U Pirueti prolog je uspavanka, surova, koja plaši. Nјena uloga se otkriva u zrelim godinama preko iskustava da je pravda uvek na strani snažnijeg. Kao u antičkim dramama ili starozavetnim pričama.
Célestin, a complex French adventuresome humanist, is raising his nine-year-old daughter after his beloved wife, the girl’s mother, died at childbirth. Their journey, which begins as an adventure, acquires a life-changing seriousness in Leningrad in 1980—the mission to free Olya Naratovna, a Russian-Tatar political poet, imprisoned by the Soviet authorities. Her beauty is enhanced by mental strength and depth of soul.
„Oduvek želim da zagrlim svet. Da se popnem na najviši vrh i čitavu Zemlјu obujmim rukama; stisnem je toliko snažno da se čuje pucketanje kore; da izazovem tektonske promene; da pokrenem lavinu jednim jedinim zagrlјajem.
„I have always wanted to embrace the entire world, climb the highest peak and hold the whole Earth in my arms, squeeze it so tight that you can hear the crackling of the Earth’s core. I want to cause tectonic changes.
The novel, Nikola Tesla, the Inspiration, consists of 62 stories that can be observed and which can exist independently. It is a kind of treasure trove of scientific, historical, literary, and travelogue data that can be used to learn a lot about the spirit of the times in which Tesla lived.
Kada sam želeo da dam ime svojoj knjizi, nisam se bez razloga i slučajno odlučio za ovaj pomalo arhaićan glagol – pripovedati. Ne bežeći od namere da moje pričanje pomalo zazvuči i starinski kao pripovedanje, ipak prevashodno sam mislio da ću tako najbolјe objasniti kakav sadržaj moji tekstovi nose.
Nikad nisam saznao ko je devojka sa violinom, štaviše, slutim, a ponekada mislim da sam i siguran kako to nije saznao ni on. Sa ove vremenske distance, barem za sada, moj utisak je ostao nepromenjen kao i u vreme nastajanja priče; ne znam sa sigurnošću koliko je bila stvarna, koliko su opilјivo i postojano održivi i sami navodi o njoj.
„Simo Božić“ je delo sa jasnoćom izlaganja, sa veštim opisima pejzaža i duševnih stanja junaka, sa čvrstim kompozicionim sklopom i znalački vođenom fabulom. Može se čitati i u jednom dahu. Donosi nam svoj zasebni svet i stoga je autentičan. Ispunjava sve standarde romanesknog žanra iako se tekst može deliti i na manje pripovedne celine. Dakle, preporučujem ga za čitanje.
Duboka, potresna i uzbudljiva priča iz kasnog srednjeg veka, koju je autor, kombinujući imaginaciju i metaprozni postupak, lično iskustvo i istorijske fakte, poigravajući se sa konvencijama žanra, svojom književnom arheologijom „iskopao” iz ruševina Vrdničke kule na Fruškoj gori.
Novom romanu i autorovom proznom opusu zajednički su neobični, upečatljivi likovi. Lista čudaka, neka vrsta galerije poniženih i uvređenih jedne epohe o kojoj se nedovoljno misli u nas. Lista simpatičnih, blesavih i nadahnutih, provokativnih ludaka kojima je naseljeno nekadašnje tužno prebivalište nesuđenog kralja Srbije.
Ovo je neverovatna priča o Nepobedivom princu i njegovim podvizima. Istina o toj avanturi sačuvana je samo u delovima i samo je nekolicina verodostojnih svedoka uspela da ostavi zapise iz prve ruke. Ti zapisi su dragoceni. Zato se sačuvala misterija, stvarala se i nadograđivala legenda, a kada legenda prevazilazi stvarnost, nastaje mit.
