DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

U pričama Tanje Beljanski svakodnevica postaje prostor tihe napetosti i neizgovorenih emocija. Njene junakinje putuju autobusima i vozovima, rade, čitaju, kuvaju, odlaze na more, sele se, čekaju, posmatraju gradove i ljude oko sebe. Naizgled se ne događa mnogo, ali upravo u tim sitnim pomeranjima otkrivaju se usamljenost, čežnja, strah, bliskost i potreba da se pronađe mesto u svetu koji se neprestano menja.

Balon je zbirka povezanih priča izgrađena od preciznih opažanja, suptilnih detalja i izuzetnog osećaja za ritam savremenog života. To je proza koja ne traži spektakl – ona ga pronalazi u običnom danu, u pogledu kroz prozor, u razgovoru sa strancem, u letu ptice ili balona na horizontu.

Čuvar muzeja koji više veruje svojim strahovima nego onome što vidi. Umetnica koja pokušava da razlikuje ljubav od samoće. Udovica koja kreće u gotovo epsku misiju spasavanja jednog goluba. Ljudi koji se mimoilaze između poraza, navika, iluzija i svakodnevnih apsurda.

U pričama Ljiljane D. Ćuk nema velikih obrta ni lakih istina. Njeni junaci žive u gradovima koji se menjaju brže od njih samih, u odnosima koji traju duže nego što bi trebalo i u stvarnosti koja je istovremeno smešna, surova i previše prepoznatljiva.

Nečujno, iz nečijeg ambisa okuplja glasove ljudi koji pokušavaju da održe ravnotežu nad sopstvenim ambisima. Ponekad dostojanstveno. Ponekad nespretno. Uvek ljudski.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Naratori priča Bojane Karavidić su žene i muškarci u godinama u kojima je u životu, bar prema stereotipiziranim predstavama, već sve ono što je bitno prošlo. Oni se postepeno prilagođavaju ideji kraja, ali se s njom suočavaju bespoštedno, i namerno, u jednakoj meri na ulicama svog grada i u svojim stanovima, kao i na pokojoj obali na koju se otisnu da bi i tamo, iznova, otkrili istu i istog sebe. Nije reč tu samo o pukom procesu starenja, o uslovljenošću fiziologijom, već o čitavom jednom kompleksnom sistemu kulturno-istorijskih, političkih pa i metafizičkih faktora života unutar određenih prostornih koordinata. Drugim rečima, starenje se u ovim pričama pokazuje u svim svojim nijansama, ali i s dozom ironije i humora koji je čine vedrom i inteligentnom.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?

Antologija šriča o cirkusu.

Miljan Milanović svojim sjajnim pripovedanjem pokazuje da za nas ima nade. A ja mogu da dodam da njegova knjiga pokazuje da ima nade i za savremenu postjugolovesku književnost koja se konačno bavi stvarima koje će se razumeti i mnogo šire od brdovitog Balkana. A to ni u kom slučaju nije malo, štaviše

Vladimir Arsenić


Miljan Milanović rođen je 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjem u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirku priča Bending (2010). Povremeno objavljuje po književnim časopisima.

I verovatno bi ovo bila najegzaktnija definicija ukupnog dela Dušana Vasiljeva, Čoveka koji je želeo da piše najbolje što ume u najgorem mogućem svetu.

Srđan Srdić

Transparentne životinje kao tekst umnožavaju metaforu nagoveštenu u naslovu. Junaci koji obitavaju u ovim pričama jesu providni i jasni, nema nikakve misterije niti mistifikacije. Istovremeno, svedeni su na životinje, na ono animalno u ljudskom, na nagon i njegovo zadovoljenje. Zbog toga je ova knjiga ironično pesimistična, iako se takvom ne čini. Melanholična, premda sve pršti od akcije."

- Vladimir Arsenić

Miroslav Ćurčić pak jeste čovek discipline. Njegovo opredeljenje je ohenrijevsko. On zastupa jedan začuđujući narativni red, ne može biti doslednije. Izvorni strukturni imperativ u njegovim pričama jeste tačka preokreta, mesto u kom jedna priča postaje druga priča. Ili druge priče. - Srđan Srdić