DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Prolongation of the Species by Miljan Milanović is a bold and thought-provoking book that blurs the lines between life and technology, memory and grief, reality and simulation. Through a series of interconnected stories, Milanović paints a darkly satirical vision of a near future where artificial intelligence revives the dead, digital immortality is for sale, and the boundaries of human existence are constantly shifting. This gripping and unsettling book questions what it truly means to be alive—and whether we are ready to embrace the answers.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu, bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja, ali se s njom suočavaju bespoštedno, i namerno, u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima, kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo, iznova, otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima, starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama, ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

Kad bi Dejvid Linč pisao priče, ovo bi bila njegova knjiga.

Zbirka priča jednog od velikana generacije Vidika, poznatog gljivara, prevodioca, televizijskog urednika.

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?

Antologija šriča o cirkusu.

Priče Miljana Milanovića preispituju veštačke rajeve koji ugrožavaju našu intimu.

Intima / privatnost su ugroženi, nad njima je izvršena invazija, bilo da je reč o bolesti, ljubavi ili prostom uživanju. Nije ovo nova misao, štaviše, ona se proteže od pradavnih vremena do dana današnjeg, međutim tehnologije kojima se prodor u naš svet vrši su danas sofisticirane. One nam se nude kao nekakva vrsta instant sreće, kao veštački rajevi koji kad se okrenu na naličje deluju kao noćne more, prepune strahova i sablasti.

Miljan Milanović svojim sjajnim pripovedanjem pokazuje da za nas ima nade. A ja mogu da dodam da njegova knjiga pokazuje da ima nade i za savremenu postjugolovesku književnost koja se konačno bavi stvarima koje će se razumeti i mnogo šire od brdovitog Balkana. A to ni u kom slučaju nije malo, štaviše

Vladimir Arsenić


Miljan Milanović rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjem u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirku priča Bending (2010). Povremeno objavljuje po književnim časopisima.

Ribe u bunaru su svedočanstvo o tome kako jedan grad na uverljiv način postaje književni univerzum beskrajnih značenja.

Vladimir Arsenić


Refik Ličina rođen je 1956. godine u Radmancima ( C. Gora) a od 1994. živi u Lundu (Švedska). Piše poeziju, prozu, prevodi sa švedskog.

Objavio knjige poezije: Poznavanje prirode (1970), Pčele (1983), Prigodne prisile (2009), Knjigovezačka ulica (2009) i nekoliko knjiga kratke proze Staklenici (2004), Strah od behara (2013), Ulični budilnici (2017), Dalge (2018.)

Na švedskom jeziku objavio je izbor poezije Predikan för Eurydike (Pridika za Euridiku, 2009) i izbor novela När nyponrosor mognar (Kad šipurci dozrijevaju, 2013).

Prevodi: Prisluškivanja, Bengta Emila Johnsona, 2010 (nagrada za najbolje prijevod na Međunarodnom sajmu učila i knjiga u Sarajevu, 2011. godine), Antologija moderne švedske poezije, OKF, Cetinje i Izabrane pjesme Magnusa Wiliam-Olssona (2014), Put u središte zemlje i druge pjesme, Larsa Gustafssona, 2016, Izabrane pjesme Tomasa Tranströmera, 2018.

Dobitnik je Goranove (1979) i Brankove nagrade (1980), Klas De Vildes stipendium, za 2016.

I verovatno bi ovo bila najegzaktnija definicija ukupnog dela Dušana Vasiljeva, Čoveka koji je želeo da piše najbolje što ume u najgorem mogućem svetu.

Srđan Srdić

Otud je spiritus movens apsolutno svih Đukanovljevih junaka zapisan u rečenici: „Ćaranćul je mrtav. Bolje on nego ja.“ Ona je paradoksalno mesto priznanja opšteg posrnuća koje susreće elementarnu ljudsku nadu: pripovedač koji izgovara navedeno svet vidi kao odvratnu kaljugu i ništa više od nje, ali mu se u tom i takvom svetu i dalje živi. - Srđan Srdić

Vejnovićeva proza nam svakako ne dozvoljava da se uljuljkamo u lagodnost narativa, ona nas suočava s njegovim krhotinama, s njegovim gotovo pa otpadom iz kojeg niče na momente urnebesno duhovita, a na momente i zastrašujuće opipljiva priča o nama, danas i ovde. - Vladimir Arsenić

Otud mogućnost smeha; kao da je to esencijalna poruka Ilićeve proze: svet je gadan, destruktivan, prljav i ničim ga nećemo popraviti. Ali možemo da mu se smejemo, makar iza leđa. Makar apsolutno umorni od njega. Kao psi. - Srđan Srdić

Transparentne životinje kao tekst umnožavaju metaforu nagoveštenu u naslovu. Junaci koji obitavaju u ovim pričama jesu providni i jasni, nema nikakve misterije niti mistifikacije. Istovremeno, svedeni su na životinje, na ono animalno u ljudskom, na nagon i njegovo zadovoljenje. Zbog toga je ova knjiga ironično pesimistična, iako se takvom ne čini. Melanholična, premda sve pršti od akcije."

- Vladimir Arsenić

Novinari početnici, pljačkaši grobova, deca, pitomci popravnih domova, muzikanti, narkomani, prevaranti, napušeni klinci i ostavljeni očevi promiču kroz priče zbirke Svaka dobija Dimitrija Bukvića u pokušaju da učine nešto, da se konačno u sudbinskoj lutriji izvuče i njihov broj kako bi, usled tog dobitka, konačno prestali da budu ono što im je sudbina namenila.

Vladimir Arsenić

Miroslav Ćurčić pak jeste čovek discipline. Njegovo opredeljenje je ohenrijevsko. On zastupa jedan začuđujući narativni red, ne može biti doslednije. Izvorni strukturni imperativ u njegovim pričama jeste tačka preokreta, mesto u kom jedna priča postaje druga priča. Ili druge priče. - Srđan Srdić

Arvanitasov tekst, posebno u delu koji je obeležen meditativnim svojstvom, ne zalazi u celovito insistiranje na antropološkom pesimizmu. On je pre sazdan na premisama ljudske dobrote, čak i naivnosti, krajnje nesvakidašnje u vremenu koje je i skepsa napustila. To bi mogao da bude čist dobitak od vredne i uspele književnosti.

Srđan Srdić

U Izohipsama ne postoje odricanja i kompromisi. Reč je o veličanstvenom eksperimentu koji, kao i svaki, unapred računa s pedeset posto šanse da uspe. To je odlična prognoza.

Vladimir Arsenić