U novom romanu Nataše Smirnov „Kroz prozor“ pratimo Katarinu, ženu koja se suočava sa zrelom ljubavlju, bolnom prošlošću i sputanim osećanjima koja nikada neće biti ovaploćena. Transponujući nas kroz različite vremenske linije jednog odnosa, kroz prozorsko okno, taman toliko da vidimo iste prepreke različitog scenarija, autorka vodi Katarinu ka konačnom oproštaju i praštanju.
Ognjenka gori dok hoda kroz uspavano selo u hladnoj, decembarskoj noći, žureći u susret snegu. Obučena samo u belu spavaćicu, crvene gumene čizme i debeli, vuneni kaput, poći će dobro utabanim stazama sećanja i kako to po noći biva, kada je granica između realnog i nadrealnog zamagljena, uspeće da, u tri dana, oživi i proživi svoja tri života – devojčice, žene i starice.
Ovde nije teško prepoznati rukopis: da, to jeste Dubravka Rebić iz prethodna dva romana. Ali su sklonost ka dekonstrukciji patologije porodičnih odnosa i patologije jedne odavno nestale države ovog puta ostale u blistavoj senci nezaboravne melahnolije jezika do kraja sraslog s autorkinim tematskim opsesijama. I zato će ova knjiga ostati. I to je jedino važno. – Srđan Srdić
Pored svih dosadašnjih romana Srđana Marjanovića, ovaj posebno treba pročitati. Mnogo je razloga za to i ostavljam čitaocu da ih sam otkrije. Neće se pokajati! ZAJEDNO je velika i snažna priča o nama koje su silom razdvojili i koji više nisu zajedno, jer su ih na to naterali loši ljudi. Srđan je to sjajno upakovao. Originalno. Priča je, poput njegovih pesama, sentimentalna i emotivna… Kroz ZAJEDNO se provlače i strah i predrasude, mržnja (ona međunacionalna, mnogo ružna) i ljubav koja nedostaje njegovim junacima. Ne erotska, već ona ljudska, bespolna. Zapravo za tu ljubav, među nama sa Balkana, Marjanović se uporno bori više od 50 godina svojom muzikom. Njegov „arsenal naoružanja” u tom ratu, koji vodi i u ovoj knjizi su dobrota, osmeh i emocije. U njegovo ime u ovoj priči „ratuje” Miki Popović, glavni junak i Marjanovićev alter ego.
By diving into the deep blue, Rado Antolović clearly outlines all the events and people who have the ability to shine even in the darkest depths of the ocean.
Duboko plavetnilo biografski je roman stanovnika Okeana, priča o životu rasprostrtom na nekoliko kontinenata; o uspehu i rušenju, ali i snazi da se krene iz početka. Stranice ove knjige značiće podstrek za svakog ko ih pročita, biće vetar u jedra svakome ko prepozna trenutak kad je dobro jedra raširiti.
Ugledni sudija Okružnog suda u Beogradu Ljiljana Marković, sa besprekornom karijerom i skoro idealnim brakom, nailazi na raskrsnice svog naizgled savršenog života. Vlasti u Srbiji odlučuju da sprovedu radikalnu reformu u pravosuđu punu pravde a naročito nepravde.
U gustim snoviđenjima, gotovo opipljivim na dodir, u znaku Jelene, bezmalo mitske ličnosti, Dobrivoje Sazdić izjednačava poeziju i ženu, oba fenomena dovodeći do neuhvatljivog savršenstva, jer kako to obično biva istina je nedokučiva, a samim tim – neobjašnjiva.
U knjizi Pažnja, Radovan Ždrale postavlja uznemirujuće pitanje – da li je čovek već sada suvišan? Od prvog koplja do veštačke inteligencije, tehnološki napredak nije nas oslobodio, već zarobio. Mašine su postale gospodari, a ljudi – nepotreban teret.
Roman „Idi do kraja“ je istinita i topla priča o životu, odrastanju, zaljubljivanju i udaji dve prijateljice, Natalije i Daše. Nakon udaje se rastaju, ne sluteći da će to biti do kraja njihovih života.
