takvom ne čini. Melanholična, premda sve pršti od akcije."

- Vladimir Arsenić

Miroslav Ćurčić pak jeste čovek discipline. Njegovo opredeljenje je ohenrijevsko. On zastupa jedan začuđujući narativni red, ne može biti doslednije. Izvorni strukturni imperativ u njegovim pričama jeste tačka preokreta, mesto u kom jedna priča postaje druga priča. Ili druge priče. - Srđan Srdić

Za đavola, postoji 1, može biti istina a i ne mora. Govorka se da sedi ispred Bakarne ćuprije, rani se živim žabama, glistama i rovcima. Štrika vunene čarape, dodaju neki lažovi, za rode i laste, kad u jesen letu kroz oblake, da im ne ozebu noge. Klotfrkete, frketeklot. Drugi, braća - lažovi, tvrdu da je posto od mlogo mali đavolčići. Mali đavolčići ostali su iza konja koji se podaviše u jamurinu isprid ćuprije . Crven je, od promaje, glasno kije. Na zdravlje!