DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

U Peganovim pričama knjige nadilaze puku predmetnost i postaju oslonci, utočišta, tragovi vremena i mladosti. Nјihov miris meša se sa mirisom soli, sunca i starih snova, a čitanje postaje način da se uspori, da se ostane u trenutku koji klizi.

Svojevrsni pitoreskni basnogram, sa vibrantnim elementima dekonstruisane pastorale, svojstven piščevim (neo)avangardnim i kolažnim rešenjima, ovaj put pre svega po pitanju literature, nalazi se pred čitaocem knjige Dekamoron Popa D. Đurđeva. Kao i vizuelna, mozaična ili rebus-poezija u knjigama Poezija koja se gleda, Slik kovnica ili Deponija, ni knjiga Dekamoron ne odustaje od lirskog takta svakovrsne kontrafaktualnosti i to kroz način na koji pisac stupa u dijalog sa morfologijom basne.

Kada se u celini sagleda prozni opus od šest pripovedaka, koji je ostavio iz sebe Slobodan Mileusnić, može se zaključiti da je reč o ujednačenom, literarno izgrađenom i autentičnom proznom svetu, koji svojim rukavcima, temama, motivima i likovima, u malom predstavlja torzo jedne mnogo veće zamišljene prozne građevine, koju nažalost, pisac nije stigao do kraja da realizuje.

Ovo su pitanja koja će se čitaocu javiti već posle prve priče, a možda već i posle par pasusa. Zaobilazeći ustaljene istorijske fakte, ova zbirka priča donosi jedno novo viđenje likova koji su obeležili period u kom su delovali.

Ciklus priča o Beograđanima i Beogradu, „Ime klime“, ovim se po prvi put pojavljuje kao integralna celina pred čitalačkom publikom. I što je u izvesnom smislu još značajnije – većina ovih priča poseduje i odašilje štaviše jednu mističnu (ili barem misterioznu) poruku, jednu transcendentalno inspirisanu i stoga prosvećenom razumu nedostupnu poentu…

Pripovedački dar Božidara Travice najpre se oseti u njegovom usmenom izlaganju, u načinu na koji evocira svoja sećanja. On svojim čulima upija život, percipira sve što vidi, čuje, zapazi, iskusi, a istovremeno sve to propusti kroz sito misaonog odabira. Svaki pisac piše o sebi ili daje deo sebe da bi oživeo priču. U knjizi „Mimoilaženja”, Božidar plete priču kao kada baka plete džemper u koji svi gledaju s puno iščekivanja, ne bi li saznali kakav će i čiji na kraju biti, a njegovo nadahnuće je život onakav kakav jeste.

Bože, pomozi mi i danas… Kao reka sam, Gospode, kroz koju je prošao vihor s udarcima i srdžbama, s pykama i metlama. Sva je voda pokrivena mutnom penom, sve se sa dna diglo, s penom se valja ono što inače leži duboko na dnu reke.

Ljubav – u mnogim svojim tajanstvenim ili očiglednim pojavnostima – jeste vezivno tkivo, potka svih priča Uzemljenja, mada se (slučajno ili namerno?) kao reč nigde direktno ne pominje. Ali zato nekakav dragoceni aristokratski prsten prošeta s vremena na vreme ovim tekstom, kao i zagonetna keramička statuica, navodeći na pomisao kako se u obličju nesvakidašnjeg romana ovde izlaže hronologija jednog geografskog segmenta sa vojvođanskih prostora.

Dejan Medaković je bio hodočasnik srpskih svetilišta koji je posebno mario, rečima Draška Ređepa, za ”srpski sever”, za Podunavlje i putopise srpskih seoba. Srpski sever je za Medakovića lirska snaga Dunava, rajske reke ”jedinstva Evrope”, repozitorij fruškogorskih manastira, umetnička sugestija teške i tamne istorijske sudbine grofaĐorđa Brankovića, povest označena seobama i migracijama koje dopiru do našeg doba, kao izraz nevidljivog prokletstva današnjice i nedeljivog totaliteta vremena.

