DOMAĆI ROMAN

Distopija kuca na vrata – da li se odvažujete da se sa njom suočite?
Kao odgovor na dela autora poput Hakslija, Orvela, Zamjatina ili Bardžisa, pred vama je roman domaćeg autora Milana Vurdelje koji ne samo što se nadovezuje na žanr naučne fantastike, već stilskim rešenjima i smelim idejama sa njim polemiše, iz stranice u stranicu ga i raskrinkavajući.
“Poput usta na potiljku” je roman koji donosi sliku sveta u kom, odjednom, veliki broj ljudi ostaje bez glasa – postaje neobjašnjivo afatičan. Kod trudnica će se taj problem odraziti i na plod, a vlasti koje navodno “brinu” za njih, u biti rade nešto perfidnije…
Uronite u tekst koji preispituje današnjicu razmišljanjima o budućnosti. Uronite u svet konzumerizma i kapitalizma koji katastrofa, naizgled, okreće naglavačke.

Devedesete su se svima nama koji ćemo ih preživeti već tada činile kao istorijsko vreme koje jedva čeka da postane daleka prošlost. Jedino lepo u tim danima bila je upravo pomisao kako će koliko sutra biti iza nas. A onda je, na putu do nas, budućnost negde zabasala i još uvek je nema na vidiku.

Čovek bi pomislio kako tolike količine strave i užasa, uz povremene velike sportske pobede nad svetskim velesilama, sa sobom, sem boleština i siromaštva, neminovno donose i mnogo dobru književnost, ali savremena srpska proza već dobrih trideset godina uspeva da opstaje uprkos poslovičnom nedostatku dela koja od poraza stvaraju veliku umetnost.

Miloš K. Ilić je oduvek bio jedan od onih autora koji, ne pitajući za cenu, uvek, ali baš uvek idu protiv svake struje i bilo je samo pitanje trenutka kada će se ispostaviti da je upravo on taj koji će staviti tačku na jedno veliko skoro pa ništa. A roman koji je pred vama jeste ta tačka, jer srpska književnost u „Deci Nedođina“ dobija ono što je odavno trebalo da ima: autentični, u potpunosti uobličen glas svih onih generacija koje još uvek stoje pred šalterom na kom se izdaju potvrde o izgubljenom identitetu.

„Deca Nedođina“ putuju vašim krvotokom poput kobnog ugruška. Miloš K. Ilić vam ne dozvoljava ni zapetu opuštanja i odvodi vas tamo gde do sada niste bili, dakle na samo dno raspadajućeg društva koje se u sve ispraznijoj stvarnosti migolji poput obezglavene i na sitnu parčad iseckane jegulje. Po tom dnu češće trči nego što hoda Ivan Drnčula zvani Rambo, pripadnik poslednje generacije Titovih pionira, iz čije perspektive ruševine zauvek ukinutog sveta izgledaju baš onako kako ruševine i izgledaju. Niko, dakle, u „Deci Nedođina“ nije pošteđen od nadiranja besmisla i niko ovom besmislu neće uteći.

Jozefa K. je na kraju čuvenog Kafkinog romana makar preplavio stid, dok Ivan Drnčula zvani Rambo nije mogao da računa na toliki luksuz.

Zato je ovo roman koji se čita i nakon njegove poslednje rečenice. - Vule Žurić

Iza pitanja Čiji to trag vidim u krošnjama? razotkriva se debitantski roman Milana Vurdelje u kom se adekvatnim postupcima domišlja dirljiva i netipična priča o umetniku, priča u kojoj se jezik neposrednog iskustva meša sa analitičnošću eseja, divlji krajolici sa gradskim panoramama, te najzad, i ponajviše, nepoljuljana vernost samoći sa krivicom koju ona povlači za sobom.
Autor kroz nekoliko poglavlja osvetljava intimu glavnog junaka, kao i sveta koji ga okružuje. Jedna od posebnih draži romana jeste pripovedačeva sposobnost da istančanošću pejzažiste sabira utiske svim čulima – vidom, sluhom, mirisom, dodirima – i na taj način da najprisniji i najličniji doživljaj čoveka i života.