DOMAĆI AUTORI

Distopija kuca na vrata – da li se odvažujete da se sa njom suočite?
Kao odgovor na dela autora poput Hakslija, Orvela, Zamjatina ili Bardžisa, pred vama je roman domaćeg autora Milana Vurdelje koji ne samo što se nadovezuje na žanr naučne fantastike, već stilskim rešenjima i smelim idejama sa njim polemiše, iz stranice u stranicu ga i raskrinkavajući.
“Poput usta na potiljku” je roman koji donosi sliku sveta u kom, odjednom, veliki broj ljudi ostaje bez glasa – postaje neobjašnjivo afatičan. Kod trudnica će se taj problem odraziti i na plod, a vlasti koje navodno “brinu” za njih, u biti rade nešto perfidnije…
Uronite u tekst koji preispituje današnjicu razmišljanjima o budućnosti. Uronite u svet konzumerizma i kapitalizma koji katastrofa, naizgled, okreće naglavačke.

Pred kratkom pričom je, kao i pred lirskom pesmom, uvek naročiti zadatak: u vremenskom tesnacu, ukradeno od stvarnosti ona treba da učini začudnijim od stvarnosti same. U novoj proznoj zbirci Miloš K. Ilić pravi svetove iščašene iz ležišta, ali neobično „zbratimljene”, onakve kakvi su na njenom kraju likovi u „velikoj saobraćajnoj gužvi”. A njima je zajednička zbunjenost, katkad dezorijentisanost, vernost željama ili strahovima zbog kojih se sudaraju sa bizarnostima, apsurdima, ali i velikom misterijom sveta koji ih okružuje. Knjiga štampana u nula primeraka sabira mnoštvo događaja, karaktera, sudbina, manje ili više uspešnih ali uvek tužno lepih pobunjenika, a pobuna je, ne samo sa kamijevskim predznakom, neizbežna tačka susreta svih nas.

Savremena zbirka priča o stvarnosti i životu novijih generacija

O usamljensoti, o melanholiji, o mladima, o problemima. Pomalo gorko, povremeno toplo, uvek saosećajno. Kroz devetnaest priča u maniru urbanog, milenijalskog realizma, zbirka “Kitovi koji imaju drugačije frekvencije” vodi vas na sva ona mesta na kojima još uvek boli i ono što ne treba.

Od mračnih i zagušljivih noćnih klubova, do otuđenih kutaka naših soba i svih onih momenata koji nam ne daju mira – prošlih, sadašnjih i budućih – zbirka priča Olivere Mitić upoznaje nas sa junacima našeg doba koji neprekidno pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu i sebi samima, a u tome, naizgled, retko kada uspevaju.

Neki se od ovih likova poznaju, neki zauvek ostaju stranci, ali svi se oni kreću u istim krugovima, nose se sa istim teretom i uporno od njega ne uspevaju da pobegnu.

Devedesete su se svima nama koji ćemo ih preživeti već tada činile kao istorijsko vreme koje jedva čeka da postane daleka prošlost. Jedino lepo u tim danima bila je upravo pomisao kako će koliko sutra biti iza nas. A onda je, na putu do nas, budućnost negde zabasala i još uvek je nema na vidiku.

Čovek bi pomislio kako tolike količine strave i užasa, uz povremene velike sportske pobede nad svetskim velesilama, sa sobom, sem boleština i siromaštva, neminovno donose i mnogo dobru književnost, ali savremena srpska proza već dobrih trideset godina uspeva da opstaje uprkos poslovičnom nedostatku dela koja od poraza stvaraju veliku umetnost.

Miloš K. Ilić je oduvek bio jedan od onih autora koji, ne pitajući za cenu, uvek, ali baš uvek idu protiv svake struje i bilo je samo pitanje trenutka kada će se ispostaviti da je upravo on taj koji će staviti tačku na jedno veliko skoro pa ništa. A roman koji je pred vama jeste ta tačka, jer srpska književnost u „Deci Nedođina“ dobija ono što je odavno trebalo da ima: autentični, u potpunosti uobličen glas svih onih generacija koje još uvek stoje pred šalterom na kom se izdaju potvrde o izgubljenom identitetu.

„Deca Nedođina“ putuju vašim krvotokom poput kobnog ugruška. Miloš K. Ilić vam ne dozvoljava ni zapetu opuštanja i odvodi vas tamo gde do sada niste bili, dakle na samo dno raspadajućeg društva koje se u sve ispraznijoj stvarnosti migolji poput obezglavene i na sitnu parčad iseckane jegulje. Po tom dnu češće trči nego što hoda Ivan Drnčula zvani Rambo, pripadnik poslednje generacije Titovih pionira, iz čije perspektive ruševine zauvek ukinutog sveta izgledaju baš onako kako ruševine i izgledaju. Niko, dakle, u „Deci Nedođina“ nije pošteđen od nadiranja besmisla i niko ovom besmislu neće uteći.

Jozefa K. je na kraju čuvenog Kafkinog romana makar preplavio stid, dok Ivan Drnčula zvani Rambo nije mogao da računa na toliki luksuz.

Zato je ovo roman koji se čita i nakon njegove poslednje rečenice. - Vule Žurić

„Da izazovnost bajke kao literarne vrste nije lako iscrpeti, posebno kada je ona građa za preosmišljavanje, pokazuju nam autorke koje su na predlog dramaturškinje Jadranke Bargh napisale devet pripovedaka čiji su zajednički sadržalac čuveni ženski likovi iz bajki, ali u neortodoksnim situacijama i ulogama.

Među koricama ovog izdanja okupljene su, u novom ruhu, junakinje koje poznajemo sa stranica braće Grim, Šarla Peroa i H. K. Andersena. Autorski doprinos Nade Gašić, Julijane Adamović, Nataše Govedić, Vere Vujović, Lade Žigo, Jadranke Pintarić, Jadranke Bargh, Ane Đokić i Aide Bagić ogleda se u neobičnom, iz ugla bajkovne topike i arhetipskih struktura na kojima ona počiva, katkad blasfemičnom delokrugu junakinja.

Odatle čitaoca ova zbirka provocira da zauzme novu perspektivu prilikom razmatranja nasleđa bajki u domenu poimanja ženskog iskustva: šta je ono podrazumevalo „nekada davno”, u toj maglovitoj drevnosti, a kako se ono oblikuje u kulturnom nasleđu današnjice? Ukrštaj ovih polazišta je u ostvarenjima devet spisateljica izražen kroz individualizaciju mahom tipskih junakinja, te je kao rezultat dobijena svojevrsna zbirka upečatljivih bajkovnih portreta koja će malo koga ostaviti ravnodušnim.

Iza pitanja Čiji to trag vidim u krošnjama? razotkriva se debitantski roman Milana Vurdelje u kom se adekvatnim postupcima domišlja dirljiva i netipična priča o umetniku, priča u kojoj se jezik neposrednog iskustva meša sa analitičnošću eseja, divlji krajolici sa gradskim panoramama, te najzad, i ponajviše, nepoljuljana vernost samoći sa krivicom koju ona povlači za sobom.
Autor kroz nekoliko poglavlja osvetljava intimu glavnog junaka, kao i sveta koji ga okružuje. Jedna od posebnih draži romana jeste pripovedačeva sposobnost da istančanošću pejzažiste sabira utiske svim čulima – vidom, sluhom, mirisom, dodirima – i na taj način da najprisniji i najličniji doživljaj čoveka i života.