Svojom novom knjigom, Dušanka Milutinović Stanisavljević ne upoznaje nas sa onim Parizom na koji smo navikli kroz deskripcije brojnih autora. Kroz ispovesti svojih heroina autorka nas ne uči samo o pariskim mestima gde se skupljala intelektualna elita, već i o slikarstvu, vajarstvu, muzici, poeziji. Na svakoj stranici, ovih dubinskih istina iz teškog života, provejava autorkino rasvetljavanje i doživljavanje umetnosti. Prošetaćemo Parizom kroz svaku njenu priču, naučićemo imena ulica, muzeja, restorana ali i slavnih imena koja su živela i stvarala u gradu svetlosti. Ali ono što će nam se uvući pod kožu jesu hrabrost, istrajnost i borba njenih junakinja.

Čovek je naseljen zabludama i živeći život ovaj naš nasušni zablude lagano raspojasava kao naslage patine što se na starinama skupiše još od davnina. Tako i Dragan Momčilović u svom prvencu, čedu misli i promisli, udaljen od života ovog ovde i života onog tamo, koji nekad beše, nam nudi jedan sasvim drugi svet u kojem obara sve naše dasadašnje spoznaje i uverenja. Osnovno polazište smo mi sami i baš taj odnos prema samom sebi je gorštački poduhvat koji svako od nas treba da preduzme kako bi po rečima Dragana Momčilovića oslobodio sebe od sebe…

Milan Pajević piše priče iz iskustva, a osnovno čovekovo iskustvo jeste njegova porodica. Tako je sa pripovednim oživljavanjima najrazličitijih iskustava bilo i u prethodnim Pajevićevim knjigama, tako je – po samoj prirodi izabrane teme, koja je u jednakoj meri izabrala svog pisca – i u Pajevićevim porodičnim pričama. One, međutim, nisu „svakodnevica jedne naše porodice”, niti zatvorene u neki uski porodični, sebi dovoljni univerzum, već prate i pamte tragove vremena u kojima su se odigravale i tragove ljudi koji su ih ispunjavali kao bližnji, daljnji i ono što se dogodilo.

Treća knjiga Slavice Garonje iz kruga „arkadijske trilogije”, Šapati Male Vlaške, veliko je tkanje snohvatica („Jer jezik je poslednje što nam ostaje. I, stupam, kao u snu, u taj prostor svog poslednjeg utočišta”): roman o zbirci riječi koje je upila u mladosti i zrelosti i sada ih vraća ili vadi iz sna i sjećanja, u melanholičnom rastanku s dragim joj i bliskim ljudima, predjelima i predmetima. Do srži lična, knjiga rastanka. U njoj dušin trepet obavija dragocjen dokument o povezanosti pripovjedačice sa svojom junakinjom, njenim jezikom i duhom. Nenametljiv romaneskno-autobiografski okvir snaži jaku vrijednost svjedočenja i žive govorne riječi.

Milutin Ž. Pavlov, pesnik, pripovedač, romansijer, esejist i dramski stvaralac, iznutra svedoči o banatskom svetu (paorskom i malovaroškom) i čuva ga, u njegovom izobiljnom šarenilu, od konačne zaboravnosti koja je uveliko počela. I zahvaljujući upravo toj lirskoj i narativnoj osetljivosti za detalj, sliku i duševni uznos, ovaj pisac se potvrđuje kao savremeni rapsod banatskog duha i ravnice. On o svetu Banata peva i pripoveda, moglo bi se reći na više usta i u prelivnim figuracijama samo njemu svojstvenim.

