DRAME

„Gledajući sva ta burna Kovačevićeva preterivanja, te hiperbole, te neverovatne i apsurdne situacije, mi se u pozorištu grohotom smejemo. A posle predstave izađemo iz pozorišta, vraćamo se kući ili odlazimo u kafanu, a ne primećujemo da nas tamo čeka isto... Dušan Kovačević je stvorio delo velikog obima i visoke vrednosti.“ Ljubomir Simović

„Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te riječi!“ Nenad Veličković

„Počev od Proleća u januaru (1977), a zatim i Balkanskog špijuna (1983), u Kovačevićevom opusu počeće da se profiliše i jedna osobita tipologija dramskih karaktera: pasivnih i aktivnih dramskih protagonista... Dok su jedni u svom manje-više izolovanom svetu slepi i naivni za opasnosti koje im neprestano prete, kod drugih se podozriva okupiranost najbližom okolinom pretvara u paranoičnu opsesiju, pa se u tom smislu o jednom broju Kovačevićevih komedija može govoriti i kao komadima o rascepljenom identitetu, gde protagonista i antagonista, paradoksalno osuđeni jedan na drugoga, zapravo predstavljaju suprotne polove, lice i naličje jednog istog identiteta.“ Petar Grujičić

„Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju, narodnom tribunu koji dolazi u zabito srpsko selo prepun fraza evropske socijaldemokratije i radikalske agitacije 19. veka, već Kovačevićeva slika o srpskim naravima i običajima koji se prostiru do našeg vremena.“ Nebojša Bradić

Hipnoza jedne ljubavi
i najnovija drama
Udovica živog čoveka

Drame 5

U ovoj, petoj knjizi Kovačevićevih drama objavljuje se prvi put njegova najnovija crna komedija Udovica živog čoveka, priča o porodičnom nasilju, nasilju nad ženama, univerzalna priča prisutna u svim segmentima društva. Uz to, čitaoci će imati priliku da uživaju u tekstu lirske drame Hipnoza jedne ljubavi, kao i najpopularnijeg i najčešće izvođenog Kovačevićevog komada Profesionalac, drame o piscu i njegovom uhodi, penzionisanom policajcu, koji ga je tajno pratio godinama… Komad je nastao, kako nas sam autor obaveštava, pošto ga je svojevremeno pozvao telefonom „zabrinuti čovek iz inostranstva“, a razgovor je uskoro počeo da liči na razgovor sa islednikom u policijskoj stanici…

„Porodična razorenost i disfunkcionalni odnosi među njenim članovima u drami Profesionalac prerastaju u društveno-politički sukob naših i vaših i vode ka potpunoj odrođenosti protagonista… Navedeni sukob dokazuje prisutnost protivrečja ideologije i čoveka, pojedinca koji pokušava da se izbori sa sistemom, ali bezuspešno, jer ta borba podseća na atmosferu Procesa koji će neminovno biti dugovečan i poražavajući, što se i obistinilo. – Zorana Z. Ćupić

„Profesionalac je smešna, tužna i u svakom slučaju uznemirujuća komedija u kojoj se prepliću uzdržani optimizam prema raspadu stare diktature sa neizvesnom budućnošću. Komad obiluje kafkijanskim, grotesknim humorom...“ – Times

„Iako je Profesionalac politički obojen komad, u pitanju je predivna priča, koja može biti podjednako pogodna za svaki medij. Priča o dva čoveka, dve volje, dve duše koje u sebi nose tragediju, humor, beznađe i ljudskost – univerzalna je tema. Zaista sam uživao.“ – Robert Redford

Drama Putujuće pozorište Šopalović postavljena je na scene više od stotinu pozorišta samo u Francuskoj, a igrana je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Prevedena je na preko dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.

Radnja smeštena u Užicu tokom Drugog svetskog rata uverljivo prikazuje surovu svakodnevicu nacističke okupacije, hapšenja, progone i streljanja. Ljubomir Simović kroz likove glumaca i lokalnog stanovništva, okupatora i njegovih saradnika oslikava tragediju čoveka poraženog besmislenom stvarnošću i nemogućnošću pozorišne umetnosti da pobedi zlo i patnju.