5. 4. 1999. Vedro prohladno jutro. I noćas su bombardovali Srbiju. Iz pravca Gruže diže se crni oblak u nebo, sluti. Među nama u ordinaciji crna je atmosfera. U razgovoru se prognoziraju dalji oblici kataklizme. Svako zna nešto više. I danas se, ponovo, kao i juče, nameće pitanje: zašto nešto ne čini? Svi znaju ko treba da čini ali niko ne govori šta treba da čini. Neka to neko drugi kaže.
Pred vama je čudesna i lekovita knjiga, knjiga kroz čiju prizmu možemo nahraniti svet različitosti religija i nacija, identiteta i istorije, knjiga u kojoj autor do samog kraja ume da čuva tajne, uostalom kao i glavna junakinja ove knjige. Knjiga će vam pronaći prijatelje za koje niste ni znali da postoje i to je vrednost otkrivanja identiteta i ovog prvenca Siniše Ćosića.
Između vrtoglavica voljenja i nevoljenja, grade se strastveni ali nesigurni odnosi u lako poroznom svetu. Bračni trouglovi reflektuju antičke konflikte naših podneblja: pritisak sredine naspram poriva i potrebe individue, dužnost naspram srca.
U četrnaestoj po redu knjizi Marice Lukić susrećemo putnike njenog vremena, svakodnevne likove, običnu gradsku ili seosku svakodnevicu, ljude koji su možda otišli zauvek iz našeg vidokruga, a možda ih prepoznajemo baš danas negde kraj nas…
Dva glavna lika ove knjige, narator i Sećanje, a Sećanje naratora imenuje Janko Polonije, prelaze materijalnu i duhovnu granicu, kako bi na temeljima onoga što je ostalo, ako je nešto ostalo, poput svojevrsnih arheologa, duboko porinuli u prošlost i otkrili Polonijev identitet (Janka Majstorovića)… U bogatstvu izraza kojim pleni Maglena avlija/Bajka o putovanju u ona mesta/ lirskim i epskim, te filozofskim, esejističkim i istorijskim pasažima, posebnu pažnju čitalaca privući će pojam Atlantide i Atlantiđana koji se javljaju kao narod onog mesta u koje odlazi Polonije – Krajinacijuma. Ta izgubljena zemlja (Atlantida) reper je koji će svojim ponavljanjem posvedočiti sudbinu naroda, teritorija i čoveka od kada je sveta i veka ne samo ovde, nego širom zemaljske kugle na kojoj, kako je to govorio Andrić, na jedan dram dobra idu dva drama zla, u večnom i nikad zaustavljivom sukobu…
„Roman Valentina Matića je zahvalno štivo za nekoliko neovdašnjih generacija čitalaca (mladi između 25. i 52. ili koja godina pre ili posle toga!) koje su deo planetarne priče o tektonskim društvenim pomeranjima socio-političko-ekonomskog miljea, knjiga za sve one koji traže svoj put i ne nalaze ni put ni izbor a duh i egzistencija su im dovedeni u pitanje a oni „napreduju bez oružja“.
Radnja romana započinje Sešatinim dolaskom u Hram. Zašto baš njenim? Sešat je objedinjujući ali i otkrivalački faktor, jer će razgovarati sa svima, zato što je ona hroničar kako gradnje Hrama, tako i njegovih žitelja. Kroz događanja i razgovore otkrivaju se povesti žitelja Hrama, i, ono što je centralna tema: otkriva se originalna ili istinita drama koja se dogodila između Jovana Krstitelja i princeze Salome, u kojoj su učestvovali i Irodijada i Irod.
Vreme je deobna materija, ima dva dela – sebe i nevreme, zavisno kako se meri i ko te mere čita i u koju formu ih smešta. Terazije te mere jesu suvoparna istorija, koja mnogo čega previdi i književna obrada koja zadire pod kožu pojedinosti, verujući da može naći mnogo više duhovno-istorijskog štiva kroz koje se vidi realnije i dalje.