Zbirku pripovedaka Aleksandre Đuričić, Loza u ulici Rige od Fere otvara, ne slučajno, istoimena priča, u kojoj je sabrano sve najbolje što čini karakteristiku i ostalih proza sabranih u ovoj knjizi: stvarnosni trenutak, koji je istovremeno i istorijski (NATO-bombardovanje), sa retko protkanom intimnom topografijom ovog kutka Dorćola, ali i ženskom introspekcijom, prožetom finom intertekstualnošću, da bi se sve usredsredilo u sržni motiv – priču o lozi u najstarijem gradskom jezgru, kroz koju posredni kazivač pripoveda o jednoj jevrejskoj porodici – suštinski i simbolično o svim dorćolskim Jevrejima nestalim u nacističkom pogromu tokom Drugog svetskog rata – da bi se opet, kroz ovo biblijsko drvo (lozu) ipak ovaplotila vera u večni život i prevazilaženje svih ovozemaljskih zala, uključujući i stvarnosni trenutak nastanka priče (bombardovanje).

U „poetici svakodnevnog“ tj. sitnicama koje život znače, u pričama A. Đuričić izniču upravo one univerzalne istine, iskristalisane i ojačane već popriličnim životnim iskustvom. Laka, pitka rečenica, koja pleni poput čiste muzike, i bez napora ulazi u čitaočevu svest, koja je istovremeno i slikovit detalj, i britka i pitka misao, smena pripovedačkih glasova – od unutrašnjeg monologa, ličnog iskaza u retkom – drugom licu jednine (ti), transgresije roda (ravnopravna upotreba prvog lica jednine muškog, gde su dakle, glavni junaci muškarci), do klasičnog pripovednog trećeg lica – jezik teče u ovim pričama u svom punom zamahu i psihološkoj upečatljivosti. Takođe, u ovoj prozi ima tako mnogo muzike, bilo kao teme, ili kroz naslove muzičkih fraza (što možda i nije čudo jer je autorka diplomirani muzikolog), tako isto i mnogo slikarskih tema, odnosno detalja, koje nepogrešivo zapaža slikarsko oko.

Slavica GARONjA

Poput dobrog duhovnika, Goran Čvorović strpljivo osluškuje Pariz bez osuđivanja. Svojim kratkim ali sadržajnim rečenicama otkriva nam njegove tajne, nalik beleškama iz dnevnika. Ovaj gorostasni grad vrlo često bez milosti gazi nesnađene i slabe, dok pred odlučnim pojedincima, ove grdosije ustukne, ukroti se i pripitomi. Pariz je glavni lik Čvorovićevih kratkih eseja. U njima je on živo biće, u kome ima podjednako i prljavštine i plavetnila.
O raspoluće nosti njegove ličnosti govore nam: usamljeni Parižani koji se jadaju kasirkama, zavijanja napuštenih kućnih ljubimaca u Bulonjskoj šumi koji beznadežno traže svoje vlasnike, tajanstveni cvrkut iz metroa koji otkriva ugroženu vrstu cvrčka sa Mediterana davno tu naseljenog, zamamna muzika sa obližnjeg vatrogasnog bala koja magnetski privlači usedelice i raspuštenice, ceo jedan kvart nastao po ugledu na naš Novi Beograd koji tiho i nenametljivo priča svoju priču, zbirka desnorukih na festivalu levorukih, Miloš Šobajič koji mešajući boje traži smisao života „u stalnom raskoraku“ tipičnog za prestonički život, strah i drhtanje onih koje su nedavni teroristički napadi zauvek promenili, vera mladih brucoša iz provincije udruženih i spremnih na velike rizike, koji nam poručuju da je vredna svaka žrtva da se u njemu ostane i opstane.
Pariz je uglađeni gospodin u bež odelu, uvek spreman za fotografisanje. On nikome ne objašnjava i nikome se ni na šta ne žali. Međutim, onome kome otvori svoju dušu, otkriva mu se do kraja. Ovo su njegove ispovesti. Radivoje Raša Bukvić

Zapisi iz Pariza. 2 / Goran Čvorović ; ilustracije Marko Stupar ; [predgovor Draško Ređep ; pogovor Mirjana Uaknin]