Ljubomir Simović pomoću crnog humora i živopisne psihologizacije likova, s dubokim razumevanjem i iskrenom ljubavlju, u Čudu u „Šarganu“ prikazuje isečak iz života ljudi sa periferije Beograda, njihovu tragiku i nemoć da ostvare ambicije koje su ih i dovele u prestonicu. O usamljenosti i osujećenosti junaka saznajemo posredstvom njihovih dijaloga, putem kojih pisac prikazuje njihovo moralno posrnuće, ali i duhovnu osiromašenost tadašnje države i vremena.

„U to ne treba niko više da sumnja: sa Ljubomirom Simovićem naša dramska literatura i pozorište dobili su jednog sjajnog, prvorazrednog autora. Do pre godinu dana poznat kao vrstan pesnik, Simović je Hasanaginicom najavio, a Čudom u ’Šarganu’ nedvosmisleno potvrdio da je poeta u drami našao formu za originalan, izuzetno sugestivan, lokalno-nacionalan i intelektualno univerzalan iskaz.“ – Slobodan Selenić

„Niko ne zna šta je Aristotel imao na umu kada je rekao da tragedija pročišćava naša osećanja, ali posle predstave svi smo izašli u noć okupane duše. Jer Putujuće pozorište Šopalović ne samo što je dosad najbolja drama Ljubomira Simovića nego je i jedna od najboljih drama što su napisane za ovih trideset godina rascvata naše dramske književnosti, od Nebeskog odreda do danas.“ – Jovan Hristić

Srbija nije šaka zobi, da je pozoba
svaka vrana koju donese vetar!

Istorijska drama Boj na Kosovu, po kojoj je 1989. godine snimljen kultni film u režiji Zdravka Šotre na 600-godišnjicu Kosovske bitke, počiva na temeljima epske narodne poezije i narodnog predanja.

Srpski knez Lazar Hrebeljanović ne želi da se potčini turskom sultanu Muratu kao što su vladari okolnih oblasti već učinili, već odlučuje da stane na put osmanskoj najezdi kao branilac srpskog naroda i vere Hristove. Odabravši višnji život, knez Lazar i Miloš Obilić ušli su u kolektivno sećanje kao mučenici koji su stradali za slobodu, koja se na našem prostoru odvajkada teško izvojevala i skupo plaćala.

Hasanaginica, dramski prvenac Ljubomira Simovića, nastala je 1973. godine na molbu tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Ova originalna i inovativna obrada narodne balade govori o stradanju glavne junakinje pod teretom uloge koju su joj sredina, društveno-politički odnosi i najbliža okolina nametnuli.

Prikazujući poluge vlasti, moći i manipulacije u likovima bega Pintorovića i Hasanage, autor kroz sudbinu Hasanaginice progovara o nemoći nesrećnog pojedinca i njegovom neminovnom porazu u borbi protiv velikog zla.

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima...

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

Sabirni centar // Generalna proba samoubistva // Život u tesnim cipelama // Kumovi

Drame 3

„Tek kad umre, čovek sazna s kim je život proveo.“ Sabirni centar

Kao svaki veliki dar Duško Kovačević nas svakom novom dramom iznenadi. Sve je na prvi pogled u njegovim Kumovima, recimo, komediji svakodnevne tragedije, kao u svakoj njegovoj dosadašnjoj drami, sazdano od duhovitog dijaloga, sa jarkim ličnostima koji tu oko nas žive neki svoj aktuelni život. Reklo bi se da je Duško Branislav Nušić našeg vremena, rasni komediograf, satiričar sa merom, bez deformacija sfernog ogledala. Jovan Ćirilov

Za razliku od Topalovića iz Maratonaca, koji decenijama preprodaju iste mrtvačke kovčege, ostajući u okvirima sitne familijarne manufakture, njihovi bliski rođaci, junaci komada Generalna proba samoubistva, tri ekscentrična brata, kapetan rečne plovidbe, kontroverzni biznismen i suludi psihijatar, bez obzira na to da li su baš to za šta se izdaju da jesu, umešani su u velike svetske poslove, u trgovinu ljudima i ljudskim organima, onima čiji su samoubilački naum osujetili… Vladimir Stamenković

Najznačajniji nemački dramski pisac XX veka.

Čovek je čovek
•
Opera za tri groša
•
Majka Hrabrost i njena deca


Ko od rata živi, nek zna
Da i sam mora nešto da mu dâ.

U komadu Čovek je čovek, paraboli o preobražaju radnika Galija Geja u vojnika, Breht je razvio prve elemente svog epskog pozorišta. Za razliku od tradicionalnog pozorišta koje pruža savršenu iluziju i navodi gledaoca da se poistoveti s likovima komada, Brehtovo epsko pozorište gledaoca želi da podstakne na razmišljanje i politički ga angažuje. Opera za tri groša, koja govori o životu londonskih kriminalaca-biznismena i biznismena-kriminalaca, bila je najuspešniji pozorišni komad u Vajmarskoj republici, dok je komad Majka Hrabrost i njena deca najigranija Brehtova drama do danas.

Ova tri dramska teksta temelj su Brehtovog stvaralaštva i najvažniji razlog za uspeh njegovog epskog pozorišta u Nemačkoj, Evropi i svetu.

„Brehtov celokupni opus predstavlja Sizifov napor da nekako uskladi sopstvene estetske kriterijume sa nesrećnim dobom u kojem je živeo i čije je zadatke, u očaju, na sebe preuzeo.“ Teodor Adorno

Sećajući se grada i ulica detinjstva, kojima sam protrčao zagledan u nebo, po kojem su leteli moji golubovi, sa osmehom za „strašne“ događaje i tugom kad se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište – Maratonci trče počasni krug. Pisao sam je dve godine po podstanarskim sobama kao tragediju jednog mladog čoveka, prisiljenog da se bavi pogrebnim poslovima u familiji metuzalema. Pisao sam je kao sopstveno osećanje nemoći i želje da napustim „pogrebnu državu“. Kad sam je pročitao kao završni rad na trećoj godini studija, ispostavilo se da je reč o komediji, da sam se od užasa branio smehom, ironijom, cinizmom i crnim humorom; crnim kao moja osećanja tih godina, u takvoj državi.

Dušan Kovačević

„Svet koji slika Kovačević jeste smešan ali se sa njim ne pravi humoristički kompromis. Radovan je opasan u svojoj neprilagođenosti i skučenosti shvatanja, Topalovići završavaju dramu u automobilu gazeći sve živo pred sobom, a preko zatamnjenih, crnohumornih preliva njegovih tekstova stiže do nas turobna dijagnoza o nesolidnosti jednog mentaliteta, pa čak i čoveka uopšte.“

Slobodan Selenić

„Maratonci, sa žestinom za koju je sposoban samo mlad čovek u potrazi za jednim novim romantizmom, akumuliraju idiotizam palanačkog patrijarhalnog duha koji, izgubivši sva pozitivna istorijska svojstva, negde na mrtvom koloseku proizvodi čudovišta poput Topalovića i komp.“
Muharem Pervić

Drama U Edenu, na Istoku doživela je pet postavki i na desetine izvođenja u poslednjih 40 godina.

„Pozorišni čin je, zapravo, tajna vaskrsenja. Kad su moji komadi u pitanju on se, imajući i funkciju hitne pomoći, podudara sa veštačkim disanjem koje beznadežnom utopljeniku vraća vitalitet. Pišem i dalje drame, imajući to u vidu.“ Borislav Pekić

Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima...

Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

Kultna predstava Korešpodencija imala je 300 izvođenja za 24 godine.

„Najbolji način da čovek gleda rđave drame je – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda odem u pozorište i gledam – Umetnost.“ Borislav Pekić

Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima...

Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.